Knez Mihailo: “Sazidaću ja vama teatar za sebe pa ćete biti sasvim zadovoljni”

Knez Mihailo: “Sazidaću ja vama teatar za sebe pa ćete biti sasvim zadovoljni”

MediaSfera

 

 

Priredila: Gordana Radisavljević – Jočić

Foto: Wikipedia, Narodno pozorište, Aleksandar Jočić

 

 

Na dananji dan  1868. godine u (tadašnjoj) Kosmajskoj ulici na broju 51, u gostionici “Kod engleske kraljice”, Narodno pozorište je izvelo svoju prvu predstavu “Đurađ Branković” Karolja Obernjika. Predstavi je prethodilo izvođenje “Srpske uvertire” kompozitora Dragutina Reša, a uvodnu reč o pozorišnoj umetnosti, dramskoj književnosti i dotadašnjim dramskim predstavama kod Srba održao je književnik Milorad Šapčanin. Taj datum danas slavimo kao Dan pozorišta.




U zemlji koja je u trenutku osnivanja Narodnog pozorišta imala jedva nešto preko milion i dve stotine hilјada stanovnika, a celokupna srpska prosveta raspolagala sa 423 učitelјa muških i 54 „učitelјke“ ženskih osnovnih škola, to je bio ogramna kulturološki iskorak koji je Beograd približio Evropi.  Jer, kako hroničari beleže, Beograd je šezdesetih godina XIX veka “bio jedno veliko selo na pola puta od otomanske ka evropskoj civilizaciji. U njemu žive trgovci, zanatlije, činovnici, vojnici, selјaci, nadničari i besposličari. Kuće, zanati, moda – prilagođavaju se sve više zapadnjačkim ukusima; „gefrorenes“ i šampanj se javlјaju pored boze, alve i sudžuka; na balovima se igraju kola i polke”.  To mlado građansko društvo imalo je potrebu za pozorištem, zahvaljujući njegovoj “gladi” za kulturom, velikim zalaganju i finansijskoj pomoći došlo je do osnivanja Narodnog pozorišta.

 

Rađanje Narodnog pozorišta

 

Želja da Beograd dobije stalno, profesionalno pozorište, rodila se još 1842. kada je organizovano sakupljanje dobrotvornih priloga za izgradnju i skupljena je solidna količina dukata.  Vlada Kneževine Srbije je dala 2.000 dukata i poklonila zemlјište na Zelenom vencu od 228 kvadratnih metara, sam knez Aleksandar Karađorđević priložio je 1.000 dukata i 80 kubnih hvati kamena, Miša Anastasijević je dao 500 dukata… Po postojala su tri plana: arhitekte Jana Nevole – Čeha, arhitekte Josifa Kasana – Italijana i treći, tada poznatog preduzimača Štajnlehnera.

 

Narodno pozorište 1895, prvobitan izgled do 1914, fotografija M. Jovanovica

 

 

Prvobitna lokacija pozorišta uopšte nije trebalo da bude današnji Trg republike. Podizanje zgrade skromnog izgleda na Zelenom vencu počelo je 11. septembra 1852. godine, prema Kasanovom planu, a dozvolu da izvodi građevinske radove dobio je Štajnlehner. Međutim, skoro odmah su se pojavili problemi sa podvodnim zemljištem koje je temelje činilo nestabilnim i nepouzdanim. Stalno isušivanje terena je zahtevalo mnogo novca sa kojim je Grad još u ono vreme kuburio i od projekta se odustalo.

 

Neuspeh je odložio uspostavljanje beogradskog Narodnog pozorišta za gotovo pune dve decenije.

 

Kneževa želja

 

Drugo gostovanje Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada 1868, čija trupa je izvela šezdeset četiri predstave u neadekvatnim salama „Kod Krune“ i „Kod engleske kralјice“ bilo je prekretnica. Ostaće zapisano da je knez Mihailo, posle jedne od tih predstava, saopštio istorijsku odluku: „Sazidaću ja vama teatar za sebe pa ćete biti sasvim zadovolјni“.

