Kultura

KRUPNI PLAN: Nekome omaž, nekome koske

MediaSfera

 

Piše: Gordana Popović, Politika

Foto: Džoni Holidej i Šarl Aznavur, fotografija koja kruži društvenim mrežama ovih dana (Foto: Fejsbuk)

 

 

Već nekoliko dana Francuzi se opraštaju od Šarla Aznavura, poslednjeg među velikim šansonjerima koji je preminuo u ponedeljak, kao što su se danima, a onda i mesecima opraštali od Džonija Holideja, za koga tek spremaju veliki omaž povodom godišnjice smrti 6. decembra. Pale se sveće na trgovima u čast Aznavura, na francuskoj televiziji je u ponedeljak to bila apsolutno udarna vest i ne samo vest nego hronika bez kraja koja je bacila u senku sve druge makar se radilo o senzacionalističkim temama tako atraktivnim za medije u vremenu u kome živimo.




Omaž Aznavuru planiran je za petak u Palati invalida u Parizu i zamišljen u razmerama nacionalne ceremonije na kojoj će govoriti i predsednik Makron. Mnogi su predviđali da će čak i nadmašiti ispraćaj priređen u decembru prošle godine Džoniju Holideju, ali se Aznavurova porodica oglasila sa željom da ceremonija bude skromnija od one priređene za prethodno preminulog pevača. Naime, Džoni Holidej je za ovih nepunih godinu dana otkako je umro doživeo toliko publiciteta koji ga je učinio „življim” nego ikada. Da ne govorimo o drami koja je usledila kada je njegova treća supruga htela da prigrabi svo nasledstvo za sebe, pozivajući se na testament potpisan u SAD, i kada je cela Francuska ustala u odbranu prava njegove biološke dece – Davida Holideja iz braka sa Silvi Vartan i Lore Smet iz braka sa Natali Baj.

 

Održavaju se koncerti u njegovu čast, a na društvenim mrežama je otvoreno bezbroj stranica koje okupljaju njegove poklonike („Džoni Holidej, naš idol“, „Silvi i Džoni, mitski par“, „Podrška za Loru i Davida” i brojne druge). Mada je tokom cele karijere Džoni Holidej imao izuzetno veliki publicitet, sve što se dešavalo posle njegove smrti, ta nahrupela potreba da se ukaže koliko je značio Francuskoj, učinili su ga podjednako „prisutnim” kao i za života ako ne i „prisutnijim” nego tada.

 

Prateći ovakve oproštaje od umetnika ne možemo da se ne setimo nekih ovdašnjih koji su isto tako bili voljeni, ali su otišli potpuno zaboravljeni. Jedan od najdrastičnijih primera je pevačica Lola Novaković koja je davnih godina, kada se još znalo ko je ko i šta je šta, zaista bila velika zvezda, a koja je umrla u potpunom zaboravu, bez i najmanje javne posvete i podsećanja na njenu karijeru. Tačno je da se jedno duže vreme bila povukla sa muzičke scene, ali pred sam kraj života intenzivno je nastupala, doduše po džez klubovima, daleko od medija u kojima već gotovo tri decenije caruju „pevaljke” iz drumskih mehana.

 

Mnogi se sećaju da je i Miodrag Petrović Čkalja, glumac koji je godinama uveseljavao celu bivšu Jugoslaviju, takođe otišao zaboravljen, bez ikakvih počasti koje je svakako zaslužio i koje bi u nekoj drugoj zemlji možda dobio. Čak se i danas citira njegova rečenica kojom se požalio koliko je zaboravljen: „Hvala Srbijo, pustili ste me da glođem koske”. Ni danas nije mnogo bolje. Na smrt glumaca još se i reaguje, pogotovo ako umru mladi, jer ta činjenica daje vesti o smrti dodatnu atrakciju za tabloide pomahnitale za senzacijama. Ali, generalno, stvaraoci čiji je rad i trud vredan pažnje često odlaze neprimetno.

 

Odati počast nekome ko je svojim radom ulepšao naše živote stvar je kulture jednog naroda. Ne predati ih zaboravu, dokaz je civilizovanosti jednog društva. Olako zaboravljanje i zanemarivanje onih koji odlaze sa ovog sveta, a doprineli su mu nečim plemenitim, pokazatelj je društvenog nemara i loš primer za buduće generacije.

 

Izvor: Politika




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .