MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popivić
Foto: Marija Ćalić
Zaludan pop i jariće krsti, a zaludni banjski pacijenti razmenjuju kontakte i recepte čudesnih vidara, čije lekarije nikad neće probati. Moć savremene medicine je spakovana u tabletu koja staje u džep. Moć savremene medicine je upravo u tome što je sebe spakovala u tabletu koja staje u džep. Upotreba melema i drugih prirodnih preparata je komplikovana i zahtevna; čoveku dođe da ozdravi, samo da ne mora više da mućka, previja, pijucka pre i posle jela, grgolji i miriše.
Ipak, u banjskoj dokolici koju prekidaju samo (uglavnom bolne) terapije, te takoreći magijske rabote narodne medicine deluju čak i primamljivo. I tako, eto, sedim i ja u sobi u kojoj ima koliko beskorisnih nogu toliko i korisnih točkova, i pažljivo klimam glavom, slušam priče o čudima i uredno zapisujem imena i brojeve telefona travara koje neću pozvati – previše ih je da bi stali u jedan život, a nikome ne mogu da dam prednost, jer svakoga od njih podupire podjednako čudesna priča.
Zaludnost je opasna zaraza. Umesto da čoveku dođe na um hiljade ideja, kad već ionako ima vremena za razmišljanje na pretek, desi se upravo uprotno – i mozak i duh se udruže s telom u nedelatnoti. Prihvatam ništavnost između terapija, znajući da će joj doći kraj čim se vratim u Beograd. Život koji oko sebe vidim, ne prihvatam.
Viđate li mlade ljude u invalidskim kolicima na ulici? Ne? Možda da, ali retko? A znate li zašto je tako? Zato što ti mladići i devojke žive u zatvoru svog tela, sa rešetkama od društvene nebrige, čuvani od spoljnjeg sveta brigom svojih staratelja. Nekima otkazuju noge; nekima i ruke i noge. Duh im je zdrav – mogao bi da bude – ali ga okolina negira. Sve je posvećeno njihovim zanemoćalim udovima – terapije, razgovori, lekovi – kao da niko ni ne pomišlja da ti mladi ljudi imaju dušu i duh.
Devetnaest godina. Sećate li se sebe sa devetnaest godina? U koga ste bili zaljubljeni? Koja je pesma bila hit? Kakva je frizura bila u modi?
Ovaj devetnaestogodišnjak nema pravo ni na šta od toga. Omiljena muzika mu je ona koja se slušala u vreme dok je još bio zdrav i mislo da je život pred njim. Kad je imao petnaet godina. Sa šenaest je dospeo u zatvor nemoćnog tela i izopšten iz društva koje naizgled vrednuje pamet, duh, talente, ali ispljune svakog ko ne može da se popne uz stepenice bioskopa, ili da siđe niz stepenice diskoteke. Otada, on živi u malom svetu u kome su jedini događaji bolovi koji ga posećuju i živeće tako, u jednom istom trenutku, koji će se ponavljati još desetine godina.
Neću da ređam druge primere, jer su podjednako tužni kao i ovaj – ni manje.ni više. Za mnoge bolesti nema leka. Ali, za dušu koja pati, ima. Nemoć onih koji se bave telom nije opravdanje za nedelatnost onih koji mogu da pomognu duši, baš naprotiv. Pa ipak, duše tih mladih ljudi su napuštene, zanemarene. Čak su im i prodavnice nedostupne jer nemaju rampe, a kamoli bioskopi i pozorišta. Pa i da rampe postoje, ko da im gura kolica? Sve je prepušteno članovima porodice koji pokušavaju da grade svoj život. Psihološke radionice postoje samo u filmovima.
Nisam sigurna ni da li se radi o nebrizi, ili o vladavini gluposti. Znam samo da se društvo ljudi ne odriče bahato svakoga ko se razlikuje od većine. Društvo neljudi, međutim…
Ne mora svako od tih mladih ljudi da bude budući Jicak Perlman. A opet, možda i jeste. Kako bi znao, kad nikad nije ni probao? U muzičku školu se ulazi stepenicama.
Milica Cincar-Popović
Milica Cincar-Popović je majstor stila, što nije neobično jer dolazi iz porodice više generacija tvoraca pisane reči. Odrasla u ogromnoj porodičnoj biblioteci, svoje kniževno znanje počela je da stiče već u ranom detinjstvu. Danas ga prenosi dalje, zajedno sa Tamarom Lujak, polaznicima književne radionice „Reč i glas“.Uz brojne predgovore i eseje o književnosti, hermetizmu i radu na sebi (Self-development), objavila zbirku priča „Mač savršenog viteza“ i romane „Mala knjiga o početku“ i „Kako ugristi vampira“.
Dodaj komentar