MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Marija Ćalić
Pročitah pre neki dan tekst koji obaveštava čitaoce da je Američko udruženje psihijatara potrebu za materijalizacijom, tj. verifikacijom svoje svakodnevice stalnim slikanjem selfija, proglasilo za bolest.
Ukoliko neko uz to što neprestano sam sebe fotografiše, ima i opsesivnu potrebu da te fotografije objavljuje na duštvenim mrežama, boluje od „selfitisa“. Oboleli se na fotoografijama puće, prave „smešne, a seksi“ izraze lica, „zabrinute, a seksi“, „zbunjene, a seksi“… U svakom slučaju „nešto, a seksi“. To „seksi“ je glavno, jer se radi o usamljenim ljudima koji su sami sebe utamničili; emotivni život nemaju, a seksualni identitet održavaju selfijima.
Pretražujući dalje Internet kako bih pročitala još nešto o ovoj temi, saznam da postoji i sasvim druga vrsta selfija, onog koji dokumentuje značajne trenutke, jer danas više nije uobičajeno da zamolimo prolaznike da nas slikaju ispred Ajfelove kule ili egipatskih piramida, već to učinimo sami. I, među tim, uglavnom turističkim fotografijama, verovali ili ne, postoji vrsta koja se zove „srpski selfi“. Slika se kamerom koju nosi dron. Pošto su za kratko vreme Internet preplavile fotografije ljudi koji su, pomoću drona, slikali sami sebe na turističkim destinacijama i to većinom po Srbiji, takva vrsta fotogradije nazvana je „srpski selfi“.
Tako sam saznala da su dronovi ušli u masovnu upotrebu, o čemu nisam imala pojma. Moji prijatelji još uvek spremaju uspomene za ostavu (čitaj: starost) s pametnim telefonom u ruci, a ne s letećom kamerom nad glavom. Brže-bolje sam proverila na prezentacijama naših najpoznatijih distributera elektronske opreme i videla da je ponuda dronova kod nas zaista velika, a cena im se kreće 50-2.000 evra. Znači da se ponuda obraća širokom tržištu, a moji prijatelji i ja smo zvanično postali babe i dede. No, o tom – potom, nešto drugo mi je zaokupilo misli.
Setila sam se jedne sociološke studije koja je objašnjavala da postoje geografske tačke na Zemlji, lokacije koje deluju kao izvorišta kulture. Trenutna ekonomska ili politička situacija može da doprinese njihovom kulturnom uticaju ili da ga donekle oteža, ali nije presudna. U uslovima koji se menjaju, ta lokacija ostaje kulturni centar regiona. Iako način razmišljanja možda na prvi pogld deluje ezoterijski, radilo se o ozbiljnom naučnom tekstu koji je tvrdio i dokazivao da je Beograd kulturni centar Balkana. Naziv „kulturni centar“ ne podrazumeva mesto u kome moraju nastati i najkvalitetnija dela kulture tog regiona, pikovi su svuda mogući, već je to mesto koje diktira regionalnu supkulturu. Otprilike kao što velikih modnih kreatora ima rasutih po celom svetu, ali centri mode su Pariz, Milano, Njujork i London.
Ne znam koliko moderna istorija potvrđuje tvrdnju ove studije i kakav je bio kulturni impakt Beograda na Balkan u poslednjih 20-30 godina, jer živim u Beogradu, a u središtu tajfuna se njegova snaga ne oseća. Međutim, tekst o „srpskom selfiju“, koji sam pročitala u američkom časopisu koji se bavi savremenim tehnologijama, tvrdi da je vrsta fotografija o kojima govori, od kojih je ubedljiva većina snimljena u Srbiji, preplavila internet. To znači da je naša zemlja postala omiljena turistička destinacija, ili trenutno najatraktivnija, za onu kategoriju ljudi koji rado koriste savremenu tehnologiju, u ovom slučaju: dron, na Internetu se snalaze kao riba u vodi, a više im je stalo da zabeleže trenutak nego da se puće i bacaju „opasne“ poglede u objektiv. To mogu biti jedino ljudi mladi duhom i upravo suprotni od publike Televizije Pink i turbo-folk univerzuma. Hipsteri? Nadam se.
Ne znam da li se radi o celoj Srbiji ili samo o Beogradu, jer se tekst time ne bavi. Ali znam da nagoveštava kraj vladavine veštački zaslađenog i obojenog otrova i da se pravi duh moje zemlje, i mog grada, budi i priziva sebi slične.
Povratak osamdesetih je, ljudi, a vi ako nećete da vas vreme pregazi, isključujte rijaliti programe, čitajte vesti s interneta, vratite se knjizi i da – informišite se malo i o dronovima. Budite moderni. Spremite se na početničke neuspehe, svaki početak je težak, ali budite uporni, vežba daje rezultate.
Milica Cincar-Popović
Milica Cincar-Popović je majstor stila, što nije neobično jer dolazi iz porodice više generacija tvoraca pisane reči. Odrasla u ogromnoj porodičnoj biblioteci, svoje kniževno znanje počela je da stiče već u ranom detinjstvu. Danas ga prenosi dalje, zajedno sa Tamarom Lujak, polaznicima književne radionice „Reč i glas“.Uz brojne predgovore i eseje o književnosti, hermetizmu i radu na sebi (Self-development), objavila zbirku priča „Mač savršenog viteza“ i romane „Mala knjiga o početku“ i „Kako ugristi vampira“.
Dodaj komentar