MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Marija Ćalić
Kad god otvorim Fejsbuk, pojavljuje mi se reklama za Beograd na vodi. Toliko uporno, da sam danas otvorila dugme „Zašto ja ovo vidim“. I, dobila odgovor: „Upravo gledate ovu reklamu zato što ’Beograd na vodi’ želi da dopre do ljudi 25-64 godina starosti, koji žive u Crnoj Gori ili su skoro tamo boravili. Ova informacija o Vama dpbijena je na osnovu Vaših postova na ’Fejsbuk’ platformi.“ Zaniljivo.
Znači, stanovi su namenjeni Crnogorcima u Beogradu? I kome još? Ako se ova reklama tako uporno prikazuje i vama, a za razliko od mene niste proveli leto u Crnoj Gori, molim vas, kliknite i vi na dugme „Zašto ja ovo vidim“. Biće zanimljivo sastaviti lik tog Frankeštajna, prosečnog pripadnika ciljne grupe kojoj su namenjeni luksuzni stanovi sa imenom hotela B kategorije iz 80-ih: Magnolija. Uzgred, prešli su se kad su me profilisali. Nisam Crnogorka, samo volim da odem na čist vazduh. A nisam ni budući stanar „Beograda na vodi“; to potpisujem.
Mislim da će biti posebno zanimljivo napraviti profil stanovnika ovog zdanja za, npr. 10 godina. Hoće li to biti elitni sloj platežnih ljudi, kako je planirano? Ili samo sloj platežnih ljudi? Ili će to biti savske ribe, ako su tačne glasine da građevina tone? Kad sam bila dete mogla sam da pogodim u kom kraju Beograda neka osoba živi, na osnovu njenog stajlinga, govora, pa čak i muzike koju sluša. Beograd nije jedan grad, već zajednica varošica. Svaki kraj je kao malo mesto za sebe, sa specifičnim obeležjima. I Beograd na vodi će to biti. Vrlo sam nestrpljiva da vidim koja će biti obeležja njegovih stanovnika; ljudi ili riba, kako god.
Oduvek su me privlačile specifičnosti malih mesta, koje se razviju kao što se u krvnoj lozi iz generacije u generaciju prenaglasi neka dominantna osobina. Na primer, u mojoj porodici svi imaju veliki nos. U planinskom gradiću u kome sam provela leto, svaka kuća ima negovanog, pedigriranog psa. Izađete na ulicu i vidite kako musavi dečak u gumenim papučama vodi na povocu prelepog haskija, ili azijskog goniča. Nađe se i po koji tibetanski mastif. Ne šeta dečak svog ljubimca, nego to pas s ponosom i odgovorno vodi po gradu gazdino mladunče. Razlog za skupog, brzog i snažnog kucova u dvorištu nije snobizam; nije ni neostvarena muževnost. Zimi vukovi izlaze iz planinske šume u potrazi za hranom. Kad glad postane jača od straha, čopori preduzimaju noćne pohode na domaćinstva. Samo hrabar i snažan pas u takvim situacijama može da spase dobra, a ponekad i glavu svog gazde. Retki vlasnici takvih ljubimaca u Bogradu nose markirane cipele; ovde su OK i gumene papuče, one najjeftinije, ali pas mora biti najbolji.
Rekli su mi da gradić o kome govorim ima još jednu zanimljivost – to je mesto sa najvećim brojem oružja po glavi stanovnika na Balkanu. Puška je tu iz istog razloga kao i pas. Ali, ja mislim da to mesto obara još jedan rekord, samo što takvu statistiku niko nije pravio. Sigurna sam da je to – na istom ovom Balkanu – mesto s najvećim brojem dobrih, plemenitih I časnih ljudi. Tamo gde je poštovanje za Prirodu uslov za život, čovek ne može da umisli kako je gospodar sudbine. Kad su ljudi upućeni jedni na druge, nema one filozofije „da komšiji crkne krava“, koja nastaje iz bahatosti. Varljiiva su naša umovanja. Kad bih vam rekla da neko spava s oružjem pored uzglavlja i opasnim psom pred ulaznim vratima, svašta biste pomislili o tom čoveku, samo ne da vam on može postati najiskreniji prijatelj, sa srcem nežnim kao latica one ruže koja ne uspeva u saksiji i na gradskoj terasi.
Ili, na primer, ako bih vam rekla da u Zapadnoj Virdžiniji postoji gradić koji se oformio oko najvećeg pokretnog teleskopa na svetu i isključivo zahvaljujući njemu, verovatno biste pomislili da većinu stanovnika čine astronomi i da je, prema tome, to tehnološki vrlo razvijena zajednica, high-tech. Upravo je obrnuto. Da bi teleskop mogao da uhvati talase iz svemira, oko njega je napravljena tzv. „zona radijske tišine“. To znači, zona bez signala za internet, mobilni telefon, TV ili radio. Ljudi koji su se tu doselili i oformili gradić kome su dali ime Grin Bank (Green Bank) nisu ni naučnici ni ljubitelji tehnologije već naprotiv, ljudi oboleli od nove degenerativne bolesti: preosetljivosti na elektronsko zagađenje, EHS. Mada nisu ni verski ni ekološki fanatici, žive načinom života nalik na onaj od pre sto godina. Nema im druge, jer elektronsko zagađenje kod hipersenzibilnih ljudi može da izazove oštećenja u mozgu i kićmenoj moždini, hormonalni disbalans, autoimune poremećaje… Zaštićeni vrhuncem tehnologije (u astronomiji) od – tehnologije.
Ili, znate li koja je osobenost Novokuznjecka, sibirskog grada poznatog po vojnoj industriji i herojima, u kome su proizvedeni svi tenkovi koje je Rusija koristila u Drugom svetskom ratu? Drogiraju se. Ne svi, naravno, ali građani Novokuznjecka su najveći kupci herina za ličnu upotrebu na svetu. Došao im iz Avganistana.
Dakle, čudni su putevi ljudskih zajednica… lepo je što su investitori Beograda na vodi definisali sebi ciljnu grupu koju tu žele da nasele, ali na profil stanara će uz uporne reklame uticati još brojni drugi faktori, a ponajviše oni koji se ne mogu predvideti. Mene vrlo zanima ko će tu doći i ko će tu živeti za nekih desetak godina, a pre svega hoće li to biti ljudi, ili ribe. Ili…
Dodaj komentar