MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: Dalibor Danilović
Rođena je u Kruševcu, a do svoje desete godine živela je u Trsteniku. Jedinica je Olge, profesorke književnosti i Branimira, inženjera. Oduvek je volela da čita i njeni najmiliji bili su ubeđeni da će jednog dana biti pisac. Još kao student Pravnog fakulteta počela je da radi kao novinar na Radiju 202 u Kulturnoj redakciji. Slušaoci ovog radija sećaju se Jelene Lengold kao voditelja emisije Poetski teatar 202. Do svoje tridesete godine pisala je samo poeziju, smatrajući da je za prozu potrebno veće iskustvo. Prekretnica u njenom stvaralaštvu desila je 2008. godine kada je za zbirku priča Vašarski mađioničar dobila Bazarovu nagradu Žensko pero, a za istu knjigu 2011. godine dobila je Evropsku nagradu za književnost. Sa suprugom Aleksandorm Baljakom, aforističarem živi na Novom Beogradu.
Nedvano je u izdanju Arhipelaga izašao Vaš drugi roman Odustajanje. U njemu pratite detinjstvo, mladost i srednje godine glavne junakinje. Da li su u životu važnija odustajanja od borbe za svoje želje, htenja?
–Od proznih pisaca se obično očekuje da objašnjavaju, ili čak i pravdaju, živote, odluke i izbore svojih junaka, što je u izvesnom smislu apsurdno. Književna stvarnost i život nisu isto i ne treba da budu isto. Literarni junaci se ne ponašaju isto kao ljudi u stvarnom životu. Oni imaju izvesnu „zakrivljenost“ koju im daje umetnički pogled na svet. Pa tako ni sve ono što oni čine ne možemo meriti ili kvalifikovati običnim životnim merilima. Na junake iz knjiga se, shodno tome, ne mogu ni primenjivati svi saveti koje biste nekome dobronamerno dali za život. Ako bih na ovo pitanje odgovorila misleći na stvarni život, jasno je da nam razum nalaže da se sa izvesnim odustajanjima moramo pomiriti, kako bismo dostojanstveno i neopterećeno starili. A i ta borba bi trebalo da ima svoje granice. Meni se čini da život ne bi trebalo da bude neprestana borba. Ponekad je bolje predati se i pomiriti se sa svojim ograničenjima, jer ako se ne pomirimo, ostaje nam dugotrajno nezadovoljstvo.
Drugi deo romana ima naslov „Zastrašujuća mogućnost slobode“. Zašto kažete da je sloboda zastrašujuća?
–Pa zar nije? Sloboda je obično skopčana sa mogućnošću raznovrsnih izbora. Neki ljudi umeju da se nose sa slobodom, a neki bogme i ne umeju, više vole da drugi za njih donose odluke. Ponekad čak svoj život uredimo tako da namerno sebe ograničimo izvesnom dozom neslobode, tek toliko da nas nešto drži privezane za kopno, inače bismo se odvezali kao neki izgubljeni balon i ko zna kud bismo odleteli. Kad sam bila mlada, često sam sanjala kako odlećem negde u visinu i taj san me je uvek strašno plašio. To je verovatno bio taj strah od slobode, od mogućnosti da se u sopstvenoj novopronađenoj slobodi izgubim.
Ima li za Vas tabu tema u književnosti koju pišu žene?
–Na prvi pogled reklo bi se da tih tabua nema. Ali, kad se ta stvar promisli malo detaljnije, jasno je da tabui uvek postoje. Pre svega, svi smo društvena bića, imamo svoje porodice, prijatelje, prinuđeni smo da podnosimo na sebi kritičko oko onih koji su nas znali još iz vremena kad nismo umeli ni da vežemo pertle. Ponekad je teško biti odrastao baš pred svima njima, ili izneti neke svoje najdublje ili najluđe misli iz podsvesti pred onima sa kojima delimo život. To je jedna prepreka koju moramo da prevladamo i da se na nju ne obaziremo, ako želimo da ovladamo potpunom slobodom pisanja.
A zatim, kako se i kod nas, a i svuda u svetu, književnosti koju pišu žene često pripisuju razna pežorativna svojstva (često i s dobrim razlogom), trudim se da nikad ne upadnem u taj kliše, da iznesem jaku, duboku, emociju, a da nikad ne odem u jeftinu patetiku ili kič.
Koliko su vam važni susreti sa čitaocima?
