BEOGRAD JE LJUBAV: Nenad Novak Stefanović

MediaSfera

Nova kolumna spisateljice koju su čitateljke prozvale „ženski Momo Kapor“

Piše: Ana Atanasković

Fotografije: D.S. i pirvatna arhiva

Beograd to ti je N.N. Nepoznato lice? Neidentifikovana osoba? Nomen nescio? Nikako, mada bi se moglo reći da je N.N. iz ove priče opšte i svevideće oko grada, koje ga gleda u čelo fasada i kome čitateljke sa Dorćola šalju komentare da mu priče mirišu na marcipan. Reč je o Nenadu Novaku.

Detinjstvo je proveo u Padinskoj skeli i na Karaburmi, koja je, čini mi se, ostala u posebnom sećanju ovog dvoimenog, dobroćudnog bića. Bila je to lokacija Patrisa Lumumbe broj 62 gde je živeo skromno u sedmočlanoj porodici i gde je stekao osobinu da brzo jede jer, ako bi najbrže od svih pojeo hranu, mogao se nadati repetama. Ko se od ljudi rođenih u Beogradu šezdesetih godina ne seća velikih žutih slova Centroprom prodavnica, pitam se dok Nenad Novak ilustruje kako je tamo išao svakog dana po dva i po kilograma polubelog hleba.

Izgleda da se svi dečaci (a naročito ovi beogradski) kale zadirkama i pesnicama, pa je Nenad Novak trenirao boks da bi se odbranio u kontinuiranim tučama sa gangovima iz susednih ulica. Dok ne počnu da se zrelo i drugarski zadirkuju, kad poodrastu, izgleda da je ovde neminovno da dečaci prođu cvetanje tikava u svojoj ulici. Recimo, tada je za Nenada Novaka i odlazak u bioskop Slavica bio avantura jer je trebalo proći kroz opasnu teritoriju pa je išao sa velikim grupama sa starijim dečacima.

Slavica (ime dobio po prvom domаćem poslerаtnom filmu Vjekoslаvа Afrićа) je bila riznica vizuelnih iskustava za Nenadovo svevideće oko koje je možda baš tu počelo da se širi od pozitivnog uzbuđenja – gledao je junake špageti vesterna Bada Spensera i Terensi Hila i slobodne scene koje je u nekom stranom filmu odigrala Neda Arnerić. Za tu ulogu je cela Nenadova ekipa mislila da je blamatna posle uloge partizanke u Užičkoj republici. Dečaci i glumice, dečaci i lepe žene – večna i sverastuća priča o inspiraciji, ljutnjama, požudama, pokušajima, žudnji, ludorijama na koje su spremni! Tako su se Nenad i drugari bacali na belog fiću kog je vozila Tina iz Pozorišta u kući kad bi stala na raskrsnici Uralske. Nevina žudnja je glavni pokretač! Nije kalkulant koji će reći – ja ću ti dati samo ako ti meni nešto daš, ne isplati mi se drugačije, već će, ako je potrebno, skočiti na automobil i vikati Tina, molim te, Tinaaaaa! Romantični momenti su, opet, bivali ispresecani paklovitim odlascima na  Zvezdaru gde je ekipa bežala od zvezdarskih grupa koje su jedva čekale da ih isprebijaju. Karaburma je bila kraj pun ljudi koji su se vratili iz zatvora, mesto gde  se nastavila tradicija tuča kаrаburaca (mаngаša) sa pаlilulcimа posle Drugog svetskog rata (živela sam tamo četiri godine i jedini nemio događaj koji mi se u ovom gradu desio bio je baš na Karburmi, u parku kod OŠ Filip Višnjić). Stoga je Nenad Novak, slušajući priče o zatvorskim snalaženjima naučio da preživi avanturu odlaska u zabranjenu zonu (znalo se ko je odakle i pitalo se šta će bilo ko u tuđem kraju) u biblioteku na Staroj Karaburmi. Jednom ga je presrela banda dok se vraćao kući sa Žilom Vernom u ruci i okružili su ga kao hijene. Kad su čuli šta to on u stvari nosi pljunuli su ga i rekli mu Beži! Onda je shvatio važnost knjiga – da nije bilo njih on bi bio napadnut. Knjige spašavaju život!

Pored polubelog hleba (beli je večito bio skuplji a eto kako se vremena prevrnu naopako pa su sada zdraviji, tamni hlebovi suvozlatni!) Nenad Novak pamti kuvana jela – pilav i pasulj i veliko bure kiselog kupusa od 200 litara u podrumu. Prženih jaja se slabije seća jer su bila skupa. No, on je kasnije napisao knjigu o Beogradu ispunjenu mirisom marcipana, sećaš se, rekoh ti? Onaj ko zna da uživa u životu i hrani uživaće u onome što ima, a kada dobije i više, neće se pokondiriti, već samo dodati uživanja.

Kakav je Beograd sada u odnosu na tada, pitam ovo herojsko marcipansko književno biće. Mladi su slušali Pink Flojd, Rolingstonse, kaže i opisuje kada su se pojavili prvi pečeni pilići, koka-kola i stereo gramofon Toska. Taj gramofon je već uvod u njegovo momaštvo, koje je proveo u Američkoj čitaonici, uz časopis Pregled. Američka čitaonica je bila u centru Kneza, toga se i ja sećam, kao i Britanski savet, a onda je anglosaksonstvo otperjalo sa glavnog korzoa. Nenad Novak je išao i u SKC jer je tamo bila avangarda, u slikarstvu, u performansu. Pamti i odlaske u Muzej savremene umetnosti gde je boravio jedan pisac kome su plaćali da tu spava i piše knjigu, što je tada još neotkopčanog heroja navodilo na zavist. Ali zavist je imala svoj protivlek – zanosnu studentkinju književnosti koja je Nenada greenhorna uputila u uzbudljive tajne knjiga i ženskog tela. Tada se utvrdio u želji da postane pisac! Ništa bez čulnosti!

Kada se sa nekih petnaest preseilo u Blok 70, bio je to kvalitativni pomak – uživancija u parnom grejanju, košarkaškom terenu, Savi i čamcu ka Adi Međici gde je Paja Vujisić sedeo u hladu i pevao. Slušao je Novak i njega i opet neke ljude na ivici zakona i njihove priče a posmatrao je sa društvom svakog četvrtka pre podne u 10:30 veliki Boing 747 koji je sletao iz Australije. Neparnim danima je leteo Jat-ov DC 10. Ah, to novobeogradsko nebo! Široko, ravno, slobodno, izbrazdano putanjama, neopterećeno mukom, nekako je light. A samo ako si lagan možeš da letiš. Ima, ipak, izgleda, nešto i u tom Novom Beogradu!

A u centru? Šta je bilo u centru, šta misliš? Kojim ga je očima N.N. posmatrao? Gladnoumetničkim, kao i uvek, studirajući svetsku književnost, imao je prilike da viđa mnoštvo umetnika koji su izgledali posebno – sa velikim blokovima i martinkama. Sedelo se puno u kafanama, klopali smo pasulj prebranac, kolenice, pili klekovaču i špricer sa Banatskim rizlingom kaže N.N. a ti zamišljaš ceo Knez i Terazije u istom ružičastom filteru kao i rizling, prozirno srebrnoružičasta koprena preko tadašnjeg Beograda, živo setna, setno živa, pulsirajuća. Tada je Beograd bio na jednom vrhuncu (ne brini, vratiće se, ovaj grad zna kako da izbeli svoju ljusku, kad tad). Tada se guralo na Fest, u Francusku 7, u Muzej kinoteke. Mnogi od tih kvalitetnih “gurača” su otišli odavde, zameli ih ratovi, prosuli se posvuda.

A N.N.? On je ostao (mada kaže da bi voleo da ostari u Luvenu, gradiću pored Brisela) i, posle određenih životnih iskustava, počeo da opisuje Beograd u svojim knjigama, na raznorazne načine, kroz thriller priče i kroz ključaonice, a ponajviše kroz kuće. Misli da se urbanitet Beograda siluje vekovima, ali da ipak, nekako, u tim suludim poduhvatima, ostaju (mada sve manje jer nešto duboko destruktivno ima u Beogradu) duše koje čuvaju izvesne kuće gde se jelo, pilo, volelo, ljubavisalo, lumpovalo, patilo, kajalo, roptalo, smejalo – jednom rečju – živelo. Jer živeti bez zadrške i bez sputavanja i usiljene, lažno skromne gladi je kruna kojoj se i nebesa raduju i žele da je telesno osete kao i mi! Nenada Novaka najviše privlači kuća u Puškinovoj 5 (divni Senjak, pun senovite strasti!) jer je povezana sa Krimom i Vašingtonom a eto je tu, u Beogradu, prespojena je. Ima masonske znake i puna je tajni.

Ljubav je iracionalna, kaže Nenad Novak, ne znaš jasno zašto nekog voliš. Nije ni potrebno, dodala bih. Čemu to? Ako voliš – gori, većeg zadovoljstva nema.

Šta je Beograd? pitam.

Moj grad, odgovara.

Kako se voli Beograd?

U suzama…

Beograd je, izgleda, kuća nesličnosti i zagonetki, kutija tajni, bez krova, bez urbanističke kape, ponekad iracionalna pojava, ponekad prepoznatljiva ružičastost koja se pojavi kad očistiš izjedajuću prašinu.

Beograd je čovek koji istražuje fasade i duhove iz njihovih zidova, ispisujući nove i nove stranice zanosa koji vrišti iza zamandaljenih vrata.

Taj čovek je Nenad Novak Stefanović.