KLOT-FKRET: Osedeli buntovnici

MediaSfera

Piše: Jasmina Vujadinović

Uzburkala se javnost zbog predloga o ograničenju večernjih izlazaka maloletnika. Naravno,  kol’ko ljudi,  tol’ko ćudi. Ali,  da li  ta sintagma može ovde da se primeni? Jer, ovaj slučaj ima širi društveni kontekst i samim tim izlazi iz ličnih okvira. 

Zvanična vest glasi: Koordinaciono telo za borbu protiv nasilja u osnovnim i srednjim školama u Novom Sadu iniciraće da se maloletnicima, mladjim od 16.godina,onemogući da budu na ulici posle 22 časa bez pratnje odrasle osobe.

Večiti buntovnici su ovo dočekali „na nož“ tumačeći pomenuti predlog kao „uvođenje policijskog časa“ (!?)  za njihove mlađane potomke. I to uz iznošenje „argumenta“  da je većina dece zrela i odgovorna!? Po principu – ko je razumeo, shvatiće.

Isto tako su „na prvu loptu“  nedavno reagovali neki roditelji, izjašnjavajući se protiv vakcinisanja mališana. Koliki problem su stvorili takvim nezrelim ponašanjem, ubrzo se nakon toga nažalost i videlo.

Bilo kako bilo, osedele „buntovnike bez razloga“  očigledno ne interesuju posledice, niti sagledavanje problema iz šireg ugla. A društvene mreže su, po njihovom shvatanju, izgleda tu da bi se i njihova (reč) čula, pa „kud puklo da puklo“.

Samim tim, antiprotivne ne zanimaju činjenice, pošto od kakofonije razaznaju samo sopstvene misli,  ali ne i takozvani „islandski model“. Naime, Island je posle 20.godina, zahvaljujući nizu mera, među kojima je i ova, uspeo da procenat mladih, koji koriste alkohol i psihoaktivne supstance, svede sa 44 na 5 odsto.

Postavlja se pitanje – zašto ovdašnjim osedelim buntovnicima ne odgovara da mlađi od 16.godina ne izlaze van kuće, bez pratnje odrasle osobe zimi posle  22 časa, a leti iza ponoći?

Verovatno zato što roditelji buntovnici ne znaju kako ili ne žele  uveče da kvalitetno provedu vreme sa svojom decom. Umesto tog „napora“,  jednostavnije je da ih puste  napolje da se zabavljaju.

Pritom, antiprotivne ne interesuje  ni podatak svetskih istraživanja da je nedopustivo,  čak i mališana na plaži ostaviti na čuvanje starijoj sestri ili bratu tinejdžeru. Potonji će, u tim „ludim“ godinama, lako da zaborave na dato obećanje, čim im nešto drugo privuče pažnju. Toliko o „zrelosti“  i „odgovornosti“ maloletnika.

Konačno,  u svim uređenim društvima postoje pravila. A oni koji priželjkuju da možda i deca u obdaništima počnu da zarađuju, a da tinejdžeri žive bez ikakvih ograničenja –  trebalo bi da se zamisle.

I da se, pre svega zapitaju da li se na taj način zalažu za „slobodu“  (u prevodu noćno tumaranje) svoje dece ili im, zapravo tako čine „medveđu uslugu“.  Za to će ih jednog dana, ista ta deca okrivljavati, ako im ne daj Bože u životu nešto  krene po zlu.