Smiljana Popov: Naša građanska dužnost počiva na znanju – šta imamo i šta nikada ne smemo da damo

Smiljana Popov: Naša građanska dužnost počiva na znanju – šta imamo i šta nikada ne smemo da damo

MediaSfera

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Fotografije: Milorad Stokin; Milica Likić, Fabrika Fotografa

 

 

Kao svoj najveći profesionalni uspeh Smiljana Popov ističe što je njena autorska emisija “Beograd za početnike” postala prva tv emisija u Srbiji koja je ušla  u prosvetni sistem i već tri godine gostuje po beogradskim školama, ali i muzejima širom Srbije, sa nesmirenom željom da ovo naše veličanstveno nasleđe sačuva. Njena je misija da nam pomogne da Beograd što bolje upoznamo, da bismo ga više i voleli.




Smiljana Popov odrasla je na “beogradskom asfaltu”. Kao fina beogradska devojčica završila je baletsku školu “Lujo Davičo”, studirala svetsku književnost. Obrazovana, elokventna i lepo vaspitana mogla je da bira profesiju, ali sticajem životnih okolnosti novinarstvo je izabralo nju. Danas su njen razdragani osmeh i radoznao duh koji je vodi na najskivenija mesta ovog grada zaštitni znak Studija B.

 

Smiljana je zaljubljenik u biciklizam. Možete je videti kako “skockana” na svom dvotočkašu jezdi ulicama Beograda. Kako kaže “bicikl i moj pas Lola čine me vedrijom i boljom, imunijom na ujede i režanja stvarnosti, začinjavaju životni metabolizam svakodnevnom dozom topline i slobode… “.  Na biciklu, sa cvećem u korpi i turbanom na glavi deluje kao devojka zalutala iz nekih prošlih vremena ili spota pesme “Devojko mala”.

 

 Koja su Vaša prva sećanja na televiziju?

 

-“Nedeljni zabavnik” – fenomenalna emisija tv Sarajevo, koju su vodili Zijah Sokolović, Seid Memić Vajta, Slavko Štimac, režirao nenadmašni mag dečjeg tv univerzuma Timoti Džon Bajford, čiji je je muzički urednik bila Jadranka Stojaković (!) Nezaboravni “Smogovci” tv Zagreb, “Mali program” tv Beograd, Zimski bioskop, “Opstanak”… Muzičke i grafičke špice tih emisija uronjene su u kolektivno nesvesno svih nas koji smo odrastali tih zlatnih, veselih 80-ih i kao da evociraju neko, gotovo mitsko, pastoralno vreme, kako televizije, tako i planete, kad je svet još bio mlad i drag. I nekako, možda naivno verujem da smo se i zbog tog i takvog obrazovnog programa s kojim smo se budili i čudili, i sami oljudili, tj. postali bolji ljudi.

 

Šta Vas je privuklo televizijskom novinarstvu?

 

-Ni slutila nisam da ću se baviti televizijom. Sve se odigralo posve slučajno. Voditelj Uroš Milovanović me je zapazio u gradu, i pitao „zašto ne radim u medijima?“ Odgovorila sam da „sam stidljiva“, a on me poslao na intervju kod Dragane Ćosić. I ni trepnula nisam, a već sam „bačena u vatru“ (televizijski rečeno) i krenula sama na snimanja. Imala sam neverovatnu sreću što nisam upala u informativnu redakciju, jer se moj novinarski njuh, duh i sluh slobodno i raspojasano brusio, ne podležući krutim uzusima informativnog novinarstva. Zaljubila sam se u neslućene mogućnosti „primenjene književnosti“ novinarstva i čarobnjaštva tv montaže, tj. reči i slike kojima stvarate prave male filmove koji nisu sami sebi dovoljni, već ostavljaju plemenit trag – nekom asfaltiraju ulicu, nekom pobede nepravdu, a nekom ulepšaju dan.

 

 

 

Da li je bio dug put do autorske emisije?

