MediaSfera
Piše: Jasmina Vujadinović
Kafana „Poslednja šansa“ na Tašmajdanu obeležila je odrastanje mnogih generacija. Ovo kultno mesto pamti se po prvim ljubavima i izlascima do duboko u noć.
Čak i onda kada bi sve „lađe“ potonule, „Šansa“ je pružala nadu. I utočište. Ali i utehu zbog izneverenih očekivanja. Nažalost, vremena se menjaju. Duh nestaje, zidovi se kreče, prostakluk cveta. Tako je i ova kafanska dama, u međuvremenu rešila da uloži u „farbarski botoks“. I da tako privuče drugačije goste, koje sada čine mahom porodice sa decom.
I sve bi bilo u redu da, sa novom koncepcijom, nije nestala i susretljivost konobara.
„Dobro veče. Može li porcija palačinki sa borovnicama? „, pitamo konobara u 21 čas.
„Žao mi je, ali palačinke spremamo do 21 čas“, odgovori čovek.
Dobro, kažemo mu, ništa strašno, drugi put ćemo doći, makar pola sata ranije, uz neizgovorenu dilemu gde nestade zlatno kafansko pravilo da je i jedan gost važan, bilo kada da se pojavi.
Taj dugo očekivani dan se, nekako poklopio sa Sajmom meda u Tašmajdanskom parku. Posle posla, cupkam u autobusu nestrpljivo iščekujući da krene. Ali, vozač je kao za inat, želeo da se vozilo dupke napuni.
Kroz misli mi je svašta prolazilo: razderem se „kad ćeš već jedanput da kreneš, zatvoriće mi kuhinju?“, pa sve do odlaska kod vozača, koga jednom rukom zavitlam u vazduhu i pravac kroz vrata, koja potom brzo zatvaram sa njegovog sedišta i dajem gas.
Nervozno gledam na sat, već je 20.20 časova. Najzad, krenusmo. Ali, ne lezi vraže: toliko je milio i stajao kod svakog semafora, da sam od muke počela da skidam sa sebe sve suvišne stvari. Ljudi mi tada priskočiše u pomoć, brišu me vlažnom maramicom, nutkaju me bonbonama: kažem im da hoću palačinke sa borovnicama, a neko će „jeste i ja bi pile na fronsle“.
Ugledam Crkvu Svetog Marka i istrčim iz autobusa vukući za sobom jaknu, čarape, cipele. Pretrčavam ulicu i k’o pomahnitala grabim ka „Šansi“, bacajući svaki čas pogled na sat. Totalno mokra, raščupana, i poluobučena probijam se kroz baštenske stolove i stolice.
Tačno u 20.35 minuta ugledam konobara. Onog istog. Odaberem isti sto u ćošku u skoro praznoj kafani. Buljim u konobara, trepćem, smeškam mu se, on – ništa. Ubrzo dolazi njegov kolega.
„Dobro veče. Molim Vas dve porcije palačinki sa borovnicama“, rekoh pobedonosno, oblizujući se.
„Kuhinja ne radi“, odgovori kao automat, bez duše.
„Molim? „, upitah zabezeknuto.
„Znate, od kada traje izložba meda, kuhinju ranije otvaramo, ali i ranije zatvaramo“, izusti konobar „ladan k’o špricer“.
Znači, medari mi pojeli sve palačinke sa borovnicama. Eto, kako se stvara zla kob. Sada još i sirote pčele da okrive za nemar, neprofesionalizam i neslane šale konobara u „Poslednjoj šansi“.
Ipak, to veče sreću smo našli u obližnjoj „Maderi“ gde su nas dočekali kraljevski bez obzira na to koliko je bilo sati. Na kraju smo se pitali šta to, uopšte beše „Poslednja šansa“, koja je očigledno odsvirala svoje.
Dodaj komentar