–To je jedna paradoksalna stvar. Kako godine odmiču, i kako se recepcija mojih knjiga povećava, tih susreta sa čitaocima ima sve više, ali meni to sada sve manje znači, ponekad mi čak i smeta. Sada je došlo neko vreme u kome svi moraju biti javne ličnosti, moraju biti dostupni, moraju da se slikaju za novine, televizije, portale, postoje i sve te društvene mreže na kojima i ja, nažalost, obitavam svakodnevno… To je zarazno i privlačno, ali u suštini mislim da to nije dobro, to pisca demistifikuje. Mislim da ću u nekom trenutku, u ne tako dalekoj budućnosti, otići iz svega toga, i biti onakav pisac kakav bih volela da budem: neko ko samo piše u tišini svoje kuće i ko nema potrebu da se upoznaje, slika i rukuje baš sa svakim svojim čitaocem.
Kako izgleda srpska književna scena iz perspektive profesionalnog pisca?
–To vam je jedna grupa ljudi koja tavori u velikom nezadovoljstvu, nemaštini i ophrvana brojnim nepravdama, uglavnom vezanim za svoje tegobno preživljavanje. Bilo da je neko zaposlen, pa bukvalno lovi slobodne sate za pisanje, ili je slobodni umetnik, pa zaista ne zarađuje ništa, obe te situacije su za pisca pogubne. Osim nekoliko pisaca koji izbacuju hitove, većina pisaca od svojih knjiga zarađuje godišnje manje nego što je nečija mesečna plata. Honorari za književne nastupe su besmisleno mali, ako ih i ima. Jednostavno rečeno – pisci praktično nemaju od čega da žive. Država u tom pogledu ne čini bukvalno ništa, ne postoji nikakav sistematski način kojim bi se ponižavajući položaj pisaca učinio iole humanim. Slobodni umetnici su skoro svi opterećeni nekim starim dugovima kod poreske uprave, dugovima koje nisu sami napravili, već gradovi koji nisu na vreme uplaćivali naše socijalno i zdravstveno osiguranje, ali poreske uprave terete nas kao pojedince, i to je jedna nepravda koja traje godinama i koju niko ne želi da razreši. Političari, kad im tako odgovara, vode neke populističke kampanje u kojima se umetnici proglašavaju nekom grupom lenjivaca koji neopravdano traže nešto što što nisu zaslužili, kao da nikom nije jasno da je umetnost, pre svega drugoga, ono što jedan narod upisuje u večnost. A šteta je što je sve to tako i što takvi ljudi vode zemlju, ljudi nesvesni značaja svog zadatka, jer mi imamo mnogo talenovanih pisaca, ali oni gube volju, nesrećni su, razboljevaju se, umiru pre vremena, ne mogu da se leče, često ne mogu ni zdravstvenu knjižicu da overe, i kako onda pod svim tim okolnostima da pišu sve ono što bi mogli da napišu
Zbog nepristajanja na medijske neslobode svojevremeno ste napustili novinarstvo. Kako danas vidite srpske medije?
-Naši mediji su, uz retke izuzetke, kloaka neprofesionalizma, površnosti, poslušnosti režimima, diktatorima, ljudima suženog mozga koji su ih pretvorili u instrumente svojih prljavih nauma. Kultura je oduvek obitavala na poslednjim stranicama novina ili u poslednjim minutima dnevnika, a danas je skoro pa potpuno proterana, izgurana sa pozornice, pred najezdom nekakvih ljudi koji su postali slavni isključivo po tome što su besramni. Ovo je, najkraće rečeno, vreme besramnih. Što si veća ništarija, veće su i tvoje šanse da se nađeš na svim naslovnim stranama i da zgrneš velike pare. Mediji su tu samo da dodaju vetar u leđa ovim bestidnicima, a sve što iole vredi da unize, oklevetaju i zauvek zatrpaju u neku rupu iz koje se dugo neće izvući. Ovo vreme ima strah i gađenje od pametnih i dostojanstvenih ljudi, doživljava ih kao svoje klasne neprijatelje. I sistematski radi na tome, baš uz pomoć medija, da takvih ljudi bude što manje na svetlu dana.
Aktivni ste na društvenim mrežama. Smatratel li da javne ličnosti na taj način mogu da pokrenu neke stvari, utiču na ljude da se trgnu iz apatije? Ne odustajete da iznesete svoj stav?
–Meni je to nekakav ventil, mogućnost da bez cenzure iskažem neku svoji frustraciju. Ja nemam problem da kažem svoj stav, ali sam potpuno svesna da to nema skoro nikakvu snagu, osim što se ja osetim malo bolje što sam svoju misao podelila sa istomišljenicima na Fejsbuku ili Tviteru. Međutim, to je samo privid akcije, koji obično ostaje tu gde i započne. Ipak, ponekad mi se čini da mi je i dužnost da reagujem na neke pojave. A možda i nije, nisam baš načisto u vezi s tim. Možda je potpuno nebitno šta ja mislim, ili bilo koji umetnik. Jer, veoma je malo pisaca i uopšte umetnika, koji učestvuju u tom javnom životu. Kad bi svi digli svoj glas, to bi bila druga stvar, ali ljudi su apatični, ćute, ophrvani su svojim brigama, i zato teško možemo da se izborimo za bilo šta, jer nas nikad nema dovoljno da se oko bilo čega organizujemo, da bilo šta zahtevamo.
Kad bi svi digli svoj glas: Jelena Lengold, Foto: Radmila Vankoska
Kako izgleda jedan radni dan „pisca na slobodi“?
–U godinama u kojima sam ja sad, najbolja su mi jutra i prepodneva. Tada imam najviše energije. Pre podne se trudim da što više pišem i da se prošetam i uopšte da uradim sve ono što zahteva snagu, energiju, volju. Popodne i veče ostavljam za čitanje. I dalje me ne napušta to zadovoljstvo što više ne idem na posao, što imam svoj dan i što mogu njime da raspolažem kako ja želim. Ali, vreme se s godinama ubrzava, dani i godine prolaze strahovito brzo, uvek je mnogo više knjiga koje želim da pročitam, nego vremena da se to i učini.
Dobitnica ste nekoliko domaćih kjiževnih nagrada, ali i Evropske nagrade za književnost. Ove godine ponovo ste nominovani za najbolju evropsku priču. Da li nagrade piscu donose i materijalnu satisfakciju?
–To je bukvalno jedino što piscu donosi materijalnu satisfakciju. A osim toga donosi i mogućnost da budete prevedeni, da negde otputujete, da vaša knjiga dospe do što više čitalaca, i, na kraju krajeva, da dobijete ono neophodno priznanje koje svakome naravno znači. Nagrade motivišu, daju snagu da istrajete u ovim teškim i neljudskim uslovima u kojima svi mi živimo. Teško je zadržati nekakvu uzvišenost duha kada se svakodnevno borite sa gomilom manjih ili većih nepravdi i kada stalno savladavate ili izbegavate nametnuti besmisao.
Šta je pored pisanja vaša velika ljubav?
–Ljudi i životinje. Jako sam vezana za svoju porodicu, za nekoliko najbližih prijatelja, mnogo mi znače svi oni i ne bih bez njih mogla da zamislim život. Oni su podrška i utočište. Okružena sam malim brojem ljudi, ali su to ljudi s kojima delim bezuslovnu ljubav koja prašta bukvalno sve. I volim svoje mačke u dvorištu, uvek imam nekog mačora kome sam posvećena po desetak godina, kad ode jedan na onaj svet, ja nađem drugog i čuvam ga i trudim se da mu život bude bezbrižan i lagodan. Moglo bi se bez preterivanja reći da su, uz knjige, mačke moja najveća ljubav. Ali, priznajem, jako volim i automobil, i u njega sam pomalo zaljubljena! Kad već nemamo krila, onda barem imamo automobile da nas prenesu gde treba.
Kakav je Vaš odnos prema aformizmima? Da li je to danas, pomalo, zapostavljen književni žanr?
–Da, to se s pravom može reći. I to je još jedna velika književna nepravda. Moj muž je, skoro već 30 godina, aforističar Aleksandar Baljak tako da sam dobro upoznata s tom materijom. Aforizmi koji se pišu u Srbiji su bez sumnje najbolji koji se pišu u celom svetu. Ali naša književna kritika ih, iz meni nepoznatih razloga, potpuno zaobilazi, kao da ta književna vrsta i ne postoji. Kad nabrajaju književne vrste, često ih i ne pomenu. Nemam za to drugo objašnjenje već da je onaj negdašnji cenzor, iz vremena strogog komunizma, tako dobro obavio posao, da je u glave književnih teoretičara ubacio kontrolora koji sad već i sam zna šta se od njega očekuje. To je, naravno, velika šteta, jer aforizam bi, po svemu, mogao da bude naš brend i zaštitni znak srpske književnosti. Ali, to je samo jedna od vrednosti u Srbiji koja se ne neguje i koja se čak i svesno ubija. Ceni se nekakav jeftin dnevnopolitički humor, na prvu loptu, a niko nije voljan da se bavi ozbiljnom književnom satirom, jer ona, izgleda, suviše jasno, bolno i razorno oslikava našu stvarnost.
Dodaj komentar