 

-To putovanje od honorarnog saradnika emisije „Beograd noću“ divne Dragane Ćosić, preko novinara reportera informativne redakcije do autora i urednika „Beograda za početnike“ trajalo je punih sedam godina. Preko sedam gora i sedam mora, čini mi se. Prvo stajanje pred kamere – tzv.“stand up“, prvo nevoljno gostovanje u studiju uživo, pa onda voditeljsko „vatreno krštenje“ bilo je vrtoglavo i vratolomno planinarenje od kog vam se ledi dah od straha, uspinjanje i pomeranje sopstvenih granica uz nespokoj, tremu, neizvesnost, sumnje, suze i znoj. Nijedno od tih osvajanja nekog novog vrha u mom profesionalnom životu nije bilo ni prijatno, ni lako, ali kad bih se na taj vrh popela suvereno bih njime ovladala, i sa tog vrha uživala, gledajući pređeni put. No, kako to već u planinarenju (pa i životnom) biva – kad osvojite novi vrh, iza njega se pomalja još veći, dalji i naizgled nedostižniji… Ali se istovremeno u tom mukotrpnom uspinjanju beskrajno mnogo uživa.

 

Čemu Vas je načio balet?

 

-Baletska škola je ozbiljna i nimalo romantična vojska za devojčice. Svakodnevno, višegodišnje vežbanje natopljeno suzama, krvlju i znojem (bez preterivanja!), odricanje od ekskurzija i tih najslađih i najvažnijih sitnica-koje-dečji-život-znače čeliče karakter, radne navike i volju malog čoveka. Ali ostavljaju i ozbiljne ožiljke. Istrebljivačka kompetitivnost svojstvena profesionalnom sportu nimalo nije ni prirodna ni laka malom čoveku. No i to je život, a “patnjama se pamet stiče”, učiše nas grčki tragediografi…

 

Zašto kažete da je novinarstvo za Vas „primenjena književnost“?

 

-Duško Radović je novinarstvo zvao „primenjenom književnošću“, i to je za mene najpunokrvnija definicija moje ljubavne i bračne istorije sa Novinarstvom. Imala sam sreću da prva novinarska slova počnem da sričem u kultnoj emisiji „Beograd noću“ pokojne Dragane Ćosić, moje prve novinarske razredne, koja mi nije skresala ta vrcava literarna krila, koje informativna redakcija svakom budućem novinaru momentalno  amputira (a posebno onim „umetnicima i kreativcima“ međ’ novinarima koji su studirali književnost). Informativno i političko novinarstvo nikada me nije zanimalo, premda sam tu mnogo naučila. Priče koje me pobuđuju (i ljudski i novinarski), draže, svrbe i razgaljuju nemaju rok trajanja, u odnosu na dnevno trajanje informative. Novinarstvo doživljavam kao svojevrsnu borbu protiv efemernosti, baš kao i književnost, za razliku od ovog vladajućeg new(s) age-a (kako ga je definisala Zorica Tomić)  koje traje dan i sutra ga se već niko više ne seća. A i zašto bi, kad se ne bavi humanitetom, već isključivo perfidnim igrama moći na koje ne možemo da utičemo.

 

Da li je „Beograd za početnike“ dokaz da se kvalitetan program može praviti i sa skromnim budžetom?

 

-“Beograd za početnike” sa svojim preskromnim budžetom, živi je dokaz da je ideja, kreacija i živo interesovanje za ono što radite, ali i profesionalna odgovornost, ono što pravi dobar program. Skidam besplatne video i audio efekte za montažu, dovijam se na razne načine da bih razigrala format koji nema budžet, ali je skuvan sa mnogo ljubavi i promišljanja. I štap i kanap, klot, frket…

 

 

 

Vaša naracija je specifična. Pričate brzo, gotovo teatralno, gestikulišete i ne pokušavate da smirite ruke. Da li je uz tufne, ona Vaš zaštitni znak?

 

-Neverovatno je kako nekadašnja mana, falinka, nesavršenost postane adut. Sećam se opaske kustoskinja nekog muzeja (kad sam počela da radim, dok se još nisam slikala), kad su shvatile da sam ja ta Smiljana koja pravi te priče za “Beograd noću”:  “Nemojte da se ljutite, vi ste sjajni, toliko kreativni i talentovani, ali vaš glas gledaoca iritira!” Danas mi pak mnogo gledalaca kaže da ih baš moja dikcija budi iz dremeža televizijske uniformnosti, da ih moja bajkovita interpretacija prene, a da im moj neispeglani glas bude zanimljiv, čak i prijatan! A i naracija je još jedna moćna performansa i kreativna mogućnost televizije, kojom mnogo možete da se igrate i dovijate.

 

Kako biste opisali svoj stil? Volite da se igrate modom?

