MediaSfera
Piše: Ana Atanasković
Foto: Aleksandar Jočić
Beograd, to ti je sigurnost.
Nikada neću zaboraviti dan kada je kupac mog stana u Lješkoj trebalo da mi isplati novac. Prethodno je imala zahteve koje ranije nisam čula (a to mi je bila treća kupoprodaja) i nikada do tada nisam bila u najtežoj situaciji u procesu – prodaš stan i imaš dva meseca da nađeš nov. Pakovani zahtevi su sve više rojili strah, tušta i tma pčela u glavi i nesigurnost koja bubnji – možeš ostati na ulici! Sedela sam sa svojim agentom za nekretnine, Mićom, u novom pabu blizu Požeške i plakala.
Cepidlačenja koja su se nizala bila su šlag na torti mom početnom strahu, jer stan nisam planirala da prodajem niti nov da kupujem, no život te ne pita šta ti planiraš, igra on svoju igru, a ti uhvati ritam. Mića me je umirivao (on je prethodno uradio sve što se moglo), ali ja sam i dalje plakala. Pozvao je vlasnika agencije i on se za dvadesetak minuta stvorio u tom pabu. Nisam bila sama u svojim suzama, u toj agoniji koja je trajala kao najcrnja noć. Znaš, kad su pored tebe ljudi u pravom smislu te reči, jedan poslovno ozbiljan, miran, dostojanstven i pošten (vlasnik), drugi isto takav, samo naizgled neozbiljan, neformalan, šaljivdžija (Mića), onda je i ta noć u sred letnjeg dana lakša. Završilo se. Ali tada je bajka počela. Znaš koja? Bajka o šaljivdžiji. Poštujem Branka V. Radičevića koji je napisao tu knjigu, ali ja imam svoju pod tim imenom – prijateljstvo sa Mićom, koji je postao moj agent za život.
Ana Atanasković: Spisateljica koju čitateljke zovu „ženski Momo Kapor“
Sedim u Teofil nekretninama i slušam ga kako telefonom pregovara sa novim klijentom. Veseljak, kao i uvek, neformalista, neuklopljen u kalupe birokratije, veoma nalik na Gareta iz filma Četiri venčanja i sahrana, onaj koji je ne znam koliko puta na pitanje Kako da ti se odužim za sve odgovorio Osmehom, opet je u novoj igri, jer život je igra, šta drugo, ako je shvatiš previše ozbiljno ne znaš osnovna pravila. Iz razgovora čujem premise koje krase ageniciju za koju radi – ne ulepšavamo stvarnost, potrebno je reći sve o stanu. Ženski glas sa druge strane žice dodaje: Vi ćete uvek imati čoveka koji će Vas pozvati jer ste bili iskreni! A on će: Popićemo u to ime ako ništa drugo ne napravimo! Mića šeret, Mića dobričina. Kakav tandem sa vlasnikom, g. Miletom Teofilovićem, takođe dobričinom, ali sa one tihe strane. Štitimo jedni druge, kaže Mića preko telefona i poentira: Ko kasni, vodi u kafanu! Kako onda da se ne nasmeješ, kako da ne budeš bar malo srećan u sred te muke zvane kupoprodaja. G. Teofilović objašnjava da je naučno dokazano jedan od najvećih stresova u životu upravo promena stana. Znam.
Mića završava razgovor i kreće da mi priča anegdotu: Klijent kupuje nekretninu za 105 hiljada i uspem da spustim cenu na 101. On će meni: Ja bih da skinem Vašu proviziju za 50%. Onda sam ga pitao da mi ugovori sastanak sa svojim direktorom kako bih tražio 50% njegove plate. Pocrveneo je. Mića je šeret, ali direktan, i ceni svoj posao koji nije lak, radi se sa ljudima. No, ako se radi u Teofil nekretninama, agenciji jedina ima stalno zaposlenog advokata i koja isključivo radi po zakonu, lakše je. Mića je godinama bio slobodnjak i jedino je sa g. Teofilovićem mogao da ima takav odnos koji ne ugrožava njegovu jedinstvenost.
