Beograd je ljubav

BEOGRAD JE LJUBAV: Bulevar rizika

MediaSfera

 

Nova kolumna spisateljice koju su čitateljke prozvale „ženski Momo Kapor“

 

Piše: Ana Atanasković

Foto: Aleksandar Jočić

 

 

Kada sam 1992. godine došla u Beograd, snimljen je film Bulevar revolucije u kojem za istoimenu ulicu Branislav Lečić (u ulozi kriminalca Dragana) kaže: Ovo ovde što vidite, ovo ostrvo, to je centar sveta. I jeste. Dugačak, izdržljiv, prastar, prašnjav i neizglediv, nesaglediv, Bulevar jeste centar sveta.




Već prvih dana mog beogradisanja bilo mi je jasno – ima bulevara i ovakvih i onakvih, ali samo je jedan Bulevar. Tada, tih devedesetih, bio je izmučen i prepun neminovnih uličnih prodavaca od kojih smo kupovali crne farmerke koje bi posle nekoliko pranja izbledele, čarape, sapune, kupke Felce Azzura i apsolutno sve, no i u takvoj situaciji je bilo očigledno da je Bulevar značajan početak bez kraja, jer kad kreneš od Skupštine pravo pa malo na gore, a opet pravo, i ako i dođeš do Ustaničke, nećeš osetiti da si na kraju puta, da si nešto prešao i završio, već, naprotiv, osetićeš da si prešao čitav jedan životni vek, da si se nagutao zemlje, kamena, osmeha, patine, istorije, povika, obrtaja i čangrljanja toliko da si pun snage da odeš i do Istanbula. Veruj mi, nije to slučajno jer je Bulevar u rimsko doba bio početna tačka puta Via Militaris koji je Singidunum spajao sa Konstantinopoljem.

 

Ana Atanasković: Spisateljica koju čitateljke zovu “ženski Momo Kapor”

 

U tim studentskim danima nisam ni slutila da će jednog dana Bulevar postati i moj dom, i to njegov gornji kraj, Lion, čuven po nekadašnjoj kafani po kojoj je i dobio ime. Ne mogu da se setim da li sam i tada bila neposlušni građanin, ali tada tramvaji nisu išli po sredini ulice, pa možda i nisam. Ali, kada sam se tu doselila već je bio podeljen, stoga za osobe koje ponekad vole da krše pravila i rizikuju idealan – u ovom slučaju za prelaženje van pešačkog prelaza. Ne znam jesam li ga dva-tri puta prešla po propisu. Može biti da ljudi kao ja koji inače vole pravila izaberu tako neku stavku koja im je gušt da je uporno krše i da tako dopunjavaju dozu rizika, adrenalina i buntovništva. Revolucionarnosti.

 

Eh, taj Bulevar revolucije, koliko je samo imena promenio od kad je bio početak Via Militarisa! Te Carigradski drum, te Sokače kod Zlatnog topa (po čuvenoj kafani u blizini), te Markova ulica, te Ulica fišeklija (zbog mnogo dućana u kojima se prodavao barut u fišecima), te Smederevski put, te Ulica kralja Aleksandra Obrenovića, te avanzovao u bulevar ali Crvene armije. Onda se od 1952. smirio kao Bulevar revolucije, sve do 1997. Čudno, ali ništa nije u Beogradu čudno – skrasiti se revolucijom! Opstati bar neko vreme u jednom obliku, pa makar to bio element izmena. No, nema ovde ni nekog ni bilo kog drugog vremena, ovde se i sve menja i sve stoji, ovaj grad je večiti oksimoron, prevrtač važenja i validnosti, velelepna kasaba i zastali progres, i ovo i ono i ono i ovo, kao što je, uostalom, i sam Bulevar – spomenici, fakulteti, mermer, straćara, zanatlija, kafić, pijace, hoteli, preprodavci i dizajneri, metež, vrvež. Sve šta hoćeš, samo ne dremež, jer ova ulica nikad ne spava, večito čangrlja i zvoni, elegantna sa platanima, prašnjava sa prodavcima starudija ispred Cvetkove pijace. Beskrajna.

 

 

I, eto, sada se moja kuća vrti oko Bulevara – dom Lola (izgleda da starim pa neke institucije još uvek zovem imenima iz devedesetih), Benetton, stari krznar koji pravi neradnu pauzu od dva meseca, Đeram, platani, pekara Kirćanski, fensi piljarnica odmah ispod gde kupujem ceđene sokove, odlomljena tramvajska ograda kod hotela Metropol (od skoro popravljena), kafić Ljubav, svodovi i udžerice, nove, lepe, zgrade izgrađene u pariskom stilu i krojačka radnja od 15 kvadrata iz, verovatno, 50-ih godina (često zamandaljena), Ruška Jakić svakog drugog dana u bašti Buongiorna – sve to staje u Bulevar kao u mađioničarev šešir, možeš iz njega izvući šta god hoćeš. Crkvu svetog Marka, Vaska Popu, odličnu biljnu apoteku, robu iz Turske, šljokice, Maderu, ma šta god ti padne na um, kažem ti. Pretrči Bulevar, podeli karte i baci ih u bulevarske krošnje, te vidi koja će važiti. Ili će ti ih sam Bulevar podeliti, pa igraj, hodaj, igraj, hodaj.

 

 

Nisam ga srela u samom Bulevaru, ali jesam ubrzo po preseljenju. Mars! Jedan ozbiljan, zgodan, militaran, aktivan, misleći, bistar Mars sa, razume se, očiglednim seksepilom i stabilnom muževnošću. Muzika je bila noćna, u klubu tu blizu Bulevara, mi smo slučajno sedeli jedno do drugog i skoro cele noći ćutali. No, i ćutanje je bitno, kad imaš sa kim i kada je pored tebe pravi primer muškog dijamanta – spreman, opasno blag, blago opasan, uzimajući. Već posle nekoliko dana smo zajedno sa lionskog dela Bulevara razmatrali koje se to novobeogradske ili zemunske zgrade vide u daljini. Bilo je lepo stajati pored nekog ko zaista ima moć – životnu, iskustvenu.

 

Ja nemam zagrljaj, rekao je na početku te rizične igre, jer ona to jeste bila, u svakom pogledu. Hazardna, na ivici mača, komplikovana, tuđa. I sasvim neminovna. Od zvezda ne možeš pobeći jer one su iznad tebe. Mars! Ratnik sa očima dečaka, disciplina koja se osmehuje, pogled koji razoružava. I ja – ona koja želi da ga zagrli. Ne volim Bulevar, rekao je, volim svoj Novi Beograd. Nema veze, ako voliš mene, volećeš i Bulevar, jer ja sam tu. Tako je i bilo. Ni mesto ne možeš birati, jer zemlja je ispod tebe.

 

 

Bio je moja pesma iz zvezdane prašine, nastala ko zna kad, možda kad i Beograd jer je  čitao moju poeziju pisanu na studijama i govorio: Divno je ovo, nastavi, opevaj trenutak. Ili, pametno se nadovezujući na naše neslaganje oko postojanja ili nepostojanja Boga, potrebe ili nepotrebe za progresom, filozofijom, rešavanjem suštinskih pitanja umom ili dušom: Ti i ja smo kao Hobs i Ruso. Rekao je to u prevoju dana, u spoju finog i divljeg, u bulevaru rizika, u poljupcu koji ne stari. O, slušala sam i uživala. A kako i ne bi kad bi mi rekao Ti si princeza. U istom trenu bi Beograd zaspao, i Istočna i Zapadna kapija, i Zvezdara i Košutnjak a probudio bi se naš stogodišnji zagrljaj. Nije mi trebalo ništa više, ni u njegovom novobeogradskom nanosu betona i stakla, ni u mom drevnom Bulevaru koji još uvek sa strane čuva rimske grobove, u našim časovima iskrenim kao smrt. Samom on i ja i da ptica između nas poleti.

 

 

Taj blagi vuk koji ne beži slao mi je poruke kada na Novom Beogradu sija sunce, pretpostavljajući da sam ja u blizini. Ili bi mi u jednoj noći bez šećera prosuo – nije lako ni umreti. O, te noći bez šećera, bile su slatke na Bulevaru rizika koji treperi, treperi, zveči, zvoni, čangrlja, krevelji se i kikoće, miriše na kokice, hvali se šinama, monumentališe se svojom dužinom, bruji od trubača na Cvetku, proteže se u nedogled. Nema nedogleda kada gledaš u nekog ko ti se dopada. Bili su to trenuci sreće koje sam hvatala i nosila kao orden. Nikad ne znaš, kao divlji pas, kada ćeš opet jesti. Bili su to trenuci hodanja po žici, kao kad siđem na stanici Lion sa sedmice pa nestrpljiva (kakvu me Bog dao) hoću da krenem napred a tramvaj još nije krenuo, a ispred mene je stub (ovaj rekonstruisani), a ja žurim da zakovrnem iza stuba dok on ne krene. Kuda žurim, ne znam, jer, kao što rekoh, Bulevar nema kraja, popločan je nebom.

