MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Izraelska radio stanica “Glas muzike” emitovala je u petak deo Vagnerove opere “Sumrak bogova”, a juče se izvinio svojim slušaocima i nazvao greškom emitovanje muzike Riharda Vagnera, jer je bio omiljeni kompozitor Adolfa Hitlera.
Portparolka radija je saopštila da direktive ostaju iste kao što su bile godinama i radio stanica “Glas muzik”e neće emitovati Vagnerovu muziku.
„To je zbog shvatanja boli koju bi to evociralo među preživelima u holokaustu i našoj publici“, navela je ona u saopštenju, dodavši da je muzički urednik pogrešio izabravši to delo.
Advokat Jonatan Livni, koji je i predsedavajući Izraelskog društva Vagner, pozdravio je emitovanje.
„Mi ne izvodimo mišljenja kompozitora, već muziku koju je komponovao“, rekao je Livni čiji je otac preživeo holokaust.
Vagnerove kompozicije su tabu u Izraelu iako se u julu 2001. godine izraelski dirigent rodom iz Argentine Daniel Barenboim odlučio za izvođenje dela opere “Tristan i Izolda” sa Berlinskim filharmonijom u Jerusalimu.
Iako u Izraelu ne postoji zakon kojim bi se zabranilo izvođenje dela tog nemačkog kompozitora iz 19.veka, orkestri se uzdržavaju zbog negodovanja javnosti koje je pratilo ranije pokušaje. Vagnerovo grandiozno literarno i muzičko delo nadahnuto je nacionalizmom i posebno ga je prihvatao i veličao Treći rajh, navodi Frans pres.
Platon i cenzura
Još se Platon zalagao za uvođenje cenzure, tačnije zabranu onih muzičkih lestvica koje preterano uzbuđuju dušu i pokreću strasti, tvrdeći da je najlepša ona muzika koja izaziva dopadanje moralno najboljih i dovoljno obrazovanih ljudi. Od stare Grčke pa do naših dana, muzika u raspravama o poželjnim vrednostima zauzima jedno od ključnih mesta.
Presudnu ulogu u procenjivanju koja je muzika najpoželjnija za društvo obično igraju ne samo ideološki stavovi vladajućih političara, već i njihovi estetski kriterijumi. Francuski mislilac Žak Atali, koji se bavio političkim aspektom muzike, pisao je da je Karlo Veliki svoje carstvo uobličio uvodeći svuda gregorijansko pevanje, čak i uz pretnju oružanom silom. Poznato je da su mnogi poznati kompozitori živeli i stvarali na dvorovima kraljeva i plemića i uživali status činovnika. Danas je muzika postala još jedno oružje u rukama veštih stručnjaka za politički marketing, koji su je često koristili za najrazličitije manipulacije.
Poslednji muzičko-politički tabu
Izvoditi Vagnera? To je poslednji muzičko-politički tabu. Na nivou izrelske nacije postoji uopšteno mišljenje da će izvođenje Vagnerove muzike biti veoma neprikladna ideja sve dok je živ i jedan jedini Jevrejin, žrtva holokausta.
Vest da će Izraelski kamerni orkestar izvesti Vagnerova dela na Festivalu u Bajrojtu u julu 2011. godine, obišla je svet. Izrael se od osnivanja 1948. pridržavao nezvanične zabrane izvođenja Vagnerove muzike, zbog njenog korišćenja u nacističke propagandne svrhe. Vagner je, iako je sam bio ubeđeni socijalista, bio omiljeni kompozitor Adolfa Hitlera. Inače orkestar predvodi Roberto Paternostro, čija je majka preživela nacistički genocid, i čija je prijateljica Katarina Vagner, praunuka velikog kompozitora i kodirektorka Festivala u Bajrojtu. Zbog osetljivosti situacije, muzičari nisu vežbali u Izraelu, već samo u Nemačkoj.
Zubin Mehta i Izraelska filharmonija pokušali su da odsviraju preludij iz dela “Tristan i Izolda” na koncertu održanom 1981. godine za vreme bisa. Međutim, bili su preglasani povicima “sramota”, a u jednom trenutku na pozornicu se popeo razvodnik pozorišta, koji je pokazao istetovirani broj iz koncentracionog logora. Uzaludno je Mehta ukazivao da mnogi Izraelaca voze automobile marke “Folksvagen” uprkos činjenici da je ta kompanija tokom II svetskog rata koristila njihov robovski status u proizvodnji. Kasnije je žalosno priznao: “Muzika prenosi mnogo više od Folksvagena.“
U popularnoj kulturi Srbije i posleratne Jugoslavije, pesma „Lili Marlen“ostala je upamćena kao simbol nemačke okupacije, i poistovećivanja sa nacističkim vojnim pohodima, bombardovanjima, osvajanjima i zverstvima. Ironično, ova nemačka „ratna pesma“, zapravo je ljubavna i patetična nadnacionalna i vanvremenska balada o ljubavi i besmislu rata. „Lili Marlen“ je 2008. pevala je Ekstra Nena na koncertu u Sava Centru a prenosila je nacionalna televizija.
Uloga saksofona u presedničkoj kampanji
Da je muzika sredstvo da se dopre do srca birača pokazuju i političari. Tako je Boris Jeljcin, uprkos svom nagrizenom zdravlju, tokom kampanje 1996. godine morao da skače uz rokenrol. Shatajući da mu je za pobedu na predsedničkim izborima potrebno nešto što će ga predstaviti kao savremenog čoveka i političaru, Bil Klinton je u osvajanje politčke moći krenuo je s sviranjem saksofona. Iako je u njegovoj zvaničnoj biografiji, koju se generacije na ovim prostorima morale da savladaju, pisalo da je bio siromašni mašinbravar, Josip Broz Tito je često isticao kako odlično svira klavir.
Ali ponekad su, naizgled, nevažne muzičke poruke nagoveštaj većih i ozbiljnijih zbivanja. Sredinom marta 2006. godine na izboru za predstavnika SCG na pesmi Evrovizije desio se skandal za koji će se ispostaviti da je bio uvertira u raspad ove državne zajednice. Skandal, koji je bio na ivici incidenta, počeo je tokom glasanja. Crnogorski žiri favorizovao je pevače iz Crne Gore, dok je srpski žiri svoju pristrasnost prikrio davanjem nekoliko glasova pesmama iz Podgorice. Muzički događaj koji neće ostati zapamćen po pesmama dobio je svoje mesto i na stranim televizijama, pa je tako britanska mreža Skaj njuz prokometarisala da je u Srbiji sve politika, pa i izbor za pesmu Evrovizije.
Pesma nas je održala
Posle Drugog svetskog rata, pored pesama a i neka narodna kola, nisu smela da se izvode. Pre svih, „Kraljevsko kolo“, čija se jedna verzija zove i „Srbijanka“ i „Solunsko kolo„. U ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, od 1912. do 1918. nastale su mnoge pesme, kola i marševi. To su, pre svih, „Tamo daleko“, „Lađa se kreće francuska“, „Buđenje Srbije“ francuskog kompozitora Morisa Švaba, „Igrale se delije“,“Ko to kaže, ko to laže„, i jedna od najpoznatijih i najlepših kompozicija inspirisanih tim ratom, marš „Na Drinu„.
Nisu mogle da se pevaju javno, ali ni jedno narodno veselje nije moglo da prođe bez njih. Bile su simbol naroda koji nije pristajao da se odrekne svog nacionalnog identiteta. Pesma „Igrale se delije„, koja treba da se čuje i stigne do Stambola, kao da ponavlja želje srpskih ratnika koji su u Balkanskom ratu krnuli na Jedrene, zauzeli ga i vratili se kući. Stari ratnici pričali su da im je bilo žao što opsadu Jedrena nisu iskoristili da produže dalje i stignu u Istambul! Hteli su da se osvete za petstogodišnje robovanje pod Turcima. Ali vrhovna komanda i velike sile odlučile su drugačije. Pesma „Igrale se delije“ nikada nije prestala da živi.
Šta se krije iza Viva Verdi
Ponekad se politički stavovi i nacionalna osećanja najbolje izražavaju muzikom. Đuzepe Verdi bio je poznat po svojim socijalističkim idejama, ali i kao veliki borac za oslobođenje Italije. Opere “Nabuko”, “Lombardijci u krstaškom ratu”, “Ernani” u kojima izražava patriotske ideje, progovorivši “iz duše naroda” koji teži slobodi i ujedinjenu doneli su mu nadimak „Маеstro della Revolutione“. Revolucionari svuda ispisuju parole „Viva Verdi”, što predstavlja skraćenicu “Viva Vittorio Emanuele Re d’Italia!“. Austrijanci su besneli, svesni činjenice da se iza njegovog imena krije poklič podrške kralju Vitoriju Emauelu.
S druge strane, Johan Štraus otac je “Carski valcer” posvetio mladom caru Franji Josifu, posle gušenja revolucije u Mađarskoj 1848. godine, a “Radecki marš“, svakako jedan od najpopularnijih marševa ikada napisanih, posvetio je fedmaršalu Jozefu Radeckom koji je ugušio ustanak u severnoj Italiji. Kada su prvi put čuli marš, austrijski vojnici su, poneseni muzikom, počeli da tapšu i lupaju nogama o pod u ritmu muzike. Ova tradicija ostala je do danas. Naime, pošto se Radecki marš izvodi tradicionalno svake godine na Novogodišnjem koncertu u Beču, običaj je da, umesto vojnika, publika tapše u rimu muzike.
Dodaj komentar