REČ BEZ ZIDA

REČ BEZ ZIDA: Proklizavanja

MediaSfera

 

Piše: Ljiljana Šarac

 

 

Pisana reč je kao otisak prsta, prečica do našeg uma, anketni listić svačije pismenosti.




Koliko smo toga svesni kada smišljamo, šaljemo ili postavljamo na desetivne poruka dnevno?

 

S jedne strane volimo da izađemo iz senke. Želimo da se naša reč čuje. Da prevaziđemo jadnog Sirana de Beržeraka koji se krije i šapuće tajne svog srca voljenoj… A sa druge, zar nismo upravo kao on ako sagovornika ne gledamo u oči?

 

Nekako nas pisana komunikacija oslobađa treme i daje nam prostora da se razmahnemo i opustimo. Spremni smo da pokažemo kako imamo stav i svoje mišljenje na bilo koju temu. U hodu komentarišemo fotografije i postove naših virtuelnih i stvarnih prijatelja.

 

Svi znamo da izgovorena reč nepovratno ode u etar, razmine se i nestane kao pramičak magle, a da pisana ostaje zauvek kao trag (materijalni dokaz koji u nekom trenutku može da se okrene protiv nas).

 

Da li pročitate SMS poruku pre nego što je pošaljete? Ja uvek žurim, dioptrija mi raste, naočare ne stavljam (osim za uputstvo za primenu nekog novog proizvoda), a ono što istipkam pošanjem kao da me vrazi gone (naravno neprovereno), kao da će se apokalipsa desiti ako momentalno to ne učinim.

 

A đavo ne spava… Ovih dana me je mama mog učenika obavestila da dete neće neko vreme dolaziti u školu jer ima temperaturu. Uz prigodne reči da želim brz oporavak, poruku sam završila onako kao što to uvek činim. Potrudila sam se, pa nisam stavila skraćenicu (poz), već kulturno napisala: Pozdrav. Naravno da nisam proverila, i naravno da sam napravila grešku i ženi napisala: Pizdrav! Slučajno. Omaškom. Ali ne bili vi u mojoj koži kada sam bacila pogled na sadržaj koji je upravo bio isporučen. Momentalno sam se preznojila. Neprijatno sam se osećala i posle naredne poruke i izvinjenja u njoj.

 

Sitnica, pomislićete, ali nekada nehotična greška može postati krupnica…

 

No, greške se ipak daju prepoznati. Teža kategorija su pravopisno nepravilne poruke. Kada uočim grešku u knjizi, novinama, izlaganju TV voditeljke, ozbiljno se iznerviram! O tome neko treba da vodi računa. Na taj način se daje loš primer celoj naciji! Takve stvari su nedopustive! Hajde da se neko slovce i omakne, ali neke pojave u govoru ili pisanju su apsolutni indikator neznanja. Govorne nekulture. E, to je onaj naš otisak i pečat sa početka priče!

 

Kad god se susretnem sa pogrešnom negacijom, nepravilnim padežom, malim slovom gde bi trebalo da bude veliko – mene bude sramota. Postidim se u ime onog ko tako široke ruke seje tragove svoje nepismenosti.

 

A s obzirom da sam prosvetni radnik, to nezadovoljstvo uvek okrećem ne protiv pojedinca, već protiv sistema koji je stvari nakaradno postavio i dozvolio da iz škola i sa fakulteta izlazimo polupismeni!

 

Kada sam ja studirala, na Filološkom fakultetu u Beogradu nije postojao predmet pod nazivom Pravopis. Mislim da ga ni dan-danas nema, a to potvrđuju i moje mlađe koleginice. Svi smo bili samouki. Izgleda da se nismo makli dalje od metoda Vuka Karadžića da se snalazimo sami kako znamo i umemo! Ako se edukatorima ostavlja na savest da se pobrinu za svoju pismenost, e, onda smo sijalici stavili tanku licnu koja lako može da pregori! Kada od kuće koja treba da neguje jezik, stil, ćirilicu, potiče tako haotičan pristup, ostale visokoškolske ustanove ne vredi ni spominjati!

 

Ako priču dovedemo na izvorište – do osnovne škole, i konstatujemo da je godišnje za časove pravopisa opredeljeno, planirano, (za obradu i utvrđivanje) od ukupno 144 časova u višim razredima , samo 8-9 časova za celu godinu (ili oko 11 časova u 5. razredu od 180 časova), onda ću reći samo čest komentar jednog starog i mudrog čoveka – ,,kukala nam majka”!

 

Zašto to pišem ovde, a ne kažem tamo gde treba?

 

Skrenuću na trenutak s teme, ali ću do odgovora doći zaobilaznicom.

 

Kada sam na jednom putovanju bahatu, neozbiljnu, nekvalitetnu vodičkinju ocenila u anonimnoj anketi dvojkom (na skali od 1 do 5), ona se iznervirala i svima rekla da u agenciji predaje samo listiće sa visokim ocenama, a one s lošim pocepa i baci!

 

Na seminarima na fakultetu postoje evolucioni listići na kojima ima i odrednica gde treba da se ostavi komentar. I ja ga uporno pišem: da im teme nisu upotrebive u nastavi, da se prilagode školskim potrebama, da nema predavanja o pravopisu i nedoumicama, da ne prate naše gradivo…

 

I šta? Ništa!

 

Kad god ispisujem predloge, primedbe, sugestije, vapeći da nas, struku, neko čuje, setim se one razjarene devojke iz autobusa i pitam se, pitam, u kojoj korpi sve naše molbe i vapaji naposletku završe?!

 

Zato, počnimo od nas samih. Polje mog dejstva su učionica, romani i kolumna. Neka bar u njima vladaju red i pravila.

 

A vi zastanite kod reči koja vam je sumnjiva! Posegnite za Pravopisom, za Rečnikom jezičkih nedoumica, ukucajte je na Guglu i potražite kako se piše! Ispočetka će to biti gnjavaža, a posle igra i duhovna poslastica!

 

Ne zaboravite da uvek negde neko sedi i čeka sa crvenom hemijskom!

 

Ljiljanu Šarac možete pratiti na:

https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/

Instagram: #saracljiljana_pisac

 


 

Lijiljana Šarac

Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.

 

Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .