BEOGRAD JE LJUBAV: Đorđe Pavlov Kortina, čovek od stila

BEOGRAD JE LJUBAV: Đorđe Pavlov Kortina, čovek od stila

MediaSfera

Piše: Ana Atanasković

Foto: FB Đorđe Cortina

 

Beograd to ti je stil. Jedne noći na početku ovog leta čekala sam onog ko se uplašio zagrljaja. U sumraku i u belini istine koja će uskoro stići prolazila sam pored zgrade Politike sa mirom koji mi posle sličnih situacija u prošlosti nije bio svojstven. Ko nije tu, bez njega se može, jednostavno je, ali dok naučiš jednostavno prođu godine zavrzlama. Crveni pupoljak sumraka se razvio u crnu noć. Prošla sam pored kafe-restorana Firma u čijoj je gradskoj senici ćutke posmatrajući male svetiljke grada- od lampiona do ljudskih duša – sedeo Đorđe.




Razvio je nesvesno u meni osećaj opuštanja u hacijendi, čovek u savršenoj beloj letnjoj košulji, sa savršenim kaišem i farmericama. Moćno-ležerno je držao ruke i samom svojom pojavom, govorio – ja sam stil, ja sam faca. Moj korak je bio siguran iako je te noći bilo jasno da je tim zagrljajima došao kraj.

 

Ana Atanasković: Spisateljica koju čitateljke zovu “ženski Momo Kapor”

 

Već sam ga poznavala. Ponašanjem je nadogradio moje mišljenje, stečeno listanjem intervjua i časopisa – muškarac koji zna i poštuje bonton, stari kov sa večnim žarom, frajer koji ne mora da se hvališe, sve kaže jednim pogledom. Zna se ko vodu nosi, onaj ko zna i da je pregazi.

 

Đorđe je odrastao na Bajlonijevoj pijaci koja je bila preko puta njegove zgrade u Drinčićevoj ulici. Obodi Dorćola, kaže. Ne ističe to da bi se pravio važan, već kao autentični deo odrastanja, odgoja, obitavanja. Deo Dorćola koji je uključivao Drinčićevu, Knez Miletinu i pijacu bio je pun udžerica i placeva na kojima su rasle nove zgrade te su se dečaci Pavlove ulice (u ovom slučaju Pavlovljeve) pentrali po građevinama. U to vreme su šut i zemlju odvozili kočijaši konjima ka Dunavu a dečaci bi se popeli na konjsku zapregu i vozili do reke. Zaprega ih je i vraćala u kraj. Podseća me ne samo na Ferenc Molnara već i na Bosonogog i nebo Brane Crnčevića – avanturistički smeh, cakleće oči, dečaci šmugavci.

 

 

Kada su stasali, ćoškarilo se kod današnjeg Bitef teatra. Društvo je bilo puno mangupa u ideji ali je većina završila kako treba. Sa njim su ćoškarili sportisti (Nikola Rebrača, jedan od dvojice Srba koji u hokej u reprezentaciji Jugoslavije), stanari okolnih zgrada, školski drugovi i komšije. U blizini je bio bife Zmajko, čuven jer nije silazio sa stranica crne hronike. Đorđeva druga kafana, prva je bila u Inđiji koju su držali njegovi baba i deda. U prvoj je odrastao (otud i sklonost ka ugostiteljstvu) a Zmajko je bilo prvo mesto gde je seo, naručio piće. Radio je do zore, tu su svraćali prodavci sa pijace (ne nakupci kao danas) i Albanci nosači (cepali su ugalj i drva za potpalu). Mešano društvo je Đorđu bilo simpatično i interesantno. Faktički sam odrastao na Bajlonijevoj pijaci, kaže muževnim glasom i iskustvenom silom i kreneš da zamišljaš taj šmekeraj, šareniš pomešan sa dimom cigareta i prisnošću uskih dorćolskih ulica. Sav svet stane u iskustvo jednog dečaka koji raste i gradi svoj stil života. Šta je sada na tom mestu gde je bio Zmajko, pitam. Apoteka. No, Đorđe se priseća da u kraju verovatno još uvek postoji restoran Šaran na uglu ulica Đorđa Jovanovića i Paula Pape.

 

Kako dalje priča, sunčanije zamišljaš ulice koje su tada bile dvosmerne i dečake koji igraju fudbal po sred kolovoza Drinčićeve. Sklone se kad prođe automobil – jedanput na pola sata-sat. Onda sa tople prašine sa dečačkih cipela pređeš na zamišljanje ogromnih snegova i velikih nanosa – snežnih dina na pijaci. Gradsko dečaštvo je oblikovalo ljude zanimljive, čvrste, preduzimljive, sa pravom dozom mangupluka, otvorenosti i rizika. Kao da se nadovezao na reč “rizik” Đorđe mi priča o Prvoj beogradskoj gimnaziji, u kojoj je uspeo da ga zamole da se ispiše jer je bio van vinkla.

 

Da ti kažem nešto – nekad mora da bude stand up for your rights. Vratiš istom merom, pa neka se bilo ko čudi i puši a ti perjaš i perjaš daleko, već si na kraju ulice. Nekad moraš. Da bi postao ti. Njega je kraj ulice dalje račvao ka Crvenom krstu, kod Ćire, gde je imao rvačke treninge, početak krosfita u Srbiji. Đorđe “osvaja” Krst ’70-e i ’71-e godine i ceni Ćiru koji je trenirao mnoge, od sportista do rekreativaca. Tu je dolazio razni svet, od najboljeg do najgoreg. Kao i Beograd, ko ispliva, isplivao je zauvek. Ćira je sve te tipove držao pod kontrolom i bio je značajan za razvitak Đorđa kao čoveka. Vežbalo se na stadionu Radničkog na Krstu, i dalje valjda postoji, ali ne u tom obliku, sada su tu neke kafane, nisam dugo bio tamo. Opis sale je iz sadašnje perspektive surov, ali ljudi su se tada kalili, nisu žalili – nije bilo grejanja i kupali su se ledenom vodom. Tek kasnije su ubačeni bojleri i grejanje.

 

 

 

A onda iz borilačke sale u Udruženje manekena Beograda! Mangupski zaplet. Ubrzo postaje jedan od glavnih manekena koji radi po celoj Jugoslaviji. Tržište veliko a sreća još veća. Ah, te slike sedamdesetih i osamdesetih, pravilne poze, dostojanstveni pogledi, braonasta, žućkasta i kremasta moda, muževnost, stav i lepa frizura, zavođenje pogledom, ali ono distancirano, nenametljivo. Rekoh ti, sve što se nameće, samo propagira, samo izdiže – lažno je, sujetno je, naporno je. Đorđe je sve suprotno. Danas je manekenska profesija na granama zvanim “platiću ti putem goluba pismonoše”, nema ozbiljnih revija jer nema ni ozbiljne privrede.

 

U to vreme je naš čuveni dizajner Aleksandar Joksimović bio na vrhuncu stvaralaštva, imao je odlične ideje i energiju da ih sprovede u delo a iza njega je stajao moćni Centrotekstil, firma koja je izvozila jugoslovensku konfekciju i obuću u Sovjetski savez koji je naše proizvode gutao. Đorđe je jednom sa Joksimovićem išao u Moskvu. Priredba naše mode, mesec dana, dva puta dnevno modne revije, sala puna do poslednjeg mesta, došli ministri, trgovci i naručuju kompozicije garderobe! Ah, to vreme najslavnijeg doba Bazara i reklama za naše modne kuće sa kojih su nas gledala poznata lica manekena, izabrani ljudi koji imaju i fizičku i duhovnu lepotu.

 

Đorđe je i motorista jer voli osećaj slobode. Nažalost, nemam više vetra u kosi jer su nas naterali da nosimo kacige. Da ne moram, nikad ne bih nosio kacigu. Kad se zaželi slobode Đorđe vozi do mora, po Vojvodini, Rumuniji a želja mu je i da ide do Alpa, Azije, Mongolije, Irana, oko sveta, i nada se da će to ostvariti. Za beogradske vožnje je tu skuter.

 

 

 

I nije kraj njegovim interesovanjima! Kakav kraj, on je stalno u poslu, u ljubavi, u želji. Đorđe je i ugostitelj, a sve je počelo izlascima na mesto koje je njegova generacija zvala Kod konja, današnji Boutique na Trgu republike (tada se dolazilo kolima, blizu je bio parking). Đorđe je bio rado viđen gost (na tom neuništivom mestu) među besparošima, hipicima, lepim devojkama, neko koga su svi voleli da vide i da ugoste.

 

U slavu ugošćavanja Đorđe je svoj prvi lokal otvorio u Inđiji, obnovivši kafanu babe i dede, ta početna avantura je trajala godinu dana pa je prešao u Beograd u Na ćošku (Kortina 2), na uglu Proleterskih brigada i Beogradske, ne znam kako se te ulice sada zovu, za mene su i dalje pod tim nazivima. Kad bismo se manje menjali, prelepljivali raznim etiketama, brisali ono što jesmo i što smo bili, više bismo i uspevali. Đorđe zato i traje. Bila je to druga-treća picerija u gradu, italijanski restoran i ko god je držao do sebe je dolazio. Od tada Đorđe radi u ugostiteljstvu, sada drži Firmu i Zlatni bokal u Skadarliji. Kad ga pitam kako bi uporedio tadašnje i sadašnje vreme kafedžijstva, kaže da je taj posao uvek bio stresan, samo je tada više bilo novca. Veliki lokali i dalje dobro rade a svi ostali su na ivici isplativosti.

 

 

 

 

Vraćam ga na osamdesete, meni tako bitne, ružičaste, jedre, moćne, kvalitetne, razdragane, široke, ludo klasične, klasično lude. Divno je tada bilo biti u najboljim godinama, gradska faca. Proživljavam dok Đorđe ređa slike kako je tada Beograd bio manji i njemu šarmantniji, kretao se kao riba u vodi, poznavao je sve, njega su poznavali svi. Uvek se ponašao korektno (ne sumnjam, vidi se to, seti se noći iz uvoda, ili prethodnih, kada sam ga upoznavala, poznavaoca bontona, šarmera i tražitelja lepote, seti se kako iz njega izbija snažna ležernost) a sa njim je uvek dolazilo mnogo lepih žena koje su sa sobom nosile miris parfema, osmehe i ukusan pir. I sada se kreće uglavnom po centru – sebe zovem gradskim pacovom, kaže, kad me neko pita izlazim li u zelenilo, odgovorim da najviše volim da odem u Terazijski tunel i da se nadišem smoga.

 

Đorđe je Košavu preuzeo 2000-e kada je Sloba Milošević oteran sa vlasti, nažalost kasno. Pre toga je držao fitnes klub Paradizo, kafić u Domu omladine, Resavu…ima toga još, dug je njegov ugostiteljski staž zato što mu je jak ugostiteljski gen. Dobio je angažman na televiziji Košava gde je vodio emisije o kuvanju, i tada je, smatra, bio najpopularniji. Što zaradim to i potrošim, kaže. Zna on na šta. Ponoviću ti onu savršenu košulju, sada prugastu, i cipele, i kaiš i farmerice i duh i pogled i sve. Stil sa velikim “S”. Život sa velikim “Ž”.

 

 

Kako je sada u Zlatnom bokalu i Firmi? U Firmu dolaze novinari Politike, bankari, ljudi koji imaju posla po kraju. Zlatni bokal je tipična skadarlijska kafana – kad ima turista ima posla. Jesen i zima su tamo strašni sud. Pored tradicionalnog roštilja, gosti vole da naruče i vojvođansku vešalicu koju je on izmislio. Realan je – grad propisima i odlukama koje su u najmanju ruku čudne onemogućava poslovanje. Skadarlija je tražila šminkanje ali ne razvaljivanje. Država je nezasista. Ne možemo da zaradimo zbog parafiskalnih nameta, ne možemo da povećamo plate radnicima. I najnoviji štos – protivpožarna zaštita gde ugostiteljstvo mora da plati više jer ima 2-3 smene. Porez na dohodak je 62% što je potpuno bedasto.

 

Ima li sada ljudi od stila? Uvek ima, to je neuništivo, ali je sve manje iil se sve manje pokazuje u javnosti. Nekada je čovek morao je da putuje u inostranstvo da bi se obukao drugačije. Dobro što se ovde može kupiti poslednji krik mode, jedino što su ovde cene veće nego u Beču ili Minhenu.

 

 

Šta je Beograd, pitam.

 

Beograd je u suštini jedan tipičan milionski grad, za mene prevelik sada, koji nudi sve i svašta i u kome ipak svako može da nađe nešto što mu odgovara.

 

 

 

 

Kako se voli Beograd?

 

Voli se, voli se. Nekada sam razmišljao da se iselim ali Beograd je ipak moj grad, tu su mi koreni. Znači, ostajanjem, dodajem pitanje. Da su bil pravi ljudi na vlasti, Beograd bi danas bio najmanje kao Beč, ne u smislu arhitekture ali u smislu života, sigurnosti, svega.

 

Eto to ti je Beograd – vetar u kosi, dobar kaiš za pojasom, pružena ruka (kad je po bontonu), džentlmen, centar, srž, moda, kvalitetna košulja, legenda, živa legenda, život, legendarni život, ukus, opojnost, čovek koji sve to ima.

 

Taj čovek je Đorđe Pavlov Kortina.