Mediasfera
Piše: Jasmina Vujadinović
Stolica. Kao takva: drvena, plastična, sa i bez naslona, kožna, od mebl štofa, (ne) rasklopiva, za jednu osobu, odnosno romantična za dvoje.
Ili, stolica u gradskom prevozu. Idealna za „meditiranje“ u pokretu, ali i za po koji filmski scenario za oživljavanje Dikensonove atmosfere.
-Tata, koji je ovo autobus? – upita radoznalo troipogodišnji mališan svog oca, čim su se udobno smestili na sedište pored srednjih vrata.
-Broj 27 – odgovori blago njegov otac (30).
-A gde to piše? – interesovalo je mališana.
-Pravo, gore – pojasnio mu je otac, pokazujući rukom na displej.
-Tata, a gde gleda onaj dečak? – bio je neumoran mališa.
-Gleda… napolje – reče spremno njegov otac.
-A šta dečak drži u ustima? – nastavi da zapitkuje simpatični mališa.
-Cuclu – odgovori njegov otac sa olakšanjem u glasu što pitanje nije bilo preteško.
U tom trenutku, u autobus je zavirila sredovečna žena raščupane prljave duge crne kose, koja je u pramenovima zaklanjala njeno lice. Žena je na sebi imala crnu haljinu dugih rukava, barem dva broja veću i vonjala je na memlu. Očajnica je bila toliko pognuta da je gotovo puzila po stepenicama, kao da se vere uz drvo.
Čim su se vrata autobusa zatvorila, očajnica je zakukala. Začuli su se neartikulisani zvuci, koji cepaju dušu i srce.
Mališan ju je netremice posmatrao, zatim je razrogačenih očiju pogledao svog oca i briznuo u plač, bacivši mu se oko vrata. Dečak u kolicima je ispustio cuclu iz usta i cmizdreći, uvukao glavicu u majčino krilo, dok ga je ona štitila rukama.
Otac je sinčiću staloženo rekao da ne treba da se plaši tete. Očajnica je čuvši to, podigla glavu i onako iskrivljena sa jednim okom poluzatvorenim, drugim zrikavim i sa izbačenim proredjenim zubima – unela se mališanu u lice:“ Neće tebi teta ništa, neeeće… „, izgovori piskutavim glasom.
Mališan je počeo da se trese, stiskajući tatu ručicama i moleći ga da idu kući, jer se plaši.
–Neće tebi teta ništa, neeeće... – ponavljala je očajnica i pružila mališanu keksić u foliji.
Mališanov otac je uzeo poklon, ljubazno se zahvalivši.
Očajnica je zadovoljno otpuzila u drugi deo autobusa. Na sledećoj stanici je izašla i stala je tako da može da vidi mališana. Mahnula mu je, dok se iz daljine čulo:“ Neće tebi teta..“
Otac je tada svom sinčiću objasnio da teti nije dobro, ali da ne treba da je se plaši. Mališan je ohrabren, polako i nesigurno podigao ručicu, a zatim je uz osmeh mahnuo očajnici.
-Tata, daj mi da probam to što mi dala teta – reče veselo.
-Ne, to se pokvarilo, vidiš kako je crno – zbrza njegov otac i uvuče keksić u džep.
Dodaj komentar