Fejsbuk i grad: “Iskrenost nije kada kažeš sve što misliš, nego kada misliš sve što kažeš”

Fejsbuk i grad: “Iskrenost nije kada kažeš sve što misliš, nego kada misliš sve što kažeš”

MediaSfera

 

Piše: Milica Cincar-Popović

 

 

To je citat Roberta Redforda. U pravu je, I mene su uvek izuzetno nervirali ljudi koji uživaju u tome da drugima govore neprijatne stvari, pa onda još to pokušavaju da predstave kao istinoljubivost. Kao, oni su iznad poltronizma i malograđanske uglađenosti. Borci za istinu – navodno. To su zli i bedni ljudi, kojima se čini da će lakše podnositi sopstvenu manjkavost i neuspešnost ako se, makar trenutno, postave iznad svog sagovornika ističući njegove nedostatake. Moć da povrede drugog valjda ih diže u sopstvenim očima.




Kad bi nagrdili samo svog sagovornika oči u oči, pa još i nekako. Ali,  ne – poseban im je gušt da šire svoja zapažanja naokolo, šepureći se od lažne istinoljubivosti. Žene koje tako postupaju, zovu se opajdare. Za muškarca, koliko ja znam, ne postoji neko posebno ime, jer vlada uverenje kako su muškarci manje skloni takvom ponašanju. Ne znam je li to tačno, ali da sam imala prilike da upoznam muške opajdare, imala sam.

 

Čudna je ta čovekova potreba da, kad ne može sebi da pomogne, drugom napakosti. Kao da je tako lakše. E pa nije, a sasvim je i kontraproduktivno jer, kao što svako dobro delo oplemenjuje i čisti svog počinioca, tako nas i svaka učinjena bedastoća još više prlja i još dublje gura u kaljugu. Pa ipak, što je čovek slabiji duhom, to je spremniji na zlodelo. Sva je sreća što „istinoljupci“ nemaju moć da čine konkretne pakosti, te njihov otrov ostaje samo u rečima.

 

Ima jedna nemačka legenda o ljudima koji su zarobljeni na dnu duboke i mračne kule. Uže spasa im je sedam puta bacano odozgo. Ali, one koji su uspeli da se uhvate, ako se nisu dovoljno brzo izdigli van dohvata gomile, ostali bi strgli sa užeta. Verovatno je bila potrebna ista snaga da čoveka otkinu sa užeta, koja bi im bila potrebna i da se i sami prikače, ili čak i veća, nego što bi je uložili da su jedni drugima pomogli. Ipak, to mnogma nije palo na pamet, već su samo bili zaslepljeni potrebom da ne ostanu usamljeni u bedi. Takvi ljudi nisu bili u većini, ali su se spontano udružili u svom zločinjenju, te je tako veliki broj smelih osujećen. Nekima su se čak i ruke, čvrsto zakačene za uže, otkinule od tela, te iako je konop bacan sedam puta, za njih više nije bilo šanse da se spasu.

 

Legenda ne kaže kako su se zločinci posle osećali, pred izvesnošću da su propustili šansu za spas i pred pogledima svojih žrtava. To već morate da pitate neku opajdaru „istinoborca“. Ako joj postavite pitanje: „Zašto ne probaš da pokreneš svoj život na bolje, umesto što neprestano pljuješ po drugima“, ne verujem da će vam odgovoriti, jer ni sama ne zna odgovor; ali, sigurna sam da će vas izraz njenog lica ludo zabaviti. Dovoljno, da joj blagonaklono objasnite kako nije istina kad drugome kažeš sve što misliš, već kad misliš sve što kažeš. A onda, ako verujete da ima šanse da se popravi, možete i  da joj izdeklamujete spisak od 15 stvari koje čovek treba da odbaci, kako bi postao zadovoljan svojim životom. To su:

 

–         potreba da se uvek bude u pravu;

–         potreba za kontrolom;

–         optuživanje;

–         govor nemoći;

–         ograničavajuća uverenja;

–         jadikovanje;

–         kritikovanje;

–         težnja da impresioiramo druge;

–         opiranje promenama;

–         etiketiranje;

–         strahovi;

–         opravdanja;

–         prošlost;

–         vezanosti;

–         životi prema tuđim očekivanjima.

 

 

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Konkretno.rs

 

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE