BEOGRAD JE LJUBAV: Tri šešira – opijenost životom je put popločan zlatom

BEOGRAD JE LJUBAV: Tri šešira – opijenost životom je put popločan zlatom

MediaSfera

 

Piše: Ana Atanasković

Foto: Tri šešira

 

 

Beograd to ti je šešir. Ludi? Mađioničarski? Ima i takvih, ovde je sve moguće, a to najbolje znaš jer ovaj grad nije čuven samo po jednom šeširu, već po tri! Naime, u Skadarliji je u davna, pradavna vremena (19.vek) postojala radionica za izradu šešira koju je držala porodica Dimović.




To je, u stvari, bila prizemna kuća koja je kao reklamu iznad vrata imala tri limena šešira. Kada je firma zatvorena, tu je izvesno vreme bio šnajderaj za dame, a onda se 1864. godine u kuću uselila kafana (a ovde je, kao što se zna, kafana drugi dom, pa ako se kuća seli u kafanu, zašto ne bi i kafana u kuću?), a šeširi su ostali.

 

Ana Atanasković: Spisateljica koju čitateljke zovu “ženski Momo Kapor”

 

U životu je uvek potrebno da imaš i kockicu sreće, nekada uopšte nije važno ime. Sreća je bila da su gosti odmah počeli da dolaze, kafedžija se brinuo o hrani i piću a gosti se pobrinuli da sroče ono čuveno: “Vidimo se kod tri šešira!” Tako je i ostalo. Viđali su se tu mnogi! I to kakvi! Najpoetičniji, najviđeniji, najveći! Dolazili su lakim korakom po skadarlijskoj kaldrmi pesnici, pisci, glumci, ona fela kojoj ne sviće zvanična već penušava zora, nekad od krvi, nekad od vina, nekad od magle, ona fela ljudi u kojoj, izgleda, ima neki neobjašnjiv sastojak, zvezdani začin.

 

Kad bih krenula da ti nabrajam priča se nikada ne bi završila, ali, evo, da ti spomenem neke. Đura Jakšić, koji je živeo preko puta, nazivao je Tri šešira “vinsko vrelo” a redovni su bili Čiča Ilija Stanojević, Branislav Nušić, Žanka Stokić, Bora Stanković, Janko Veselinović, Radoje Domanović, Stevan Sremac, Laza Kostić, Sima Pandurović…ihaj! Zamisli, ruši se kafana Dardaneli, kafansko srce grada na današnjem Trgu republike, i šta taj očajan boemski svet da radi, gde da se sastaje, žali, pati, piše, sastavlja i rastavlja, gde da se šali, spava, beži, traži utočište, gde da se prehrani, napoji, sazna sva dešavanja? Prešli su svi u Skadarliju, tada još uvek siromašni kraj grada “na kraju sveta”.

 

 

 

Ne veruješ mi da se ovde u kafani živi i stvara istorija? U Tri šešira je doneta odluka za izdavanjem Politike i proslavljeno je pojavljivanje prvog broja! O, koliko je pametnih šereta i umetničkih vragolana ovde ispijalo svoje dane i noći i koliko se pesama ispevalo, odluka donelo! Zamisli Čiča Iliju Stanojevića kako pije stojeći jer se zarekao da više neće sesti u kafanu, doskočice Domanovića i Sremca, Žanku Stokić koja pati zbog ljubavnih i novčanih problema, Đuru Jakšića koji beži od pekara kome duguje novac i u kafani mu dug biva oprošten, Janka Veselinovića koji boluje od neuzvraćene ljubavi. Tu su drugovi, tu su ispijači sopstvenih sudbina, naiskap, a tu su i vino i rakija, gibanica, zeljanica, ajvar, pečena paprika, srpska teleća čorba, mladi sir, muzika, noć, dan, Sunce, Mesec, početak i kraj, sve je tu.

 

Kasnije su u Tri šešira hteli da dolaze svi, pa je ugostila i Elizabetu Tejlor, Elizabetu II, Tinu Tarner, Džordža Buša, Berta Lankastera, Aleksandra Rankovića, Tita, Momu Kapora, Dobricu Ćosića, Duška Radovića…a u njoj je Dragan Kićanović ubedio Željka Obradovića da postane trener naše košarkaške reprezentacije.

 

Najlepše su letnje noći u Skadarliji, pričam ti iz iskustva, mada dođi ti kad god možeš. Ja uvek kao da kročim na poznat put. U Tri šešira sam, jednom, dogovorila nešto. Još se nije ostvarilo, ali ako bude, častim celu kafanu!

 

Po dogovoru sa gđom Milicom Petković, PR-om  u Tri šešira, ulazim u kafanu gde srećem jednog od konobara. Pitam gde je gđa Petković a on će, šeretski ozbiljno: “Oterali smo je u penziju!”, na šta ga ja pogledam sa poluosmehom i poluozbiljna a on će, sada sasvim ozbiljno: “Da, oterali smo je u penziju!” a onda veoma blago: “Krenite za mnom!”

 

 

 

Dok čekam za stolom iza koga je zidna slika na kojoj violinista svira na uvo Đuri Jakšiću, prolazi drugi konobar i kaže: “Dobar dan, damo, jeste li usluženi?”. Svi imaju izvezen crveni broj tri na crnim prslucima. Pored mene je grupa od devet Slovenaca koja uživa u obilnoj hrani, većina njih već stavlja ruke iznad glave, na taj način pokušavajući da se odmore od jela. Lica su im već crvena a smeh kikotav.

