MediaSfera
Piše: Ana Atanasković
Fotografije: Aleksandar Jočić
U sred moje pradavne velike ljubavi sa Dečakom koja je trajala sedam godina jednog sunčanog dana je rekao: Idemo kod bombondžije. Moram priznati da do tada nisam zapažala to mesto.
Dečak je, ako se sećaš, onaj tip koji i dalje tvrdi da je ubrati devojci prvu visibabu romantičnije i vezivije nego da je odvedeš u najeksluzivniji restoran, te je sasvim logično da je poželeo da odemo zajedno u starinsku radnju da mi kupi crveno srce-lizalicu. Bilo je proleće i nas dvoje smo se uputili ulicom Gavrila Principa. Još uvek sam na ruci imala raskošni prsten njegove bake. Eh, sve se promeni, teško je naći amanet-vezu a još teže kad iz tog odnosa poželiš da odeš. No, ima nekoliko ključnih mesta u ovom gradu koja, eto, opstaju, zato što je amanet za njih tradicija, posvećenost. Vidiš, uvek će biti nekih novih dečaka i devojčica koji će dolaziti da jedno drugom poklone svileno slatko ili rahat lokum. Kuglica ili kockica, važno je da je slatko. I ljubivo.
Ana Atanasković: Spisateljica koju čitateljke zovu „ženski Momo Kapor“
Od nekadašnjih 120 bombondžijskih radnji koje su punom parom pravile ratluk i šarene bombončiće sa i bez prugica ostala je samo jedna, sasvim autentična, nastala 1936. godine, Bosiljčić. Stižem pešice od Ekonomskog fakulteta, ispred radnje je jedna porodica, mama i tata i troje klinaca koji fotografiišu natpis – B o m b o n dž i j a.
Ulazim u prostor koji miriše na topli šećer i sreću u bojama duge. Sedam pored bubnja za dražiranje koji služi za presvlačenje bombona zaštitnim slojem šećera. Znaš onaj sitni beli prah na zelenim kupicama i crvenim bombonicama, slatki sneg sa slatkiša iz svačijeg detinjstva, znam da znaš. Gledam kako dolaze mušterije i kako se u kese pakuju žele kocke sa šarenim, rajskim prugama. Ceo asortiman rozikastih, purpurnih, žućkastih, karamelastih poslastica je kao minijaturni slatki karusel sa konjićima pastelnih boja. Vlasnik Branislav Bosiljčić mi pokazuje valjak za bombone, kupljen pre Prvog svetskog rata u Austrougarskoj, sa žigovima na kojima piše Wien i iz koga su iskakale loptaste bombone na koje se ta reč urezivala. Korišćenjem se sačuvao bolje nego da je stajao u nekom muzeju, kažu mi Bosiljčići.
Spomenula sam ti da će kod bombondžije uvek dolaziti novi dečaci i devojčice. Čim sam sela ušla je jedna baka i zatražila kesu bombona naglasivši: Molim Vas, dajte mi različite boje, jer su dečak i devojčica! Eto, nekome roze, nekome plave a svima blistave i iskričave! Posmatram kako se ohlađena smesa ratluka valja u prah šećer pa seče na kocke a kažu mi da je proces spremanja isti kao što je i deda, osnivač radnje, radio. Od čega je taj ratluk koji sada sečete? Suve šljive i rum, kaže Branislav i kroz šalu dodaje: blagi alkoholizam. Suve šljive! Obožavam ih. Vidiš kako su fino i mudro Bosiljčići udružili crveno-roze-belu lušu nalik na dršku kišobrana, turski rahat lokum i srpsku suvu šljivu. I orahe. Ratluk, naš spoj turskih reči rahat i lokum, poslastica je koja se pravi od šećera i kukuruznog skroba. Pet sati kuvanja i ručnog non stop mešanja potrebno je da se dobije smesa koja se zatim izliva. Profesionalnom mešalicom se obezbeđuje da štirak ne padne i smesa ne zagori (zato ratluk ne uspeva u domaćoj radinosti).
