MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Marija Ćalić
Jedna moja tetka je imala običaj da mi kaže: „Ma idi u Šabac na vašar!“ Smisao te rečenice bio je otprilke kao: „E, jesi blesava“, ili: „Hajde, ne lupetaj“. Izgovarala ju je tako često, da je za mene taj šabački vašar postao mitsko mesto, simbol dobrog provoda na kome je sve blesavo i svi se blesave, najšarenije na svetu. Zaista sam čeznula da odem tamo.
Dede i bake su po pravilu vešti u čitanju skrivenih želja svojih unuka; i tako, jedne godine, saopšti meni moja nana (baka) da ćemo sledećeg dana napraviti izlet i otiči – u Šabac na vašar, izistinski. Sutradan je bio lep dan, topal a ne pretopal, taman za izlet. Kad smo stigli, ugledala sam silnu gomilu ljudi na jednoj ledini, kako u ritmu narodne muzike (tad nije bilo turbo-folka) miriše na svinjsko pečenje, a među njima tezge i jedan mali ringišpil sa šarenim sedištima.
U to vreme su me svako veče vodili na tašmajdanski karusel, pa mi ringišpil nije bio zanimljiv, više su me privukle šarene tezge. Ali, kad sam počela da razabirem od čega se sve taj šareniš sastoji, oduševljenje je krenulo da mi jenjava i vrlo brzo splaslo. Bilo je tu pečenja, koje nikad nisam volela; licidarskih srca, lepih i načičkanih, koja se ne mogu jesti i ničemu ne služe; drvenih frulica koje su piskutale čak i kad ih moja nana zasvira, a ona je bila virtuoz na usnoj harmonici; plehanog prstenja sa raznobojnim staklićima koje su ljudi i deca koji bi danas prosili u to vreme prodavali po pijacama; tkanih torbica – tkanica koje mi ni za šta nisu bile potrebne, samo bi mi smetale dok trčkam naokolo; i još nekih sve tako bezveznih stvari. Ništa zanimljivo, ni nalik „elektro-pioniru“ i tašmajdanskim viršlama sa senfom.
Tako sam dobila lekciju da je šareniš gomila bofla i kasnije shvatila da je uvek tako. Nema kvaliteta bez predanog usmerenja na jednu stvar, a to što je šareno – bio to materijalni, filozofski ili umetnički šareniš – napravljeno je od trećerazrednih kopija, bofla. O svom doživljaju šabačkog vašara nisam osećala potrebu da pričam, jer su me učili da su reči niti od kojih tkamo svoj svet pa, od čega su niti, od toga ti je i celo tkanje. Zato se o lepom govori, ružno se analizira a bezvredno, budalaštine – e to se samo šutne od sebe.
Sa istim rezonom čitam vesti poslednjih dana, i strane i domaće. Bože, kakva je to gomila budalaština! I na svakom koraku zamena teza. „Parada ponosa“ je u celom svetu revija slotija kojima je Priroda uskratila svaki talenat, pa nemaju čime da privuku pažnju, nego unakarađivanjem. I onda ih neko proglasi za predstavnike homoseksualne populacije. Mo’š misliti. Ko ne zna, neka pogleda u rečniku: homoseksualci su ljudi koji biraju partnera svog pola, a ne ljudi koji biraju da se unakarađuju. Jedina razlika između homoseksualca i heteroseksualca je u njihovom seksualnom opredeljenju. Kakve to ima veze s poslom, ili druženjem? Ako nemate seksualnih pretenzija prema nekoj osobi, zašto bi vam njeno seksualno opredeljenje bilo važno i zašto bi se uopšte ta tema pokretala? Nisu ovi s parade predstavnici homeseksualaca, već predstavnici egocentričnih luzera.
Na takmičenjima „Ja imam talenat“ publika širom sveta sve češće krpi svoju emotivnu rupu tužnom pričom takmičara koji smelo svoj bol prevazilazi muzikom pred njima, a zauzvrat dobije više poena nego što zaslužuje. Neće pobediti zahvaljujući svojoj priči, ali će dalje u takmičenju dogurati.
Za to vreme naša talentovana deca u „Zvezdicama Granda“ pevaju seksualne aluzije koje ne razumeju, u koreografijama i kostimima koji su primereni tekstu. Ja mislim da je granica između takvog odnosa prema deci i pedofilije vrlo tanka, ali kad bih to rekla u nekom domu za stare, bakice bi me složno rastrgle.
Da ne ređam dalje. Možda ovaj vašar koji nas okružuje i ima nekog smisla, ali ga ja nikako ne vidim. Zato, za ovu nedelju ne pišem ni o kome i ni o čemu. Umesto toga, dajem vam nešto lepo – muziku koju je meni upravo otkrila moja prijateljica Una. Manite se razmišljanja o budalaštinama, neka ih; a mi, da im ne držimo sveću, već hajde da se okrenemo lepoj strani sveta: grupa Whilk & Misky. Ili, po srpski: Vleko i miski i pesma „Bejb, ja sam tvoj“:
Dodaj komentar