Želim da čujem i druge agente i njihova iskustva, pa mi tako agentica Ljubica pripoveda kako je u Mirijevu, dok je gledala stan u izgradnji u ulici Ljubiše Miodragovića, ne videvši da je ispod stiropora i dasaka voda, sa uzane stazice upala u nju tako da joj je virila samo glava. Investitor joj je platio taksi ali je ispred svoje zgrade srela više komšija nego ikada! No, “kupanjima” tu nije bio kraj jer je na Dedinju pala u bazen u luksuznom stanu! Naime, klijent ju je, da bi se našalio, povukao za kragnu košulje želeći i da je vrati, ali bilo je kasno – upala je u bazen u suturenu! Dakle, kaskaderski posao sa mnoštvom problema, ali, kako kaže gđa Ljubica, sve se komplikovano rešilo. Kad smo već kod kaskaderstva, ima, kaže, ovaj posao i drugih scenskih elemenata, kao što je snaći se u tekstu i kontekstu. Naime, na Bežanijskoj kosi je preuzela divan dvosoban stan uveče a danju ga pokazivala i jedva čekala da kupcima pokaže terasu. Kad je uvidela da gleda na groblje, morala je u trenutku da smisli – terasa gleda na…budućnost! Kaže da su kupili stan i da se, generalno gledajući, stariji ljudi plaše pogleda na groblje, mladi ne. Tu se ubacio Mića koji kaže da je uporno jednom kupcu stana na Višnjičkoj banji na pitanje Je li taj stan iznad groblja govorio Ne, gospodine, iznad toplane je! I tako do sutra! Ma, sve je relativno, vidiš, samo je pitanje kako gledaš na stvari, tj. kuda tvoj pogled gleda – na pozitivno ili na negativno, na šipražje ili na šaš.
Mile Teofilović: Nešto moraš dati da bi se stvorilo poverenje
Na pitanje da li se posao promenio i kako gđa Ljubica odgovara da jeste, na bolje jer su uvedene licence, agenti su dopunili znanje o građevinarstvu i sada ne radi baš svako ovaj posao. A Mića ne bi bio Mića da se nije ubacio i rekao da se slaže da je posao u tom pogledu bolji ali da su njegove simpatije ka ranijem dobu, kad je sve bilo romantičnije (a i on sam je bliži romantičarima jer je iz 20. veka, kaže), sa gledanja se odmah išlo na kaparu a sada ima mnogo matematike i finesa među ljudima. No, slaže se da je manje prevara, što je dobro. I Ljubica ima, kao Mića i ja, priče o prijateljstvu (čak pet) u odnosu agent – klijent. Jedna gospođa koja živi u Australiji dođe kod nje kad god je tu, prijateljstvo je počelo prodajom, poverenjem, tolikim da joj je njen sin dao da uzme novac i overi papire. Najviše se cene iskrenost i realnost – a takve je agente g. Teofilović okupio i u celoj firmi su odnosi odlični. Na primer, odbijaju se stanovi sa nerealnim cenama jer u Teofil nekretninama ne žele nikoga da lažu. Takođe se kupcima savetuje da ne kupuju stan čiji papiri nisu u redu. Ovde se ne ide samo ka novcu, već ka čoveku, ka tome da čovek bude srećan i zadovoljan. Možda se ne stekne prijateljstvo, ali poštovanje uvek da, tako da gđa Ljubica reaguje i kada potencijalni kupac nepristojno kudi stan u koji je ona već ulazila i stekla neku prisnost. Ipak je ovo posao gde se ulazi u dom, u intimu. Znala je i da takve kupce zamoli da izađu, sama otvorivši vrata.