 

 

Narodno pozorište 1930. godine

 

U dogovoru sa Državnim savetom 12. marta 1968. knez Mihajlo je odlučio da se pozorišna zgrada podigne na državnom, ranije turskom zemljištu kod Stambol kapije, gde je istog dana počelo rušenje turskih kuća na tom terenu. Iste godine.  Obnavlјa i davanje priloga, sam priloživši pet hilјada dukata.  Istovremeno knez Mihailo je pozvao Jovana Đorđevića da i u Srbiji osnuje stalno pozorište. Prihvatajući poziv kao čast i izazov, upravnik sa sobom odvodi i polovinu novosadskog ansambla i sedam godina posle nastanka SNP-a. Pozorišni odbor je zakupio privatnu kuću sveštenika Sušića da formirana trupa održava u njoj predstave, dok se zgrada ne završi.

 

 

Knez je zahtevao da zgrada bude završena do 15. oktobra iste godine. Ova brzina govori o odlučnosti da Beograd dobije stalnu pozorišnu ustanovu.  Nažalost, on nije dočekao početak radova, jer je ubijen 3. juna 1868. godine, pa je kamen temelјac postavio knez Milan.

 

Zgrada Narodnog pozorišta

 

Veruje se da je projektant pozorišne zgrade kod Stambol-kapije bio arhitekta Aleksandar Bugarski, mada po sačuvanim dokumentima to nije sasvim izvesno. U proleće 1868. je organizovana licitacija za izvođenje radova, a posao je opet dobio Štajnlehner. Ugovor je zaklјučen 23. maja 1868. za 12.550 dukata s dodatkom preostalog materijala od pozorišta na Zelenom vencu i oko 150 kubnih hvati kamena od starih turskih kuća sa Stambol-kapije. Gradnja je izvedena veoma brzo.

 

 

Zemlјani radovi su počeli 29. maja, a kamen temelјac je položen 18. avgusta 1868. godine. Zgrada je stavlјena pod krov već januara 1869. Kada je sazidana, zgrada Narodnog pozorišta u Beogradu je, pored kapetan Mišinog zdanja, bila najveća i najraskošnija palata u Srbiji. U gradu od 25000 stanovnika, pozorišna sala ima oko 800 mesta. Posebna pažnja posvećena je izgledu fasade orijentisane prema trgu. U prizemlju se isticao trem, iznad kojeg je, u visini prvog sprata, nalazi čuvena terasa sa dekorativnom ogradom. Po rasporedu masa, horizontalnoj i vertikalnoj podeli površina i izabranim motivima površinske obrade glavne fasade, Narodno pozorište Aleksandra Bugarskog podsećalo je na Skalu Pjermarinija u Milanu, koja je sagrađena devedeset godina ranije (1776–1778).

 

 Prva predstava

 

Prva predstava u novom zdanju je održana 30. oktobra (po starom kalendaru) iste godine. O ovom događaju je ostalo zabeleženo:„… Prva predstava je bila ’Posmrtna slava kneza Mihaila’, slika iz narodnog života Đorđa Maletića, u četvrtak 30. oktobra 1869. godine

 

 

… Iz jedne sačuvane plakate – pozivnice štampane na svili (upućene Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu) vidi se da su u komadu učestvovali skoro svi članovi Narodnog pozorišta: Milka Grgurova, Marija Jelenska, Julka Jovanovićka, Mara Grgurova, Ljubica Kolarevićka, Adam Mandrović, Nestor Nedelјković, Toša Marković, Aleksa Savić i kao početnik Toša Jovanović… U ulozi kneza Mihaila je bio Ducman, učitelj jahanja u Vojnoj akademiji.

 

Ova predstava ostavila je snažan utisak na publiku, naročito kada je predstavlјač, maskiran i obučen kao knez Mihailo, prešao na konju preko pozornice. Kada ga je publika na pozornici ugledala na konju – piše recenzent ’Vidovdana’ – učinilo joj se da opet pred sobom vidi sušta živa kneza Mihaila…“

 

Narodnih godinu dana predstave su igrane i u magacinu Carinarnice (Teatara na Đumruku), u salama hotela (Teatar “Kod jelena”), u Kneževoj pivari, u kafani “Kod krune”. Sve do svečanog otvaranja zdanja na Pozorišnom trgu (danas Trg republike).

