Diktafon

Biljana Isailović: U vremenu rasipanja rečima, poezija je reč tišine, ili reč suštine

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Aleksandar Jočić

 

 

„ Između neoklasicizma i romantizma, Beker učinio upitnim sve principe svrstavanja u bilo koji pravac i ostao samosvojan i izvan kanonskih klasifikacija. Romantizam je gust, lepljiv i težak u izrazu, ali ga je Beker doneo u nekom potpuno drugačijem, naprednom vidu, i njegova poezija odiše prozirnošću i lakoćom koja nije svojstvena romantičarima. Bio je ispred svog vremena.




Biljana Isailović je u prevodu „Rima“ iskreno, s magičnim dodirom zvezdarske šume i tišine letnjih noći uspela da se prenese u jedan svet krajnje nepristupačan običnim ljudima, svet mašte i vizija koje su ispred svog vremena kao što je Beker bio ispred i izvan svog „kanonskog“ vremena“, piše u odluci žirija na nagradu „Radoje Tadić“,koja se dodeljuje svake druge godine za najbolji prevod sa španskog i portugalskog jezika u oblastima poezije, proze i eseja,  dodeli Biljani Isailović.

 Bekerove “Rime” su prvi put dostupne srpskim čitaocima zahvaljujući izdavačkoj kući “Treći trg”. Sve pohvale zaslužuje i Dragana Nikolić za dizajn korica koja se pobrinula da “Rime” dobiju originalne, prins d gal korice. Klasičan pesnik i klasičan dizajn.

Sajam knjiga je nedavno završen. Kako su mladi čitaoci reagivali na Bekerovu poeziju?

 -Nekoliko dana je bila najprodavanija na štandu “Trećeg trga”. Meni  lično je najveći kompliment kada mi je posle uručenja nagrade prišao jedan mladi čovek i rekao da on uopšte ne čita poziju, da ga pozijua uopšte ne zanima, ali mu je bila zanimljiva moja priča i priča uopšte o Bekeru i poziji. Kupio je knjigu, pričitao je i oduševljen je.

 

Da li je prevođenje poezije Gustava Adolfa Bekera, pesnika romantizma, predstavljalo izazov za Vas?

 Prevođenje poezije uvek je izazov. Živimo u vremenu rasipanja rečima, pisanja i pričanja nadugačko i naširoko, ponekad, čak, zaglušujućeg brbljanja, a poezija je reč tišine, ili reč suštine. Poezija brižljivo bira reči, njen cilj je da sa što manje reči ostvari direktnu komunikaciju s našim nesvesnim i našim srcem. Zato je prevođenje poezije izazov, jer zahteva da se prebacimo na jednu drugu frekvenciju, na frekvenciju suštine reči a ne njihove količine. Takođe, inspirativan izazov bio je i kako prevesti muziku, melodiju stiha, i naravno, birati leksiku u duhu romantizma koja je pesmama davala ono što slikari nazivaju akcentima na svojim platnima.

Najveći izazov upravo je bila već pomenuta jednostavnost, koja je svojstvena samo velikima; odnosno, jezgrovitost, čistota reči, slike, muzike, emocije. Kako to postići u prevodu? Kako naći pravu reč koja sadrži sve slojeve značenja? Kako prevesti šapat, senku, oreol maglovitosti, atmosferu, sloj simboličnog…? I sam Beker kaže da je njegova poezija himna “o čoveku / koji buntovan, ubogi jezik kroti, / rečima što su nekada / uzdasi i osmesi, boje i tonovi bili”; jezik je i pesniku tesan da izrazi svu veličanstvenost poezije.

Intuicija i poniranje u duboku tišinu, komunikacija s nekim najdubljim slojevima u sopstvenom biću, bili su mi jedini saveznici. Zato, malo u šali, a u stvari u zbilji, kažem da sam prevodeći Bekerovu poeziju više vremena provodila u Bajfordovoj šumi nego ispred ekrana kompjutera. Šuma mi je davala tu potrebnu kreativnu tišinu u kojoj je intuicija nalazila rešenja. Bilo je to čarobno iskustvo. Ovaj prevod možemo da potpišemo šuma i ja.

 

 Šta može da očekuje savremeni čitalac od “Rima”?

 Može, pre svega, da uživa u vrhunskoj poeziji. Kao takva, ona premašuje granice epohe u kojoj je nastala, iako sadrži i njena obeležja. Savremeni čitalac, takođe, sada ima priliku da se upozna s najboljim pesnikom španskog romantizma i da svoju sliku tog velikog evropskog pokreta upotpuni karikom koja je nedostajala, poetskim stvaralaštvom španskog romantizma koje nam je do sada bilo potpuno nepoznato.

Reč je o poezija koja ima dva najmarkantnija sloja, potpuno različita. Jedan sloj čini sve ono što bismo mogli nazvati duhom epohe, boje, tonovi, leksika i emocija svojstveni romantizmu, mada su oni kod Bekera, budući da je stvarao na zalasku te epohe, za nijansu prigušeni, utišani, smireniji. Drugi sloj čini nagoveštaj novog: sažet pesnički izraz, duboko iskren, jednostavan do ogoljenosti, lepršav u svojoj čistoti, lišen suvišne retorike, često i rime.