Agent Dragan mi priča da nikad ne zna kada će završiti posao, a i kada ga završi može da upadne u situaciju, ako je veče, da juri advokata po bioskopima da dođe da overi ugovor. Ima još filmskih doživljaja, kao jednom kada je jurio sina gospođe koja je prodavala stan po autoputu Beograd – Niš da potpiše ovlašćenje. Sviđa mu se što su agenti edukovali ljude o kupoprodaji i kaže da jedan pogrešan potez može sve da odnese. Jednom je od nestizanja i stresa na overu u sudu otišao u kućnim papučama a drugi put sa jednom crnom a drugom belom cipelom i bakica kupac je umalo odustala rekavši da je to loš znak, te je morao da trči kući da se preobuva. Morate da istolerišete čoveka, da se smejete kad vam nije do smeha, da plačete kad vam nije do plača, kaže, opisujući posao agenta za nekretnine. No, uredni papiri su preduslov za sve ostalo! To se u Teofil nekretninama naglašava. Dokumentacija prolazi tri provere.
Ni agent Ratko ne zaostaje u anegdotama te mi iz mora nadrealnih situacija izdvaja kako je supruga prodavca u mračnoj sobi stajala izbezumljena ispred fotelje kad je upalio svetlo, sreća te je ušao pre kupca, ili kada su zbog razgovora o slici na zidu i on i kupac i prodavac osvanuli u stanu do zore!
Gospodin Mile Teofilović zaokružuje priču. Kaže da je osnovao agenciju 1992., jedan od prvih i jedan od retkih koji je u istom poslu od tada i ostao (u socijalizmu nije bilo ni vlasništva stanova ni kupoprodaja). No, nije poenta samo u osnivanju već i u davanju da bi se stvorilo poverenje. Da, da, davanje, vidiš kako neko ko naizgled nije lajfkouč zna šta je osnova života – daj da bi dobio, daj sebe ako nemaš ništa drugo, svoju empatiju, energiju i entuzijazam. Samo tako možeš ući u krug uspeha i sreće. Gdin Teofilović dodaje da agenciju Teofil krasi i obazrivost svih 16 agenata. Uslovi za rad koje stvara država su sada bolji, kaže. Misli na činjenicu da se ugovori više ne mogu overavati u bilo kom gradu i na slanje ugovora od strane notara odmah u katastar. Ranije su brinuli za kupce koji iznose gotov novac iz agencije, ali kada su uvedeni obavezni računi, sve je bolje. Vlasnik ponavlja da njegovi agenti ne uzimaju stanove sa sumnjivim ugovorima, to je jedini uslov, a drugačije ih ne pritiska i ne guši (kako bi inače Mića slobodnjak i šeretnjak mogao da bude deo nekog sistema?).
Klijentima se pomaže i hoda se kao po minskom polju da sve ispadne u redu. Uvek se pokazuju ljudskost i balansiranje između onih koji imaju mnogo i malo, cene se ljudi koji imaju svoje dostojanstvo. Mića se opet ubacuje ali fino objašnjava moto agencije kroz svoj primer: Stičem nove prijatelje i sve što je loše i ne valja stavim iza vrata! Kažem ti ja, agent za život, zašto bi plaćao lajfkouča, unajmi, lepo, Miću ili nekog drugog agenta iz Teofil nekretnina da ti proda ili kupi stan i dobijaš dva u jednom. I više!
Ima još anegdota – često je napeta situacija kada gospoda moraju da traže saglasnost za prodaju stana od biviših supruga, na primer, ili stignu problemi kada se ispostavi da sam otkup nije dokaz vlasništva, mora to utvrditi i Republički geodetski zavod. Onda se tamo nađu i greške oko imena, brojeva, ne može bez promaje ovde, izgleda, ali znaš šta – u Teofil nekretninama su sve rešili.
Beograd, to ti je sigurnost. U beskraju ulica, hodnika i stanova ovo je grad u kome nema razloga da noću budeš sam u svemu, kaže Bajaga. Čak i kada misliš da ćeš završiti na ulici, nisi sam. Ako baš nikog nema, tu je prava agencija za nekretine koja će ti pružiti ruku. Bukvalno.
Važni linkovi:
http://www.teofilnekretnine.com/stan-beograd/
https://www.facebook.com/teofilnekretninebeograd/
Dodaj komentar