Pozorišni trg

 

Nimalo neočekivano, trg ispred zgrade nazvan je Pozorišni trg, i vremenom preuzimajući značaj od nekadašnje Velike pijace, a danas Studentskog trga, postao sinonim za glavni beogradski trga i glavno okupljalište stanovnika.

 

 

Podizanjem Narodnog pozorišta na uglu Vasine i Francuske ulice i realizacijom Josimovićevog Plana regulacije varoši u šancu iz 1867. godine stvoreni su uslovi za formiranje danas glavnog beogradskog trga,  Trga republike.

 

Enterijer Narodnog pozorišta

 

Italijanski uticaj se ogleda i u rešenju enterijera zdanja pozorišta, pri čemu je posebna pažnja posvećena uređenju i udobnost gledališta. Kraljevska loža bila je ukrašena raskošnim draperijama, krunom i posebno naručenim prestolom izrađenim u bečkim umetničkim radionicama. U ložama i na tavanici posebno se ističu bogati pozlaćeni gipsani ukrasi, dok je u ranijim vremenima, svečanoj atmosferi samog gledališta doprinosila svetlost “lustera sa stotinu sveća”.

 

 

Poseban segment pozorišnog dekora predstavlјale su slikane scenske zavese, izrađene prema nacrtima najznačajnijih domaćih slikara, koje su same po sebi predstavlјale svojevrsna umetnička dela. Osvetlјenje pozornice i čitavog pozorišta obezbeđivala je gasna stanica – gasara, smeštena u napuštenoj Kara-džamiji na uglu Dositejeve ulice i Braće Jugovića. Stalna potreba za ulepšavanjem najpopularnijeg beogradskog zdanja toga doba realizovana je kroz brojne prepravke i dorade prvobitnog enterijera. Tako je već 1905. godine izvedeno i novo dekorativno slikarstvo na sceni, gledalištu i u foajeu. Prema nacrtima Dragutina Inkiostrija Medenjaka, prvog srpskog dekorativnog slikara koji je svojim umećem ukrasio brojne beogradske palate, izrađene su dekoracije inspirisane motivima iz narodne umetnosti, ornamentike i tradicije.

 

Rekonstrukcije Narodnog pozorišta

 

Već 1870. godine izvedena je prva rekonstruckija, usled želje da se dobije malo veći prostor za pozornicu i dodatne prostorije neophodne jednom pozorištu. Tom prilikom unutrašnjost zgrade je bogato dekorisana, sa pozlaćenim stubovima, tavanicom i ložom na čije su ograde postavljeni medaljoni sa grbovima svih srpskih zemalja i portretima važnih srpskih vladara i književnika. Naravno urađen je i medaljon sa likom kneza Mihaila, kao osnivača pozorišta.

 

Narodno pozorište posle bombardovanja Beograda 1941.

 

Plan o drugoj rekonstrukciji nastao je 1911. godine, ali su, usled Prvog i Drugog Balkanskog i Prvog Svetskog rata, radovi odlagani. Mali renoviran deo stradao je prilikom bombardovanja Beograda u periodu između 1915. i 1918. Posle Prvog svetskog rata usledila je rekonstrukcija zgrade Narodnog pozorišta, koja je dovršena 1922. godine, prema projektima arhitekte Josipa Bukovca. Sledeći rat je doneo nove neprilike za Pozorište, kada je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. godine došlo do velikih oštećenja zgrade i Velike sale. Nakon rata zgrada je obnovljena, ali nekadašnje zdanje vredno divljenja, posle tolikih ratova i oštećenja, više nije moglo biti impresivno. Zato su grad Beograd i Narodno pozorište 1986. godine doneli odluku o još jednoj, finalnoj i detaljnoj rekonstrukciji. Tek prilikom temeljne rekonstrukcije zgrade od 1986. do 1989. u potpunosti su otklonjena ova oštećenja

 

Narodno pozorište danas

 

Narodno pozorište pod svojim krovom danas obuhvata Operu, Balet i Dramu, a predstave se odigravaju na Velikoj sceni i Sceni “Raša Plaović”. Danas, Narodno pozorište predstavlja jednu od najvažnijih kulturnih institucija i čuvara tradicije Srbije. Sama  zgrada predstavlja modernistički spoj starog i novog u arhitekturi, a uz veliki napor upravnika i osoblja.

 

Izvor: Narodno pozorište, Wikipedia