Sve mi ovo govori Branislav Bosiljčić, koji sa bratom Živoradom vodi slatku kuću. Dobio je ime po dedi jer su rođeni na isti dan. Deda je rođen posle Prvog svetskog rata u selu pored Valjeva kao jedan od tri brata i tadašnji običaji su bili ispoštovani – jedan je sin ostao da radi na zemlji, drugi poslat u vojsku a treći, čuveni deda, sa dvanaest godina ostavljen na železničkoj stanici u Beogradu da se snađe. Počeo je da radi kod pekara kao šegrt, pokazao se kao vredan, pa je otišao kod bombondžije i tu je izučio zanat. Živeo je u Ustaničkoj ulici ispod Šumica. Tu mu je bila prva radnja. Onda je preuzeo staru bombondžijsku radionicu u Gavrila Principa od bake vlasnice koja nije imala naslednika. Njegov sin, otac sadašnjih vlasnika je bio mašinac do 80-ih godina prošlog veka i nije ni slutio da će nastaviti očev zanat. U to doba u Beogradu su postojale tri bombondžijske radnje koje su bile pred zatvaranjem te ga je otac ubedio da pređe u privatnike. Vidiš, imaju srce za rizik i osećaj za ljubav ti Bosiljčići, za posvećenost, predanost, prstohvat šećera, ne soli. Pitam Branislava kako je onda njegov otac uveo u posao, je li to bio savet, kaže mi: Ovo je posao u koji se ulazi kao što se žaba postepeno kuva, kao mali sam se igrao ovde i sve mi je postalo blisko.
Branisav i Živorad Bosiljčić
Posebno je zanimljiva i filmično starinska činjenica da se recepti uče usmeno, prenose se sa kolena na koleno, ne zapisuju se. Odaju mi samo osnovno, kad pitam za taj famozni šećer – za susam table se prži, za ratluk se kuva. Ratluk se prirodno hladi preko noći, kako Bog zapoveda, kažu, nema u ovoj priči ničeg industrijskog. Za spremanje bombona se dodaje i bombonski sirup koji šećeru daje čvrstinu. Ratluk je sunđeraste strukture zbog skroba. Ratluk je, da ti kažem ja, institucija! Ko ga nije dobio ili nosio na slavu, ko ga nije probao uz kafu (nekada je uz nju bio obavezan, a drago mi je da se ta moda vraća)? Ta mekana glatkoća, taj beli sloj koji ti ostane na usnama, ta želatinasta mala, kockasta sreća, dovoljna, jer nije dobro da nosiš sa sobom džak sreće, negde će da procuri, kreni sa malim zalogajima, neka ti ispune nepca, neka ti zaslade prst, usnu, jutro, neka te rozikasta prozirna srećica isprati u dan. Dobro, ne mora da bude rozikasta, ne moraš pojesti ratluk od ruže, ima još ukusa. U dedino vreme ih je bilo tri – ruža, vanila i bergamot (divlja pomorandža). Sada možeš da biraš – pistaći, med, orasi, menta, brusnica, šljiva…tušta i tma! Sve za tvoje uživanje! (Imali su u ponudi i čokoladni, ali je nepraktična jer se radnja mnogo isprlja, mala je, ali bi voleli da se steknu uslovi da se čokolada vrati jer su je mušterije volele).
Posmatram kako Branislav stavlja malo ratluk smese na reflektometar, spravicu koja meri procenat vlage u suvoj materiji, pre sto godina se to moralo prstima kao kad se kuvalo slatko – umočiš prst u hladnu vodu pa u slatko pa gledaš da li će da vrisne ili ne.
I dalje se ratluk nosi na slave. Bosiljčić, naravno. Nosi se i na kraj sveta, kupci koji dođu kažu gde ga nose našima – od Tokija preko Toronta do plaža na Tajlandu, jer tamo toga nema, kažu ti naši. Njima nije potrebno samo ono sve što imaju već i ono što ima samo ovde, da se vrate u detinjstvo, na ljuljašku, u svoje dvorište, ako ne mogu kocku, da uzmu kockicu sećanja na sebe i zemlju iz koje su potekli. Kad im jednom odnesu naš ratluk, onda stalno traže da im se iz domovine opet donese (inače standardi naručivanja iz domovine su – ajvar, ratluk i kajmak). Takođe, redovni naručioci su im monasi sa Hilandara, vole kad im neko donese Bosiljčić ratluk, da imaju da posluže goste. Kupuju grčki ratluk, ali bi najradije da imaju samo naš. U isposnici svetog Save ispod manastira Studenica monah koji živi sasvim sam je skoro putnike namernike poslužio Bosiljčić ratlukom!
Dok slušam ove duhovne anegdote sa vrata radnje jedan gospodin u prolazu dobacuje: “Dobar dan, komšiluk, jeste li dobro? Sve najbolje danas!” Za slučaj da me opet pitaš šta je Beograd, eto to je, taj čovek, komšija, koji se stao na vrata da pozdravi drage ljude. Branislav mi je kasnije rekao da je njihova radnja upravo to – mesto gde se mušterije vraćaju, gde svi kažu “dobar dan” i “doviđenja”, gde se otvoreno razgovara i smeje, gde su ljudi komotni da kažu kome poklanjaju ratluk, gde ga nose, svi prosto požele da podele radost! Ovde vlada atmosfera povezanosti, kako kažu!