 

 

Samo diši i voli, govorio mi je Mars. I pusti ljubav da se otkotrlja niz Bulevar, dodavala sam ja, pa ako ti se vrati, a vraćala se, stvarno je privrženo tvoja. U jednom danu pred pun Mesec je rekao: Kad umreš možeš da misliš i veruješ u bilo šta, svejedno ti je. Ne, dragi moj Marse, i kad umreš ljubav je ljubav, duša je duša, reč je reč a ulica je ulica. Bar ova, moja, zmijasta, vižljasta, ovaj viševekovni drum koji se penje do Zvezdare. Do zvezda.

 

Pojavila si se u pravom trenutku, govorio mi je Mars, skidajući besmisao sa svojih dlanova. U roller coaster kičmi grada uzvišeno je mislio na mene. Šta sam htela više? Ništa. Ja ništa. Jer, rekao je i: Ljubim te bliže i bliže, dok je sihronicitet vladao našim životima u bloku 45, na pomoćnoj, naizgled odbačenoj stolici za prolaznike namernike. Pričao mi je o detinjstvu u Novom Beogradu i naglašavao široke ulice, pravim, precizne linije. Tvoj Bulevar je natrpan, gužvav, star, straćaran, kasaban. Tako nešto. Moj Bulevar je centar sveta, da ti kažem ja. I tako kao svađice, slatke i konstruktivne, pa onda: Dobro jutro, moja kosmička stražo, dok se sunčani zrak borio za jug od prljavo purpurnih terasa u Kraljice Natalije do užurbanog Savskog trga. Ili ono jedno značajno: Kada bi sada došla na Novi Beograd, neka kometa bi osvetlila grad, dok sam ja Svetogorskom puštala korenje od vatre. Mars – vatra, stihija, borac. Ili ono jedno još značajnije: Tvoj sam. Rekavši to povezao je surčinsko i vračarsko nebo, sebe i mene, pod šarenom propeler kapom Beograda.

 

 

U želji da u njegova leđa ušuškam nemirni lionski vetar govorila sam mu sasvim suprotno, misleći iskreno – ja sam tvoj mir.

 

No, izgleda da sve na ovom svetu osim Bulevara ima svoj kraj, pa tako Marsova i moja priča. Ali uvek je važno da daješ. Ne kalkuliši, ne broj, nemoj biti zgrčen i skvrčen. Važno je da si znao i da si dao. Osoba koja ti otvori srce pa ga zatvori kao kutiju, plaši se. A ti, ako voliš i santu leda, voleo si. Nikome ne možeš dati ono što ne želi da primi. Izbljuj svoj ugovor, smejući se, u neku običnu kofu i onda mirno kreni zanavek vibrirajućim Bulevarom voleći njegovo grotlo. Bulevar je Carigradski drum, vodilica, drum promena i odmicanja, kolovratan je i takav će biti u vjek i vjekova.

 

 

Ako razumeš Bulevar, razumećeš i šarenilo, drugačije vizije, straćaru pored basnoslovnosti, stare poslastičarnice (Bombaj usred Evrope) i njihove krempite koje su ostale krempite i nisu postale šamovi, musovi ili mafini, najbolji đevrek, preslanu (u pogledu cene) a ne toliko kvalitetnu toplu čokoladu (Metropol),  urbano ludilo gradskog trotoara i palanačke zajedničke zgradice čim malo skreneš sa njega. Ako razumeš Bulevar, razumećeš Beograd (a tada razumeš i ceo svet) – prodavačicu u pozamanteriji koja ti daje telefon pouzdane krojačice i ispriča ti ceo svoj život, najbolji čaj u Srbiji, kako kaže prodavac na Cvetku (i u pravu je). Kada razumeš, tvoj korak je smireno siguran. Kad takvim korakom pređeš putanju od Glavne pošte do Ustaničke i ništa te ne poremeti, “tada ćeš biti čovek, sine moj” – R. Kipling.