Snežana Kanački: Moj svet postapokaliptične naučne fantastike

Snežana Kanački: Moj svet postapokaliptične naučne fantastike

MediaSfera

 

Piše:Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Snežana Kančki, privatna arhiva

 

 

 

“Polaris – poslednji grad” je roman prvenac Snežane Kanački, mlade spisateljice iz Beograda. Pisan je u duhu naučne fantastike, postapokaliptične proze ali to nije sve. U srcu priče ima i ljubavnih zapleta, horora, kao i komedije. Snežana Kanački u svom prvom romanu čitaoce vodi u 28. vek, koji je za dlaku izbegao uništenje, i jedino što je od njega ostalo je jedan grad u velikom okeanu zvanom Zemlja.




Snežana Kanački je studirala biomedicinu na Mašinskom fakultetu i zato je naučni aspekt u njenom romanu prisutan. Kako kaže potkovana činjenicama stvorila je svet nakon apokalipse u kome je sve manje-više idealno.

 

Objavila je kratku priču u zborniku Najkraće kratke priče, 2008 godine, izdavača Alma. Voli da se prepusti svetu koji nije današnji. Filmovi i serije koje gleda su sličnog žanra kojim piše: fantastika, horor, triler. Sluša rok i metal muziku, ali ni pank ne izostaje.

 

Promocija romana “Polaris – poslednji grad” biće upriličena na predstojećem Sajmu knjiga na štandu Nove Poetike.

 

Polaris – poslednji grad” je Vaš prvi roman. Sa kakvim očekivanjima se pojavljujete pred čitaocima?

 

-Pre svega, hvala što ste mi pružili ovu priliku. Ne bih smela još uvek da govorim o očekivanjima, iz razloga što je u Srbiji sve moguće, u neku ruku. Neko za koga nikada nismo čuli, preko noći može postati poznat javnosti. Moja želja je da premašim očekivanja, kako svoja, tako i okoline i da zainteresujem javnost za književnost kao i za žanr postapokaliptične naučne fantastike.

 

 

Vaš roman pripada žanru naučne fantastike. Odakle interesovanje za ovaj knjizevni žanr?

 

-Volim da čitam knjige i gledam filmove sa temom koja opisuje alternativu neke daleke budućnosti. Zato sam odlučila da napišem knjigu čija se radnja odvija u 28. veku i da prikažem svoju verziju budućnosti koja bi mogla zadesiti ovaj svet.

 

 

Kako biste Vi opisali junake Polarisa?

 

-Pošto se u srcu romana krije i jedna ljubavna priča, moja dva glavna lika bih opisala kao neobične mlade ljude koji tek počinju da grade svoje živote. Oduvek su bili bliski, ali nisu otkrili svoja osećanja koje imaju jedno prema drugom. Leo je, za svoje vršnjake, važio za čudnog mladića. Više je voleo istoriju i Stari svet. Najčešće je sanjario o zemljama koje je pre 500 godina progutala voda. Dok je Anhela bila mirna i ćutljiva devojka, koja je sušta suprotnost svoje sestre bliznakinje. Bila je sanjalica koja je smatrala da svet nije samo jedno ostrvo, jedan grad već univerzum koji sami sagradimo sa onima koje volimo.

 

 

 

Kome je  namenjen roman i da li je SF samo za odrasle čitaoce?

 

-Roman nema starosnu granicu, mislim da je pogodan za sve generacije. Svako ko voli priču koja nije ograničena vremenom i prostorom ili realnim situacijama, može da se pronađe u naučnoj fantastici.

 

 

Da li smatrate da će fantastika u budućnosti biti vodeći žanr na našim prostorima?

 

-Teško da će biti vodeći, ali opet nada me drži da će biti barem popularniji nego ranije. Nadam se da će SF čitati i oni koji nisu ljubitelji, baš zbog toga što ima veliki spektar mogućnosti i nije ograničen realnošću a ipak ima naučnu podlogu.

 

 

Da li je danas mladom piscu teško da ubedi izdavača da mu štampa prvi roman?

 

-Iskreno, jeste teško. Mnogo njih me je odbilo iz dva razloga. Prvo što sam novopečeni autor, a drugo zbog žanra. Srećom, moja izdavačka kuća, Nova Poetika, mi je dala šansu da se predstavim na ovogodišnjem sajmu knjiga kao mladi autor žanrovski orijentisanog romana koji baš i nije popularan u Srbiji.

 

 

Po Vašem mišljenju da li su mediji otvoreni z pisce koji su objavili prvi roman?

 

-Nažalost, slabo. Mnogima sam pisala, ali sve veće medijske kuće su me ostavile bez odgovora. Tužno je to što nam se ne pruža čak ni šansa da ljudi čuju za nas. Jedina književnost koja se reklamira preko medija je ona koja je već poznata a to mislim da nije fer. Nije lako napisati knjigu, ali je taj proces neuporedivo lakši u odnosu na ono što sledi posle, kad knjiga izađe iz štampe. Tada pisac samo što ne krene da se bavi preskakanjem vatrenih obruča ne bi li ljudi čuli za njega.

 

 

Da li zato mladi autori sve češće predstavljaju svoje knjige putem društvenih mreža? Kakva su Vaša iskustva? Da li je ovo pravi način da se dođe do čitaoca?

 

-Nepoznatim autorima koji tek kreću u javnost sa svojim delom je jako teško da dođu do publike i do izražaja. Novine ne žele ni da čuju za nas, i iz tog razloga mi je e-mail pun upita bez odgovora. A televiziju neću ni da pominjem. Zato nam ostaje internet. Možda nekada i preterujemo u tom reklamiranju i samopromociji, ali opet to nam je trenutno jedini medijski prozor.

 

 

Da li da mladi srpski pisci mogu da se izbore za zapaženo mesto na književnoj sceni?

 

-Pisci kao pisci možda, ali teško bez neke podrške u smislu medija, nastupa, reklama… Nažalost tako je. Izdavač stoji iza nas, naravno i podržava i reklamira koliko može, ali to ni blizu nije dovoljno da se vest o našem delu raširi u tolikoj meri da postanemo poznati. Na primer, moja knjiga se baš iz tih razloga neće ni prodavati u većim, poznatim knjižarama.

 

 

Šta čitate?

 

-Poslednje što sam pročitala je bila „Džejn Ejr2 od Šarlot Bronte. Volim knjige koje nisu iz doba u kojem živimo, već knjige koje će me odvesti u prošlost ili daleku budućnost.

 

 

Po struci ste inženjer, radite kao kuvar u jednom restoranu u Beogradu, a Vaša ljubav je pank muzika. Neobičan spoj. Ko je zapravo Snežana Kanački?

 

-Svaki čovek je satkan od svojih malih zadovoljstava i želja. Volim da kažem za sebe da sam svestrana i da ne mogu da se fokusiram samo na jedan pravac, već da se oprobam u raznim oblastima. Nekada pomislim da ne mogu da funkcionišem ukoliko nisam u nekoj vrsti haosa. Stalno sebi zadajem nove zadatke, i uživam u tome.