 

-Modu ne doživljavam ozbiljno, ni rigidno; u modna pravila ne verujem, posebno danas, u 21. veku. Pošto poto slagati boju tašne i cipela, ili ne znam čega već, za mene je često i nedostatak stila i integriteta. Nažalost, i po pitanju mode, Beograd je za mene jedna uniformna, provincijalna palanka, gde se sloboda i individualitet ne prašta. Sećam se, pre nekih 10-ak godina i više, časopis Cosmopoliten“ me je sa nekim mojim „eklektičnim“ stajlingom uvrstio u modni SOS (da mi treba hitna modna pomoć), jer kako rekoše „modna destinacija u trendu je trenutno Japan, a ne Kina“ (na šta sam ja referirala svojom pojavom); u isto vreme kada sam za „Cosmopoliten“ zrela za modni SOS, zove me kreatorka Ana Ljubinković, tada modna urednica fenomenalnog časopisa „Prestup“ da uradi sa mnom intervju za rubriku Editors Choice jer se „super oblačim“. Eto, dok ste za nekog totalna modna katastrofa, za druge ste primer stila.

 

Volim garderobom da se poigravam, i ježim se preozbiljnog shvatanja mode, davanja mnogo novca, vremena i truda da bi joj robovali… Modno smo iskompleksirana nacija, samo su nam brendovi i etikete važni, mašte nema, ni slobode. Baš kao i u glavama. To se vidi na našim ulicama

 

 

 

Koliko ste naučili o Beogradu radeći na serijalu “Beograd za početnike”?

 

-Beograd volim i rado ga se sećam… J Kroz ovu emisiju sam ga malko više upoznala, zavolela, razumela… Ono što mene neprestano kod ovog grada inspiriše, to nije njegova ratnička istorija i stara priča da je 37 puta u poslednja dva milenijuma rušen i paljen. Mene kod Beograda osvaja njegova urbana istorija, činjenica da je „ovaj grad nekad bacao svetla daleko“, ko što Pesnik reče; da je između dva svetska rata Beograd bio kosmopolitskiji, liberalniji, otvoreniji, šlifovaniji, no što je danas, da nije bio civilizacijsko slepo crevo, već, štaviše, da je na kulturnoj mapi sveta bio važna tačka. Da su ksenofobija i šovinizam bili apstraktne imenice, da su Beograđani bili dobre komšije koji su u sred Beograda slavili romsku slavu tetka Bibiju u uličnoj povorci sa više hiljada ljudi (nažalost: možete li to da zamislite danas?!), da smo imali prvi budistički hram u Evropi, da su naše drage komšije bili Muslimani, Jevreji, Romi…

 

Koliko toga još ne znamo o Beogradu?

 

-Mi ovaj naš Beograd toliko divno ne znamo. I toliko ga često oholo podrazumevamo i olako bagatelišemo. Kao da postoji još mnogo gradova na svetu poput Njega. Kroz ovu emisiju otkrila sam i zakoračila u rudnike kreča ispod Skojevskog naselja, frižider kralja Milana Obrenovića ispod Botaničke bašte, nacističke bunkere na Banovom brdu, beogradske piramide, rimsku grobnicu u Brestoviku, pećine i lagume beogradskog Monmartra tj. Kosančićevog venca, Višnjičke banje, Zemuna, vilu “Dobro polje” Arčibalda Rajsa kraj koje prolazim tramvajem, a da pojma nisam imala, stomak Doma sindikata koji krije gigantske orgulje i šumu od 4.000 cevi kroz koju sam se verala, vilu najvoljenijeg beogradskog gradonačelnika i dobrotvora Vlade Ilića koja mu je konfiskovana, a u kojoj se danas nalazi luksuzni hotel, zaboravljeni rudnik u utrobi Avale i šta sve ne…Jer svi smo mi početnici u poznavanju Beograda.

 

Meni posebno lično i novinarsko otkriće je beogradska Sveta gora iz 15. veka despota Stefana Lazarevića na Kosmaju, koju preporučujem Beograđanima kad god požele da pobegnu iz grada. Čarobna priča, natopljena čudesnom istorijom, a pejzaž – autentično sočna scenografija za beogradski „Game of Thrones“.

 

 

 

 

Aktivni ste u Udruženju građana “Ulice za bicikliste“. Da li Beograd ima razumevanje za bicikliste?

