MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Fotografija: Marija Ćalić
Gramofonske ploče s početka šezdesetih godina su bile debele i pravile su se u tri veličine: LP, singl i jedna veličina između, koja je na svakoj strani mogla da ima po dve pesme, možda i tri. Na jednoj od tih ploča srednje veličine koje su pozdravile dolazak mojih 3kg 850gr iz porodilišta u roditeljski dom, na istoj strani su bile narezane pesme You Make Me Feel Like A Natural Woman i Don’t Play That Song, u omotu sa fotografijom bucmaste devojke boje čokolade s natapiranom kosom, u žućkasto-narandžastoj haljini, na plavoj pozadini.
Muzika s debelih ploča je pratila moje odrastanje. Francuski jezik takođe. Mislila sam da ime Areta znači Ona Koja Čeka i da je dobijeno od francuskog glagola arrêter, što znači zaustaviti. A ko je zaustavljen – čeka. Vlasnica moćnog glasa u žutoj haljini je imala tužne oči ispod šiški. Zato što nešto čeka. Zato se zvala Areta – Areta Frenklin.
Imala sam mnogo drugara s omota ploča, za svaku igru nekog drugog. Npr. s Mamas & Papas sam vodila vrlo zanimljive razgovore, uz Đorđa Marjanovića sam dirlada-da skakala i drala se kao luda, uz Hedriksa sam ubadala šarene plastične eksere u rupičastu ploču, a uz Aretu Frenklin sam svojoj mački izgovarala bajke koje mi je ona prenosila onim krupnim očima, istovremeno budno motreći da ne počnem da pričam nešto bezveze. Mislim da je čekala da otkrijem i izgovorim najveću od svih njenih bajki. Posle sam krenula u školu. Imala sam gomilu domaćih zadataka, nisam više otkrivala i izgovarala Aretine bajke. Saznala sam i da njeno ime, koje se piše sa h: Aretha, nema nikakve veze sa čekanjem. Pa ipak, i dalje je stalno bila prisutna, mada je njenu muziku više slušao moj otac, nego ja.
Kada se pojavio film Braća Bluz, ja sam još uvek bila glina u oblikovanju, a ona majstorica. Kao tetka uz koju odrastamo i podrazumevamo da nikada nećemo postojati bez nje. Ipak, tetka jednog dana ode; ostavi nas.
U sveukupnom postojanju, postoji samo jedna jedina izvesnost – svi smo smrtni. Ipak, ni najbrižljiviji planer tu opciju, da će on ili neki od važnih stubova njegovog sveta umreti, ne uzima u obzir. Umiru ljudi svakodnevno oko nas, ali kad se pojavi opasnost da to i nas ili naše bliske zadesi, pristajemo na bilo kakav život, na sve, samo da traje koji dan više, koji minut. Zato što je to kraj? Možda i nije. Pa šta i ako jeste? Bolje kraj lepog, nego kraj mučnog.
Areta Frenklin se poslednji put pojavila u javnosti za svoj rođendan, 25. marta 2018. Izgledala je kao da će živeti bar još deset godina posle toga. Umrla je 4 meseca kasnije. Nije se gasila polako. Samo je iskoračila iz života, ostavivši lik koji je izgradila da živi umesto nje.
A ja? Ja se osećam čudno. Ne znam jesam li tužna. Mislim da nisam, jer je napustila život kao ono što jeste, a to je retko. Šta bi čovek više mogao da poželi, nego da do svog poslednjeg dana ispunjava svoju životnu misiju, koju je sam odabrao? Ne, nisam tužna; zbunjena sam. Jer, šta ću sada čekati I koga ću pratiti, kada onih koji su me celog mog života bodrili, tešili I davali mi primer, nema više?
Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE
Dodaj komentar