 

Konobari prolaze i jedan kaže: “Ja sam teška kategorija” a drugi mu dobacije: “Nisi teška, preteška si” a u tom trenutku četiri devojke koje sede iza Slovenaca pokušavaju da naprave selfi a oni se ljubazno nude da ih fotografišu, tj. jedan im opisuje onog ko ih fotografiše: “On je inače profesionalni fotograf po kafanama i kafićima, samo to radi!” Nema šta, svi stranci koji dođu prihvate prisnost koja nam je u genima, uhvate ritam, rašerete se, raspojasaju, kod nas, a naročito u Skadarliji, stega nema, nema ni ograničenja. Ovde nekog upoznaš i odmah ti nudi svoje kontakte, pomoć, javi se ovom, pozdravi onog, ja znam ovog, koga ti znaš, ovde se odmah stvori veza, ne vuče se konopac.

 

Da se vratimo na strance. Prvo se, kao, nećkaju, oko hrane. Dolazi gđa Milica i započinje mi tu priču. Kaže, oni imaju običaj da se požale kako su porcije mnogo velike! A onda sve pojedu (naročito Amerikanci i Englezi)! Pij, uživaj, jedi, odmori, zapevaj, za pojas zadeni pa pojas odbaci. I opet pevaj. Kad smo kod stranaca i konobara, priča mi gđa Milica da je baš onaj koji se našalio sa mnom, jednom, kada su ga pitali da ih fotografiše “mrtav ozbiljan” replicirao: “Znate, to je jedina besplatna usluga u našem restoranu, to ne radim!” Smeh gostiju je trajao sat vremena.

 

 

 

Restoran ima 260 mesta unutra i 120 u bašti. Gosti ga vole zbog njegove domaćinske i poetske duše, zato što se u njoj osećaju kao kod kuće. Stalno se vraćaju i prepričavaju drugima svoje iskustvo, ne postoji druga reklama (a i nije joj potrebna jer je usmena preporuka, i pored svih modernih reklamnih čuda, i dalje najvalidnija). U vreme ručka su česta porodična i razna druga slavlja. No, zanima me kada se otvara – u 11, ali konobari dolaze oko 9 i imaju pune ruke posla- da zategnu, isprave, ulickaju, uglancaju. U tome im pomaže jutro koje se kotrlja niz kaldrmu, svaki put tačno i neminovno. I ostale kolege, svi su kao tim.

 

Tri šešira je kafana poznata po roštilju na ćumur, te nije čudo što se najviše naručuju ćevapi. U vreme ručka ima uvek domaćih, tradicionalnih jela (grašak, boranija, kapama itd) a poznati su i po jedinstvenim uštipcima. Uštipak to je magija jednostavnosti, pufnasta sreća, testasti raj, okruglasti zalogaj ispunjenja, uštipak je meki, žuti oblačić koji čeka kajmak ili džem i tvoje usne željne života i sitosti. On je savršenstvo jednostavnosti, zalogaj detinjstva, malo carstvo ušuškanosti. Imaju i vegetarijansku ponudu, ali, ipak, najčuveniji je “miks ćevapa”!

 

Ako voliš nekog, odvedi ga na “srpsku dasku za dvoje”. Ako voliš nekog, učini mu, daj mu, nahrani ga, ne zaboravi na dogovor, ne budi hladno predjelo već topli, ugodni, domaćinski ručak i dezert na kraju (može čokoladna torta od čiste crne čokolade i slatke pavlake, ili orasnice). Kad voliš nekog, zasladi mu život, ne cepidlači – razboemiši se, učini prvi korak, uvedi ga u carstvo slasti, dočekaj sa njim u Beogradu zoru. Jedino kad daješ možeš dobiti.

 

 

 

U kafani se retko naručuje viski, uglavnom svi probaju rakiju. Kažem ti ja, ko ovde dođe brzo bude obrlaćen, razobručen, obučen u naše šareno ruho, ogromnim rukama slobode od pravila i uzdržanosti obučen da pusti kontrolu da se prospe niz Skadarliju, jer kontroli u prepuštanju životu mesta nema. Nemaš ti šta da se pitaš, sve je već rešeno, kamenje koje ćeš preći izbrojano, tvoje je da razbiješ namenjenu čašu kad je ispiješ.

 

Shodno tome, svašta se dešavalo u Tri šešira! Jedan Hrvat je gđi Milici rekao da ne voli tu kafanu jer ga je tu žena ostavila, ona mu je rekla da ipak dođe, možda nađe drugu, poslušao ju je i zaista upoznao divnu ženu! Jedan par je slavio 50 godina braka koji je upravo tu i počeo.

 

Dolaze Bugari, Amerikanci, Česi, Nemci, ljudi iz bivših SFRJ republika, Japanci, Kinezi, ma svi, kaže gđa Milica. I u teška vremena kafana opstaje i mora opstati. Dok razmišljam o tome jedan dečak levo od mog stola se zaplakao. Njegova majka objašnjava konobaru: “Išli smo u ZOO vrt, izgubili smo energiju i mnogo smo gladni!” a on joj odgovara: “Ako, sada ćemo da povratimo sve!”

 

 

 

U Tri šešira su ponosni na knjigu o restoranu koju je napisao Miroslav Stefanović a koju su zdušno pomogli. Pomno prelistavam, pravu malu enciklopediju veseljaštva, koja se poklanja gostima za praznike i koja nema komercijalni već emotivni cilj. A kako bi drugačije? Ovde je duša na prvom mestu!

 

 

Beograd to ti je Šeširdžija, pijan, lud. Lud od pića, pijan od ludila. U našoj, beogradskoj verziji, on kaže da je uvek vreme za rakijicu i vino, ne za čaj. Ne možeš Skadarliju bez opijenosti životom preći, bez nje je predugačka, sa njom put popločan zlatom. Nakrivi šešir pa hajde polako.