 Taj sloj čini Bekerovu poeziju potpuno drugačijom u odnosu na poeziju njegovih savremenika; on je vesnik velike poetske revolucije koja će se tek u XX veku jasno ispoljiti; nju će Generacija 27 prepoznati i prihvatiti kao ideal i uzor za stvaranje “čiste poezije” kako je govorio Huan Ramon Himenes, i sam pripadnik pomenute Generacije, pored Rafaela Albertija, Lorke, Pedra Salinasa, nobelovca Visentea Aleišandrea.

Beker je smatrao da je poezija esencija apsolutnog: Boga, Istine, Lepote i Ljubavi. Da se jedino menja način iskazivanja apsolutnog, ali da je poezija u svojoj biti nepromenljiva. Pesnik je samo posrednik. Huan Ramon Himenes će, u skladu sa ovom Bekerovom idejom, verovati da pesnik postupa kao Bog, jer svojom rečju stvara svet.

 “Duša koja može očima da govori, može i pogledom da ljubi”, pisao je G.A.Beker. Kakav je njegov odnos prema ljubavi?

Ljubav, velika tema i inspiracija romantičarskih pesnika! Ljubav je oličenje i uzrok i dokaz postojanja poezije. Za Bekera je poezija svet sveprisutne i svevremene Lepote čije postojanje nije uslovljeno postojanjem pesme ili pesnika. Zato on kaže da će poezije biti uvek, čak i ako ne bude pesnika: “dokle god dve duše osetiti mogu / da su poljupcem u jednu spojene; / dokle god bude postojala žena neka lepa, / biće poezije!”

U prvom delu Rima, pesnikov doživljaj ljubavi je snažno, radosno, sveprožimajuće osećanje koje premašuje granice stvarnosti, ljubav je nedostižan ideal. Posle ovog zanesenjačkog odnosa prema ženi i ljubavi, u drugom delu, kada je pesnik već iskusio bolna razočaranja u životu, njegov odnos prema ljubavi poprima mračne tonove, da bi na kraju usledila etapa realistične ljubavi u kojoj nam otkriva svoja najdublja i najdramatičnija osećanja zbog smrti voljene. U toj ljubavi punoj drame, i duboke melanholije, na površinu izbija sva tuga koju pesnik nosi u svom biću, možda i zbog slutnje sopstvene prerane smrti.

 

 Izdavač “Treći trg” je na korice “Rima” stavio ime prevodioca. U Evropi ništa čudno, kod nas neuobičajeno.

 “Treći trg” je jedna relativno mala, ali po mnogo čemu avangardna izdavačka kuća. Objavila je mnogo dobrih knjiga iz oblasti proznog stvaralaštva, ali je nekako najprepoznatljivija po istrajnom trudu da održi vatru poezije, da nas stalno podseća na postojanje poezije i na njenu važnost.  Jedan od slogana na Međunarodnom beogradskom festivalu poezije, čiji je organizator i idejni tvorac upravo “Treći trg” bio je: Poezija je neprekidna svežina sveta. Jako mi se sviđa taj slogan. Dodala bih da je i “Treći trg” neprekidna svežina u svetu izdavaštva. Eto i to je svežina na ovom našem izdavačkom nebu, svest o značaju prevodioca, o njegovom udelu u nastanku jednog novog književnog dela na srpskom jeziku, o njegovom udelu u predstavljanju pisca iz drugog jezičkog prostora.

U Evropi to jeste praksa, ali ne po automatizmu, i ne u svim izdvačkim kućama. Ozbiljni izdavači, ozbiljni autori i ozbiljni prevodioci izdvajaju se po tom detalju, pa se tako ozbiljne knjige već na prvi pogled razlikuju od poplave lažnih knjiga kojih, naravno, i u Evropi ima u izobilju. Nažalost, kod nas postoji i druga krajnost, a to je da neki ugledni izdavači na svojim sajtovima, ili u katalozima, uopšte čak ni ne pominju imena prevodioca. Ako ništa drugo, na taj način ozbiljno krše zakon, jer ih Zakon o autorskim i pravima obavezuje da stave ime autora. Prevodilac je autor.

 

Šta za Vas kao prevodioca znači nagrada iz Fonda „Radoje Tatić“?

Dopustite mi da vas malo ispravim i dopunim. Reč je o nagradi koju dodeljuje Fond, ali u saradnji sa Udruženjem književnih prevodilaca Srbije koje Fondu “pozajmljuje” svoje ugledne prevodioce kao članove žirija. Zato dobiti nagradu “Radoje Tatić” za mene, a pretpostavljam i za sve prevodioce sa španskog i portugalskog jezika, znači veliku čast.

Nagrada se dodeljuje bijenalno za najbolji prevod sa španskog i portugalskog u oblasti proze, poezije i eseja. Takođe, znači i veliku radost jer nosi ime čestitog čoveka, diplomate, novinara i jednog od naših prvih prevodilaca sa španskog jezika, koji je imao istančan književni ukus i avangardnu intuicuju; on nam je prvi podario prevode budućih velikih latinoameričkih pisaca, poput Kortasara, Rulfa, Markesa, Asturijasa, Nerude, Borhesa… Jovan i Sava Tatić, na čelu Fonda “Radoje Tatić”, njegovi sinovi, kroz delatnost Fonda, s puno ljubavi i znanja nastavljaju stazom koju je u svetu prevodilaštva i vrhunske književnosti prokrčio njihov otac.

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment