MediaSfera
Piše: Ana Atanasković
Foto: D.S, Aleksandar Jočić
Nova kolumna spisateljice koju su čitateljke prozvale „ženski Momo Kapor“
Ponekad nemaš razloga da voliš Beograd. Umori te, smori, iznervira, iznuri. Gledaš sa klupe autobuske stanice namrčenu horor zgradu – palatu Jadran, koju zaposleni zovu i palata promaja (na njenom je vrhu klub Stefan Braun), u toj sceni je i lepa zgrada Železničkog muzeja, no nekako povremeno je u zgužvanoj slici sve nabacano, namrčkano. Dođe ti takav dan.
Katkad je Beograd sloj za slojem tvrdoglavog, naoblačenog i moraš da se pomučiš da nađeš nešto lepo. Ne da se drugom oku. Ali, znaš šta? I svađa je odraz bliskosti. Ne možeš se posvađati sa stiropornim gradovima koji ti ništa ne znače. Kao ni sa stiropornim, distanciranim ljudima posle čijeg odlaska ti ostaje samo ravnodušnost. Reče mi skoro jedan čovek kako je srećan u svom ledenom, bespolnom odnosu sa jednom ženom, lišenom svake estatičnosti i emotivnih vibracija. To nije moj put. Kad si privržen nečemu i nema ti pomoći, upravo je tu tvoja pomoć – emocija koju ipak izvadiš iz sebe, uprkos nekih mrčenja i ljutnji, to je znak da si živ. I da si čovek. Ljubav i razlog nisu potrebni jedno drugom.
Zašto da volim Beograd, zašto ga ti toliko voliš? Pitaš me. Kako zašto? Odem do Đerma (pozamanterija Trend) da pogledam aplikacije sa ružama za farmerke. Tamo prodavačica odmah započne priču, jer se nebo namrčilo (opet ta reč!). Nisam ljudski ni prag preskočila, a ona mi iskreno otvara dušu kako joj vreme smeta za pritisak, počnem i ja jer mi se pred kišu večno spoje u glavi svod i zemlja tako da težim da se sravnim sa njom. Onda mi ona spontano (nisam je ni pitala) i sa puno posvećenosti daje broj pouzdane krojačice i daje mi uputstva kada da zovem, na koga da se pozovem, koji je njen nadimak (da bi krojačica prepoznala), pola života mi ispriča i slike u telefonu mi pokaže kako je ona stavila ruže na farmerke.
Izađem i gledam, u razmahu od dve stanice srela sam se sa mestom gde je bio jedan moj veliki bol a sad je ništa, uvidim svoju pobedu i osetim se dobro a kad pogledam niz Bulevar setim se studentskih dana. Pitam se ko li radi u staroj krznarskoj radnji (koja je ovog leta bila zatvorena mesec i po dana zbog odmora), i dalje uživajući u mislima u razgovoru sa prodavačicom. Znaš zašto? Zato što ona nema zapadnoliki namešteni osmeh kao što se kezi Češirski mačak, već je zaista želela da mi ispriča deo svoje duše.
Akcenat u Beogradu je na tome zaista, odistinski. Nemam ništa protiv drugih gradova, volim Pariz, London, Budimpeštu, Njujork, Atinu i mnoge druge i ljude tamo, ali Beograd je Beograd. Znaš zašto ga volim? Zato što su tu moja sećanja, zato što mogu da plovim, padam i pobeđujem na poznatim a ne inostranim drumovima, zato što ima iskrenu, otvorenu dušu, zato što hoću da živim u okvirima koje sam ja nekada iscrtavala. Zato što u njemu mogu da zagrlim svoj život!
Beograd to ti je mala staklorezačka radnja u ulici Despota Stefana, puna umetničkog duha gde odnesem da mi urame reprodukciju i čim je stavim na sto majstor kaže: KAPOR! Pritom mi pokaže jedan Kaporov crtež koji je već završen, čeka svog vlasnika. Kapor je svuda. Onda je tu pored burek, sarajevski, od koga su mi gladne oči pa kupim tri puta više te posle moram da jurum kučiće u Čarlija Čaplina da im ostavim. Beograd to ti je i posvećenost sa kojom je staklorezac isprobavao paspartue i taj burek u vrućim tepsijama i još jedna radnjica pored, Prerada mesa Repajić, u kojoj su čvarci „za probati“ na tacni, tu pored žutih papričica u saksiji. I tako je šareno svaki dan, ne samo vikendom ili jednim radnim danom odvojenim za otvorenu pijacu u „mondenskijim“ gradovima.
Šareni se Beograd i na Zelenom vencu, od saveta o kvantnoj medicini koje možeš tamo da prisluškuješ do informacije šta od jutros radi izvesna teta Zora koju i ne poznaješ ali naćuljiš uši da čuješ kako je, usput birajući mandarine bolje nego u svim supermarketima. Ili, recimo, od reči taksiste koji mi na putu ka Areni kaže, kad spazi moju knjigu u krilu – Odličan Vam je naslov, ljubav, da, kod nas kad te neko pita KAKO SI, on to uglavnom želi da čuje. Nije formalno pitanje. Volim ovaj grad. To je prava stvar, ma i voleće te ovaj grad i posvađaće se sa tobom srčano i sočno, sa kvascem, sa filom (kao što topli džem curi iz slatkih pošećerenih kiflica u Roll Bar-u na Topličinom vencu i ceo pleh nestane za čas, sve osim šećernih tragova). Šta god da je, ali znam da nije stiroporno.
Zašto volim Beograd? Jer je spontan i druželjubiv. Na primer, Beograd je devojka koja mom drugu Anđelu kod Ušća sugeriše da je ušao automobilom u pogrešnu traku, mladić u garaži na Obilićevom vencu koji čuje moje retoričko pitanje gde je lift i pokazuje mi i konobar koji na odičnom engleskom u kafani Venčac služi Irance.
Ako samo primećuješ ružne stvari a ne lepe, žao mi je, to nije samo puko primećivanje, to je zakeranje i zameranje. Svakako na to imaš pravo, ali pogledaj da li ti to koristi, da vidiš samo ružno (kog ima, ne sporim, i rekla sam da je ponekad teško voleti Beograd, ali se uvek vrati da ga voliš). Još je teže breme kritikovanja i perfekcionizma. Zato i volim Beograd, jer nije skroz cakum-pakum (mada može biti čistiji i sređenji i okrečeniji, slažem se sa tobom).
Vidiš, ni jednom gradu u inostranstvu koji je iole veliki kao on Beograd ne gleda u plot, ne komentariše ga. Samostalan je, ponekad i previše, prkosan i tvrdoglav tako da te glava zaboli. No, popij domaću kafu i pojedi parče slasne domaće torte. Neće ti se osušiti grlo kao od grube Saher torte u perfektnom Beču niti će te zavesti spoljni filovi američkih torti dok te unutra čeka obični šećerni mućak, već ćeš doživeti pravu nasladu. (Da se zna da odajem poštovanje pariskim kolačima i Parizu uopšte, on je za mene van svih kategorija).
Kad smo već kod naslade, ako nisi doživeo avanturu sa pihtijama u već spomenutoj kafani Venčac, put pod noge. Moj drug Mileta ima veoma dobre preporuke za prehranu te me upoznao sa tim malim pravokafanskim ambijentom. Nit manje kafane nit većeg radosnog belaja kad Mileta poviče – Da ostanemo na pihtijama, prebrancu i kiselom kupusu?Ma kakvi! To je samo početak, daj ovde jednu kolenicu! Ima još boema i kariranih stoljnjaka u Beogradu, nije sve izgubljeno. Gde izgubljeno kad u dotičnoj kafani sretnem omiljenog mi bivšeg kolegu koji je sada galerista i koji mi kaže da je to i njegova dugogodišnja kafana!
Kad smo kod mesta za prehranu pored ukusnosti u njima ima i dovitljivosti. U restoranu sam (mislim da je Casa Nova) i crtkam po salveti. A konobar će: Hoćete papir da Vam dam da crtate? A šta je to nego ljubav?
