MediaSfera
Nova kolumna spisateljice koju su čitateljke prozvale „ženski Momo Kapor“
Piše: Ana Atanasković
Foto: D.S, privatna arhiva Velimir Abramović
Beograd to ti je svetlost. Njegova matrica je kao najfiniji hologram kroz koji mogu da se provuku sva sazvežđa a da se ne ozlede. Kada je iz štampe izašla moja knjiga o Nikoli Tesli izgleda da je bilo neminovno da sretnem jednog Velimira iz milošte zvanog Velja (ja ga nekad u sebi zovem neanimirani, pravi i nepatvoreni profesor Baltazar), biće univerzalne ljubavi, istraživača i grlitelja kosmičkog sjaja (svetlost je perpetum mobile, tvrdi on), rafiniranog naučnika i slobodoumnog, sada već prijatelja sa kojim sam, verujem, komunicirala putem svetlosnog koda i pre nego što sam ga upoznala u ovoj geo stvarnosti.
Kad se samo setim početaka našeg druženja u jednom nekonvencionalnom prostoru u Čika Ljubinoj ulici u kome su plesale starinska lampa i ogromno ogledalo sa ramom od kovanog gvožđa, odmah mi se vrati i scena iz jasne noći u kojoj Velimir izgovara da zna koja je moja najveća želja i pogađa je. Ta scena, te noći koje su najavljivale leto, upliv života i doba u kome vrištim od pozitivne energije i samosvesti – sve će te slike biti trajno urezane u moje pamćenje. Vreme ima svest, tvrdi Velimir i oko nas je stalna sadašnjost koju svest i stvara te su onda u nepromenljivom vremenskom zapisu i naša zajednička promocija i razgovori u kafani Lipov lad (koja je sama po sebi jedan vremeplov) i rukoljub i osećanje da prepoznajem dušu tog čoveka, tj. njegov svetlosni kompleks sa određenim internim vremenom. To su trenuci koji mi višestruko znače u prostoru koji je deo vremena i koji je sasvim iluzoran. Velimir me je tome naučio, a Velimir zna. Zato ga i pitam da mi priča o Beogradu.
Rođen je 1952. godine u bolnici Dragiša Mišović. Živeo je u Makedonskoj ulici u broju 32, tačno preko puta jezuitske crkve i igrao se u parkiću ispred Politike (parkova je u ovom gradu sve manje i manje ili mi se čini?). Seća se zeljanice sa ovčijim sirom iz mešine sa Durmitora, mirisa dima zimi (svi su tada ložili peći), ćutljivog Albanca Ahmeta koji im je na treći sprat donosio ugalj i drva, mnogo vrabaca na terasi, radijskih vesti o ratu u Alžiru i kasnije u Vijetnamu i fudbalskih prenosa nedeljom, prvomajskih praznika u Topčideru i majskih vojnih parada. O, kakva je to parada uskusnih prideva i jakih uspomena!
Kaže mi Velimir da ceni Vladetu Jerotića, psihijatrijskog svedoka beogradskog dvadesetog veka jer je on ubeležio vibraciju Beograda iz šezdesetih i sedamdesetih, kada je ovde bilo prave kulture i kada su se po stanovima duhovno zainteresovanih Beograđana vodile iskrene diskusije o zaista važnim pitanjima – o verovanju u Boga, o smrti, o izvoru umetničkog stvaranja. Zaista mogu da zamislim spoj ova dva uma ali moram priznati da se sneveselim kada Velimir doda da se danas zanemaruje potreba za odgovorom na ta pitanja. I ne samo to, pitanja su zaboravljena, život se srozao na kašiku i novčanik.
Kuda mi to idemo, dragi Velimire? I, šta nam se dešavalo? Znam da zna, on zna mnoge tajne vasione, jer tvrdi da je ona živo biće i da ima svest. Znam da zna, jer, kao što vidiš, zapazio je da su nestali vrapci, prati da su nestala pitanja, uviđa da nestaje duh. Kaže mi da se ovde najveći kulturni pad desio 1953. godine kada je oko trista hiljada Belih Rusa napustilo Srbiju i otišlo što natrag u Rusiju, što na Zapad, što u Ameriku. Dodaje mi kao da mi šapuće da ne voli nagle promene koje su uvek zlo za duh i kulturu. Za njih su potrebni mir i vreme za sazrevanje u mudrosti. Hoćemo li sazreti, dragi Velimire? Kada će proći naša faza tinejdžerskog doba, kako nas je ocenio cenjeni Vladeta Jerotić, ističući da mi, zbog činjenice da smo još uvek mladi bar imamo šansu da sazrimo?
Kad smo već kod mladosti, Velimirova je, naravno, bila burno zanimljiva (a kakva bi bila mladost onog ko zna i oseća da je svuda, u celom kosmosu centar sadašnjosti i ko ne odvaja zakone fizike od kosmičkog morala? Taj mora da je prvo gurnuo ceo svet da padne, da bi istražio šta je ispod pada, šta je u dubini naše duše!). Pobegao je iz srednje škole i završio četiri razreda privatno za tri godine. Sa društvom se sastajao u kafani Mornar gde su jeli kačkavalj i srpski sir sa crnim lukom i gde su na glas čitali Beketovog Moloa i Joneskovu Ćelavu pevačicu. Zbog dobrih ćevapčića su sedeli i u Vidin kapiji (nema, izgleda, Beograđanina bez institucije kafane) ali su, nekako, poentira Velimir, kao generacija ostali van svakog uticaja, živi zaboravljeni i kulturno sahranjeni u nasleđenim socijalističkim stanovima. Kafana Vidin kapija je nestala, kao i kafanski krem ljudi koji se okupljao oko Politike. Eh, Velimire! Ali, ti kažeš da je vreme beskonačnost, dakle sav taj Beograd je uvek tu, ispod naših nogu, iznad naših glava?
Kao i uvek, uočava me i pre nego što nešto pomislim i kažem, te čujem tvoj odgovor i pre moje zapitanosti. Kaže mi da je specifičnost Beograda u ratnoj promaji koja ovde stalno rasteruje auru naše najstarije, vinčanske civilizacije. Mana Beograda je odustvo kontinuiteta imovine bez kog ne može biti ni kulturnog kontinuiteta, a prednost je sloboda samostalnog uključenja u Kosmos, koju svaka individua ovde mora da ostvari da bi opstala u golom životu. Verovatno je u pravu kada proceni da je u Beogradu život veoma surov jer nema društvenih institucija koje nas štite. Ali, kuda pobeći odavde kad ovaj prostor voliš, bez obzira na sve? Nikuda, jer nema drugih mesta koja bi čovek mogao da voli. Nema Aleksandrije u doba Ptolomeja, nema Atine kao grada filozofa. Spas bi Velimir da nađe u životu na moru i da umre gledajući plavo večito nebo nad plavom morskom pučinom. To mogu da razumem, često umem da kažem da Beogradu jedino fali more, ako ćemo da zakeramo.
Ono što mi Velimir dalje zbori o Beogradu možda zvuči i strašno, no rekla sam odavno da ovaj grad vuče svoju sudbinu sa sobom koja je ponekad crna, tako da mogu da ga razumem kada navodi da je energija ovog grada teška, čak i užasna. Dokazuje mi opisom osećanja kao da je potopljen u mazut koje mu se javlja kad se vrati iz inostranstva. No, takva je priča uvek pogodna za duhovni razvoj i ko u Beogradu uspe da se održi moralno i kosmološki čist, on može na Himalaje u manastir bez prijemnog ispita. Moguće. Spasiti se ovdašnjih ratobornosti, prometnih vetrova koji te izdižu iz temelja, rušilačkih poriva i podzemnih i podsvesnih voda i ostati miran – zaista znači da si spreman na sve.
Pošto znam da moj drug profesor Baltazar poznaje rute mesta moći, mesta ispunjenih žeženom energijom pitam ga da mi ih otkrije. Dobijam, kao i uvek, nesebičan odgovor. Naime, najmoćniji kraj Beograda je onaj koji se proteže oko Brankovog mosta, zahvata Kalemegdan i proteže se do palate Srbija (bivši SIV), a centar mu je u Savamali. Tu gde se danas uzdižu rogovi Beograda na vodi.
Malo me rastužuje ono što pridodaje, iako sam i sama svesna te činjenice (no, kako ćemo protiv promena i rušenja, one su, izgleda, ovde deo neke tamne strasti?!) – Beograd je planski namerno toliko izmenjen da više ništa ne oseća kao svoje, jedino možda kafanu Proleće u kojoj je proveo studije (Akademija za pozorište, film, radio i televiziju). Tu je ispod i „moj“ Venčac. Takođe, moćno mesto Beograda, i to sa belim sjajem je i bilo i Avala, ali Velimiru se ne sviđa (kao ni meni) što je grad Žrnovo srušen (tj. nije se urušio već ga je samovoljno srušio naš kralj Aleksandar I Karađorđević).
Zašto je Beograd bio i ostao značajan i inspirativan raznim osvajačima? Pitam ovog čoveka koji mi je ranije pričao da vreme nema nikakav tok. Dobijam poznat mi odgovor da nema drugog evropskog puta na Istok, ni sa Istoka na Zapad. Koja je najpoznatija misterija Beograda? Ne možeš stati sa pitanjima kada je preko puta tebe ovaj beogradski Velimir. To je Tašmajdanska pećina u kojoj su izvođeni tajni keltski rituali i gde su druidi prinosili ljudske žrtve. Velimir misli da će se Beograd preporoditi tek kada tu pećinu nekako ogreje toplina sunca.
I, šta ćemo dalje? Kako ćemo dalje? Ima li rešenja za, kako kaže, ovaj naš nebeski Jerusalim? Naravno da ima. Velimir očekuje Teslin mauzolej. I poručuje nam da dišemo. O, da, disanje! Osnova sveta! Iz daha Boga smo stvoreni. Ako imamo koncentraciju na udisaj i izdisaj možemo očistiti sekundarne misli a to je samo početak puta ka osećanju sebe kao dela celokupnosti, ka nerazlikovanju sebe od okruženja. Možda ekvilibrijum, ipak, najbolje možemo postići ovde, u ovom razorenom, neugrejanom gradu gde je svaki naš korak već obeležen nekom najezdom, borbom, graničenjem? Možda je mir najjači antipod baš beogradskom nemiru!
Šta je Beograd? Pitam naučnika, profesora Velimira.
Duhovni office preobrazenog čovečanstva, centar novog sveta harmonije, odgovara.
Kako se voli Beograd?
Geomagnetskom silom nostalgije, drugim rečima – gravitacijom, koja je čista božanska ljubav, nema odbijanje, ima samo privlačenje.
Beograd je, izgleda, mesto gde hteo ne hteo moraš da ispuniš kosmološku nužnost. Beograd je i svetlosni kompleks kog imamo zadatak da otkrijemo kada se izborimo sa magijom i tamom. Beograd je čovek koji to sve zna da uradi. Onaj koji mi, kada primetim da čita knjigu koja je povezana sa jednim mojim pitanjem, lagano, smireno i sveznajuće kaže: Etarski sinhronicitet radi, draga Ana. Taj čovek je Velimir Abramović.
Dodaj komentar