 

-Moja najveća zamerka Beogradu jeste što nije „bike friendly“, ali ne zato što je brdovit, kako neverne Tome vole da kažu  (i San Francisko je i te kako brdovit, pa to ne sprečava stotine i hljade biciklisita da svakodnevno koristi bicikl kao prevozno sredstvo). Beograd nije „bike friendly“ jer se njegova biciklistička infrastruktura ne unapređuje, što je trend čitavog zapadnog sveta, a s druge strane broj biciklista na beogradskim ulicama munjevito raste.

 

Gradonačelnici Londona, Beča, Budimpešte, Ljubljane, Pariza, Njujorka, utrkuju se kako da saobraćajne kolapse smanje povećanjem kilometara biciklističkih staza i traka i uvođenjem sistema javnog bicikla (zamislite kad megalopolis poput Njujorka danas ima manje parking mesta nego 80-ih godina!). Beograd je i tu u prošlom veku. Ne postoji  strategija razvoja biciklističkog saobraćaja za Beograd, kao ni plan održive mobilnosti na nivou grada.

 

Ovde se i dalje na bicikl gleda kao na rekreaciju, a ne „prevozno sredstvo budućnosti“, što je razvijeni svet davno shvatio. Jer bicikl je jeftin, ne košta ništa, ne zagađuje, ne proizvodi buku, smanjuje gužve, a troši samo masne naslage (pri tom ne morate da plaćate teretane, fitnese, treninge, bicikl je besplatan). Plus se družite sa prijateljima, na suncu i vazduhu, stižete svuda, jer to je savršeno prevozno sredstvo u gradu, da odete na kafu, izložbu, sunčate se na Adi ili po rekama; sve je brže, lepše i zdravije na dva točka, a svoj grad počinjete da posmatrate kao turista, jer ga iznova sa zadnjeg sedišta svog bicikla otkrivate, što je dragocena perspektiva u ovom, smogom i automobilima, nervozom i gužvama, zaparloženom 21. veku. Dake, benefiti su i fizički i metafizički, kako volim da kažem…

 

Zato je neverovatno da je dvomilionski Beograd u 21. veku iz perspektive bicikliste, mame sa bebom u kolicima ili osobe sa invaliditetom nemilosrdno unfriendly, kad se neprestano suočavate sa nehumano visokim trotoarima oštrih ivica, koje sam jednom, lapsusom nehotice prekrstila u „visočnjaci“, što je dobra definicija beogradskih trotoara. Koliko je ovaj grad planiran za automobile vidite kad ga uporedite sa gradovima u okruženju ili čitavoj Evropi, gde se trotoari spuštaju, a ulice i javni prostori podređuju ljudima, a ne automobilima.

 

Beogradu nedostaje sistemska politika održivog razvoja i humanijeg urbanog planiranja, po kome je saobraćajna paradigma podređena pešacima i biciklistima, a ne automobilima, što je razvijeni svet davno shvatio. Beogradu nedostaje poštovanje zakona, bon-tona, pristojnosti, više savesti, empatije, građanske hrabrosti i odgovornosti …

 

 

 

Idete li biciklom na posao? Koja je Vaša omiljena biciklistička tura?

 

-Ja Beograd iz dana u dan otkrivam kako kroz „Beograd za početnike“, tako i kroz „Beograd na pedale“.

 

Bicikl je moje prevozno sredstvo, pa i do posla, lekara, na izložbu… Najlepši pejzaž sa zadnjeg sedišta mog bicikla je Savski nasip, koji vodi od novobeogradskih blokova do Jakova i salaša Stremen koji ima i ergelu konja, tako daleko, a tako blizu Beograda, gde zaboravite na betonsku džunglu… Nažalost, poslednjih godina nasip je nasilno i ilegalno pretvoren u bahati auto-put koji je devastirao i sam nasip, ali i mir tog krajolika…

 

Beograd je grad koji ima više slojeva. Da li dobro iskorišćeni turistički potencijali Beograda?

