MediaSfera
Samo naš, samo ovde, drugi svet.
Živimo u šizofreniji koja je drugim narodima nepoznata, i mi sami je retko kada, čak ni najbližima ne otkrivamo.
Kolektivno pamćenje, kojim smo blagosloveni u sadašnjim vremenima, za neka lepša baš i nisu poželjna, nas uvek drže podalje, makar i u sopstvenom izmišljenom svetu, od okupatora.
A bilo ih je, i bit će ih. Sa severa Austrougari, sa istoka Turci, kod prvih se uvek znalo kad, kome i koliko, kod ovih drugih ni kad, ni kome, ni koliko. Ako smo i zaboravili, naše duše nisu, pamte one i dahije i sejmene, tek kod njih se ništa nije znalo.
Pred ovu poslednju okupaciju kažu da su nas dobro proučili. Svoje su već dobro ujarmili. Igraju na plitku ljudsku povodljivost, a došli su na Balkan gde ni samim stanovcima često nisu jasne sopstvene reakcije.
Srbija i ostale zemlje bivše Jugoslavije imaju talenat odoljevanja neprijatelju, kaljen u paklu prethodnih vekova. Istina, Slovenija i Hrvatska najbrže pokleknu. Bosnu, po običaju, vuku kako ko stigne. Srbija, mirno ćuti i podnosi, realno, retko kad se usude da dublje zadju – jer, izgubili bi se u šizofreniji koju oni žive.
Kroz istoriju se pokazuje kao nemoguće, u najgorem slučaju kratkoročno, da varvari podjarme civilizovane. Makar bile u pitanju i godine, i nečiji životi u tim godinama. Makar i obrnuli teze, kao što rade danas kada „donose progres medju nerazvijene“.
Samo kad se potpuno uruši može ponovo da se gradi. Iz temelja. Samo tada možemo dobro prikriti tragove. Opet će doći, premda smo spremni da se uljuljkujemo zbog onih par godina kada možemo da predahnemo, kada nismo u ratu, sem onom sa samim sobom. Prilike su nam takve da smo uvek mizionistički nastrojeni.
A eto, ponekad naša stvarnost bude interesantna nekim mladim ljudima. Splet životnih okolnosti ih dovede malo dublje u Srbiju. Među ljude koji su bili u svim ratovima devedesetih godina, među ljude koji se nisu pomakli dalje od Balkana, koji nisu promenili kuću ali su četiri puta zajedno sa tom kućom promenili državu. Među ljude koji nisu rođeni sa tugom ali su je trajno stekli.
Tim mladim ljudima je naša stvarnost poslužila kao inspiracija za prvi dokumentarac koji su napravili i za koji su više puta nagrađivani.
A ono što je za mene drugi, bolji svet je činjenica da su posle učešća na festivalima prvu premijeru imali među ljudima kojima su bili inspirisani. Da su godišnji odmor i pitanje sopstvenog komoditeta stavili u službu zajedništva sa onima koji su ih potakli da naprave ovaj „mali“ a tako realan film o nama.
To je drugi, bolji svet. Istorija se čuva i neguje. Uvek iznova rušimo spomenike, menjamo nazive ulica, sakrivamo ono što je bilo juče. Sve je to deo svih nas. Svaki put iz početka. Ne može se tako daleko stići.
Izmišljena planeta Asomalija se u stvari tako dobro rimuje sa Jugoslavija, kao što reče jedan od njih dvojice. Tako dobro svaki put izmislimo novu istoriju.
Za nas je to drugi svet, ali ko smo ako ne prihvatimo sve svetove. Pa i ovaj naš balkanski.
Postoje drugi, bolji svetovi, oni su u nama.
Tamo nas vodi srce, ako ga otvorimo.
Priče Snežane Ćosić možete čitati na blogu PRIČAJ MI
Roman “Stanica Balkan” Snežane Ćosić možete naručiti OVDE
Snežana Ćosić
Snežana Ćosić je rođena u Župi, berićetnom kraju voćara, povrtara i dobrog vina. Umesto igre sa svojim vršnjacima, učila je slova, da bi u adolescentskom dobu pisanje postaje njena svakodnevnica. Autorka je romana: “Ne lomi mi lojze, ne kradi mi grojze”,“Stanica Balkan”, zbirke pesama “Ljubi me” i bloga sa milionskim pregledima “Pričaj mi”… Član je Udruženja književnika Srbije. Uskoro iz štampe izlazi i njena prva zbirka kratkih priča.
Dodaj komentar