A radost su i licidarsko srce, i karamela u boji bele kafe (po 200 grama dolazi jedna gospođa) i luša i svilene bombone. Slatko u malim dozama, šareno, lepo upakovano, karusel kažem ti. Zašto se svilene bombone zovu svilene, pitam Branislava, priznajem da me je to zanimalo od detinjstva. Imaju sjaj, kaže Branislav. Kako se on postiže? Tako što vam izgore ruke! Naime, razvlače se na mermernom stolu i ako se smesa (dobijena na višoj temperaturi nego za obične bombone) kvalitetno razvuče dobija svilenkastu strukturu. Dakle, za lepotu se strada, kao i uvek, ali neko u njoj i uživa! I to svileno! Svilena su nam grla od njih!
Najdraže su im mušterije koje se ponovo vraćaju, a pamte i poznate, spominju mi Milorada Pavića i prosto ne mogu da se otmem zamišljanju svog omiljenog pisca kako mirno i staloženo u hodničiću pred šalterom za bombone čeka svoj red i naručuje ratluk ili šarenu lušu. Duplo slatko! Duplo značajno!
Pitam koje su bombone najpopularnije kažu mi – od mente i jagode, takozvane promincle. A to li su te promincle na koje miriše ljubavno pismo iz Sumnjivog lica kod Nušića! Da, da, to su te promincle, jer su apotekari prvi izmislili smesu šećera i lekovitog bilja. A nije to jedina povezanost Bosiljčića sa literaturom. Pričaju mi da su im se svojevremeno obratili producenti kada je snimana drama Glava šećera i da su u radnji rekonstruisali kako bi ona mogla da izgleda.
Dok me zanima dalje kupuju li se luše i dok mi Branislav objašnjava da smo mi na razmeđu Istoka i Zapada pa su stoga slatkiši kod nas i orijentalni (ratluk) i austrougarski (luše i lizalice) radnjom se širi miris patišpanja, pitam šta to miriše, kažu mi to je jedini ratluk koji se kod nas pravi bez šećera – od kokosa. Ne znam kako, ali meni taj prerađeni kokos miriše na patišpanj, na onu rastuću, žutu, meku, vruću sreću, tako običnu, glat žutoća i odozgo višnje i ako hoćeš prah šećer, ali šta ima lepše, koja torta na sto spratova od te jednostavnosti koja dušu gali? A onda mi sledi još veće iznenađenje, Branislav kreće da meša smesu sa mentom, od koje mu suze oči a radnja se tako ispuni mirisom mente da je ubrzo osećam u grudima, prava inhalacija, čišćenje! Čudo! Kažu mi da se suze oproste ratluku od mente jer zbog njega niko nema grip! Verujem. Ako je miris došao tako jako do mojih pluća i pročistio me, onda verujem sve. Dok ja tako sedim u čudu jedna mušterija traži ratluk od bergamota i kaže: Bergamot nema niko, samo vi! Onda dolazi druga i radnica koja joj prodaje ratluk od oraha razgovara sa njom o njegovim vrlinama – hteli smo da ga meljemo, ali mušterije vole da krcka u ratluku, pa je tako i ostalo. Dok slušam imam osećaj kao da krckam taj orah u slatkom želatinastom ratluku i razumem sve mušterije, u pravu su. Uvek su u pravu, kažu stručnjaci. To znaju i Bosiljčići, ali oni ništa ne prave, ne kažu, ne preporuče da bi samo prodali, već da bi zajednički uživali, da bi stvorili vezu, zadovoljstvo, blaženstvo. Dakle, orasi se neće mleti već će se krckati i to je oduvek tako i biće.
Odlazim iz radnje sa pričom o OZNI, od koje se mašina za bombone sa žigom Wien krila u podrumu. Odlazim, u stvari, sa prah šećerom u pramenu kose, sa osmehom na licu, sa ružom i rumom na usnama. Odlazim, u stvari, sa bombicom i kockicom ćira, živahne nostalgije.
Beograd to ti je bombona. Vidiš, i francusko bonbon mi smo modifikovali u bombon. Bon-bon smo pretvorili u bombicu ukusa. Izmešali smo slatkiše sa istoka i zapada, izjednačili suglasnike, možda i male vratove luša okrenemo naopačke, nikad ne znaš, a gde ćeš drugde da izokreneš stvarnost nego u Beogradu – gde ljudi ljube vetar a vetar nebo? Ali, znaš šta nismo modifikovali? Znaš šta je ovde uvek isto, pa koji god vetrovi duvali, koji god kulinarski uticaji stizali? Ljubav i slast. Ljubav je k’o ratluk, slatki zalogajčić kažu u maloj bombondžijskoj manufakturi Bosiljčić. Eto, to ti je Beograd, slatki zalogajčić u poslednoj radnji za bombone, ni više ni manje.
Dodaj komentar