Beograd to ti je mramorni kolač. Malo kakaoast, malo žućkast. Jurim starog krojača kod Đerma i nikad nije tu, danima je zaključano, prođe mesec. Ljutnem se. Hmm! Onda odem do Kalenića na pitu ispod sača. Mmm! Vidim zimske ruže na pijacama, vidim sklad. Vidim pešake koji idu kud koji, vidim haos. Rekoh ti, malo je kakaoasto, malo je žućkasto. Ono što prevagne je otvoren razgovor sa dugaricom u Tegla Bar-u. E, to nemam nigde drugde, samo u ovom mramornom Beogradu. Nigde nemam otvorena vrata za moje srce.
Beograd je kad mi vozač busa 56 u krcatoj ulici Kraljice Natalije stane van pešačkog da prođem. Jer Beograd misli da sam slatkiš i to mi i pokaže. Volim tu uvrnutu a meni tako blisku želju za nepoštovanjem pravila, ne uvek, ali ponekad sigurno. Nisam tip gradova ni ljudi koji su kruti i devičanski do besvesti. Volim kad na Cvetkovoj pijaci čujem dovikivanje prodavaca: Hej, bre, pa ti dobro pevaš. Samo te je loše slušati! ili Imam i ja nešto za legalizaciju pa mi ne ide. Imaš da mi daš taj telefon?
Dobro sad, ne volim korupciju i što ovde dosta stvari ide preko veze, ali za neke lajf stvari – od upoznavanja ljudi, raznoraznih preporuka ipak više volim topla poznanstva u kojima saznaš kakav je ko nego bezlične svakojake konkurse i onlajn brzinska spajanja. Šta znam, ja sam ti nekako tip koji skoro sve što ne valja zaboravi kad grupa trubača spontano zasvira dok čeka tramvaj sa mnom na Lionu, baš za svoj gušt. Meni ta vibracija izbriše loša sećanja.
Eh, te pomahnitale šine. Sada sam na trasi sedmice koja je pozorište u tramvaju. Standardno je jutro kad čuješ telefonske razgovore tipa: Gde si, mišu, što se ne javljaš? ili Je li bila keva na pijaci? U tom pozorištu ne vidiš izmišljeni i preglumljeni život već svakodnevicu na tacni, onoj sa starinskim ružama.
Da se vratim na one trenutke kad me Beograd iznervira, pošto vidim da insistiraš? Da, ponoviću ti, ima ih. Evo šta ti je Beograd. U Siminoj 19 imaš vrata, nemaš bravu! Ali zato imaš tu pored čikicu čuvara koji će te upututi gde je kancelarija koju tražiš i koji će zadužiti nekog da ide sa tobom na treći sprat da ti pokaže. Eto, nekako isplivaš. Ima Beograd i trenutke kada je sam sebi dovoljan, ponekad neko sa strane misli da je ohol, ima i takvih ovde, ne poričem, oni smatraju da su samo oni, tu rođeni, bitni, no uzmi od svake situacije prah mudrosti pa tako i iz te reci sebi – dobro je da nisam takav, da mi nije potreban pojas spasavanja od samog sebe.
Vidiš, Beograd ne gleda u tuđe dvorište, ali se brani kad je napadnut. Imaj na umu i to, ali najviše ovo prvo – Beograd ne ispravlja krive Drine. Beograd, u stvari, ne ispravlja ni jednu reku, taman posla, pa Sava i Dunav ljubavišu ispod Pobednika kako god žele, ljube se, draže se, miluju se, sviluju se, luduju, mrče, mrače, svetle, ulivaju, talasaju, penetriraju, daju se jedno drugom. Budi kao Pobednik, miran i dostojanstven, šta god drugi uradili i kakve god sa đavolom tikve sadili, kakve to ima veze sa tvojim životom?
Beograd to su ti vozači koji ti ablenduju na nadvožnjaku mosta na Adi, tj njegovom isključenju koji ide od Požeške do Topčidera, jer tu moj drug Anđeo ima običaj da se sjuri velikom brzinom. Onda znaš da je saobraćajna policija kod hipodroma na raskrsnici.
Beograd, u stvari, ablenduje šašavu, bunotovnu, nepokorenu sreću koja nema uređenosti i pravila, koja ti samo naiđe kao val. Koja te greje kao topli šal. I zato se na njega ne možeš dugo ljutiti, prođe te.
Dodaj komentar