 

Pod našim koracima spava još jedan izgubljeni, zaboravljeni grad kome smo mnogo dužni. Za ono što smo danas. „Beograd za početnike“ živi je dokaz koliko volšebno nismo svesni svetinje za koju smo odgovorni – jer ovo je NAŠ Grad. Grad svih nas. Njegovih građana. Iznova se svakom epizodom iznenađujem koliko je blago po kom koračamo veličanstveno i dragoceno, svetskog glasa, a koliko i dalje sramno malo znamo. A volimo da se busamo u grudi nam patriotske, lokalpatriotske…

 

Ni institucije nisu bolje. Nemar, javašluk, neimanje kulturne politike…Turistički je potpuno neiskorišćeno podzemlje Beograda, koje bi moglo da bude potpuni hit, jer golica maštu ama baš svakoga. Rimska grobnica u Brestoviku na Zapadu bi davno bila turistička perjanica. Beogradska Sveta gora iz 15. veka na Kosmaju, Grocka, Barajevo, Ostružnica, nepravedno su neiskorišćeni turistički. Pa ni Vinču (evropsku prestonicu praistorije, svetski značajnu) većina Beograđana nije videla! O čemu dalje da pričamo…

 

 

 

Dok su mnogi slavni gosti Beograda imali lepe reči za njega, Lorens Darel je pisao da jedva čeka da pobegne iz “prljavog grada“. Kako strani gosti vide Beograd?

 

-Nažalost, strani gosti, čini mi se mnogo više u Beogradu vide El Dorado noćnog života, bahatih splavova, jeftine zabave i dobre hrane. Adut ovog našeg čudesnog grada je njegova zadivljujuća baština i i kulturno nasleđe koje treba sami više da poznajemo, volimo, plasiramo, izvozimo, i budemo pre svega njega svesni. Dakle, naše znanje o blagu koje imamo i koje je neotuđivo naše treba da raste. Da upoznamo više i nežnije ovaj naš grad, da bismo ga više voleli. Ali i čuvali. Jer naša građanska dužnost, svest i hrabrost i počiva na znanju. Šta imamo, šta smemo i možemo, i šta nikada ne smemo da damo.

 

I danas se žalimo na odnos njegovih žitelja prema čistoći sopstvenog grada?

 

“ Zašto se ulične korpe za otpatke ne podignu na visinu koševa za košarku? Bila bi to provokacija kojoj niko od naše košarkaške nacije ne bi odoleo. Koševi bi bili puni a Beograd čist”,  praktičan recept koji bi nam zakonom trebalo prepisati kao bolesnom pacijentu, preporučivao nam je još pre više decenija taj bespoštedni dijagnostičar ovdašnjeg mentaliteta, Duško Radović.  Jer “Moglo bi nam biti mnogo bolje kad to ne bi zavisilo od nas. Nažalost, sva briga o nama prepuštena je nama. Dakle, najgore moguće rešenje. Zbog toga sa ogorčenjem možemo reći – nismo to zaslužili”, pisao je Beogradu, njegova građanska savest, ko drugo, no opet – Duško Radović.

 

 Kako gledate na sve drastičnije urbanističke promene Beograda?

 

-Bahati investitorski urbanizam u svojoj proždrljivosti za profitom siluje autentično lice grada. Vračar je najeklatantniji primer. Ruše se zgrade pod zaštitom, nestaju parkići i prekopotrebne zelene površine zarad novih solitera, parking mesta i tržnih centara…Kad privatni interes nadvlada javni – to više nije srećan grad.

 

 

 

Sve češće se može čuti da se govori o rođenim Beograđanima i “dođošima” osporavajući onima drugima pravo da govore o ljubavi prema Beogradu. Da li se ljubav prema Beogradu može izmeriti?

  

-Prebrojavanje i analiza (beo)gradskih, nacionalnih, verskih ili rasnih krvnih zrnaca i razvrstavanje na osnovu istih meni je vazda smrdelo na fašizam i težak vonj provincijalizma, a ne stvar kojom se ponosite. Kao da je to mesto rođenja neki vaš lični uspeh. A nije, realno. Pukim slučajem mogli ste biti rođeni ko zna gde. Da li “rođeni Beograđanin” ima više prava na Beograd od onog ko je u njega došao da radi, studira, moli, voli… ?!

 

Jedan Zoran Đinđić, despot Stefan Lazarević, Duško Radović, Vlada Ilić, Đoko Vještica ili Milan Mladenović npr. (nijedan nije rođen u Beogradu!) više su ljubili, pazili i činili ovaj naš grad velikim i ponosnim od hiljada onih koji su u njemu rođeni. Samo mera ljubavi prema Beogradu deklariše Beograđanina..