MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Sećate li se filma „Milenijum“ sa Krisom Kristofersonom? Čeril Led igra Luizu, putnicu kroz vreme koja dolazi iz budućnosti. Radnja se vrti oko neke avionske nesreće. Priču sam zaboravila, ali sam zapamtila da Luiza, kada dođe u 20. vek, pali cigaretu za cigaretom, jer je vazduh koji ona u budućnosti udiše toliko zagađen, da bi je ovaj iz 1989. godine ubio.
Setila sam se tog filma dok sam se sinoć borila sa novim, mutiranim komarcima. Njihov ujed je prilično bolan. U zelenilu u kome sam provela leto komarci su mogli bolje da se čuju, nego da se osete. Zujali su na sve strane, ali im je ujed bio prilično neprimetan. To su neki ruralni komarci. Ovi koji tako gadno grizu biraju zagađenu sredinu. Kao Luiza su, dišu smog, prljavštinu i pretpostavljam da u šumi ne bi opstali.
Dakle, ako hoćete da provedete prijatno veče u nekom kafiću u centru grada, parfem vam ne treba – ne valja da se meša s „autanom“, koji je neophodan. Izbor mesta za izlazak u mom gradu je veliki: brza hrana na srpski način, brza zdrava hrana, veganska, salata-barovi, domaća kuhinja, jevrejska, libanska, kineska, sladoledžinice – ma šta god vam stomak poželi. Ima tu samo jedan problem: od silne ponude restorana i kafića izgleda kao da ne postoji ništa drugo. A postoji, kao što je oduvek i postojalo, samo se ne vidi na prvi pogled. Izlozi galerija ostaju skoro nevidljivi pored upadljivog šarenila restorana, a pozorišta – pa, zgrade k’o zgrade, ko bi ih primetio. Kao kad bi neko pametnu i lepu ženu premazao tako napadnom šminkom i garderobom, da se njena prirodna lepota i inteligencija više ne vide.
Od kulturne ponude Beograda jedino upadaju u oči koncerti u „Areni“, jer se oglašavaju na velikim bilbordima po centru grada. Poznati muzičari iz duboke penzije dolaze prizvani sećanjima u kojima, izgleda, publika i živi. Za to vreme, vrhunski domaći muzičari, i mladi ali i oni koji to nikako više nisu, priređuju koncerte za rodbinu i širi krug prijatelja.
Nije da u Beogradu ne postoji kulturna ponuda, nego bogato i raznovrsno stvaralaštvo naših umetnika nije marketinški propraćeno. Logično, jer je marketing u funkciji zarade, a sistem zarade od kulture, za razliku od zarade od zabave, u Srbiji se nikada nije razvio. Taj koncept postoji i kultura može da bude vrlo isplativa, ali je slično kao i u ekologiji – da bi zaživeo, drržava najpre mora da sprovede dugoročna ulaganja pre svega u vaspitavanje publike i formiranje tržišta. Koliko je meni poznato, nikada se nijeda vlada Republike Srbije nije prihvatila tog zadatka.
Mic po mic, uverenje da je kultura neisplativa i sistem vrednosti koji prvenstveno uvažava zaradu, nevezano s načinom na koji se ona stiče, doveli su do razvrstavanja Beograda na slojeve. Moj grad bi mogao da se ljuspa kao luk; najtanja, spoljašnja ljuspa je veseli grad za zabavu. Slojevi koji potom slede se svi razlikuju među sobom. Svaki ima svoje osobenosti, i dobre i loše, koje se spolja ne vide. Marketing pokazuje samo spoljašnju ljuspu koju, ako želite da zaista upoznate grad, odbacujete; baš kao što biste odbacili i ljusku od luka.
Zbog svega toga, razne šminke kojima se povremeno nalorfa lice Beograda ne uznemiravaju me suviše. Nijedna ne potraje dugo, a ja živim u svom gradu, a ne u njegovoj ljusci. Ipak, postoji nešto što se kao nit buđi provlači sve do srži i što me brine. To je otuđenost Beograđana od prirode. Nedostatak svesti o ličnoj odgovornosti i ličnom učešću u životu zemlje, vode, vazduha koji mom gradu daju život. Džaba vam što kupujete organsku hranu, ako bahato rasipate vodu, ili bacate otrovne deterdžente u slivnik. Džaba hranite ulične pse i mačke, ako im ne pružate veterinarsku zaštitu. Džaba… Mnogo toga. Pisaću o tome sledeći put, ovaj tekst je samo uvod u razmišljanje o tom sveprisutnom otuđenju mojih sugrađana od izvora života.
A u međuvremenu, ako znate za neko mesto u kome žive ljudi koji koji poštuju prirodu i neguju kulturu, molim vas, obavestite me. Da im se pridružim.
Dodaj komentar