FEJSBUK I GRAD Kolumne

Fejsbuk i grad: Svet u kome je manje dosadno vs. svet u kome dosada ne postoji

MediaSfera

 

„Ćao frajeru, kako si? Ja sam samo 200m udaljena od tebe!“

„Upoznajte žene koje traže muškarce na www.___.com.“

„Nijedna žena ne može da odoli kad muškarac učini ovo: “

„Otkrij najbrži način da zavedeš devojku!“

I tome slično…

 

Gugl je zaključio da sam muško. Šalje mi reklame upućene muškarcima koji traže partnerku. Normalno, koja bi još žena preskakala savete o šminkanju i čitala vesti iz svetske politike, ekonomije i muzike? Na takvu pretragu, šta bi Guglovi algoritmi drugo mogli da dokonaju, nego da sam muško! Ne razumem samo na osnovu čega me je pretraživač strpao u kategoriju usamljenika koji traže partnerku. Ako nastavim da ignorišem te reklame, možda će početi da me upućuje na sajtove za homoseksualce?




Kad bih se oslonila na „Gugl“ da mi svako jutro donosi svoj izbor vesti uz doručak, uskoro bih postala – pa, idiot. Možda bih čak poverovala i da sam muško? Što da ne, moćan je uticaj medija. Marketinški timovi neumorno razrađuju tehnike ispiranja mozga. Sećam se, kad su moji sinovi bili osnovci, uvek je na roditeljskim sastancima bilo onih koji su kritikovali decu i njihova skučena interesovanja. Uz nezaobilazan početak: „Današnja deca…“ krenuli bi da ređaju mane svojih potomaka, da bi zaključili kako klinci samo igraju igrice i blenu u TV, dok su oni bili radoznali, vredni i perspektivni. I nikada, nijednom od tih samozvanih viših bića, nije palo ni na kraj pameti kako ima njihove krivice u tome što im deca virtuelni svet stavljaju ispred ovog u kome žive.

 

A kako bi dete moglo da se zainteresuje za nešto za šta ni ne zna da postoji? Ako roditelji ne obogaćuju svet svoje dece zajedničkim aktivnostima i razgovorima, mladi i radoznali umovi će se okrenuti tamo gde je manje dosadno – svetu iza ekrana. I taj svet iza ekrana će početi da ih vaspitava.

 

Da sam mogla tada, poslala bih sve te nesavesne roditelje na prevaspitavanje. Ali, ne vaspitava danas svet iza ekrana samo decu već, još više, odrasle. One koji predstavljaju naše društvo, biračko telo… One koji dođu kući umorni od posla koji ne vole, uključe televizor ili otvore profil na društvenoj mreži i zaplove u drugi svet. U svet u kome njihovo postojanje ima neki značaj; bar izgleda kao da ima. Ako napišem, npr: „Umorna sam“ i to okačim kao post na „Fejsbuku“, moji prijatelji će to videti. Počeće da pljušte lajkovi i komentari svih koji se osećaju isto tako prazno i beskorisno, svih koji kao i ja u tom trenutku traže toplu reč, ne žele da budu sami…

 

U pozadini, „Fejsbuk“ pamti moje lajkove, registruje koje sam postove otvorila; „Gugl“ beleži adrese koje učitam; „Jutjub“ pamti koju muziku slušam. Kad sledeći put uključim kompjuter, virtuelni svet me dočekuje sa gotovim predlozima strana koje bi trebalo da me zanimaju. Moj vidik se tako svodi na sve uži izbor i ja postajem žrtva manipulacije sopstvenim početnim interesovanjima. Možda bi se ta interesovanja širila, kao i moja obaveštenost o svetu, kad bih imala raznorodnu ponudu. Ali ne, upravo je obrnuto. Am sa  kojim sam u virtuelni svet ušla, „Gugl“ mi još dublje nabija na oči.

 

Sada sedim na planini, gledam nebo, vrhove u daljini i travu pod mojim nogama i pitam se, zašto je čovek tako podložan manipulaciji. Moje društvo je otišlo na rafting Tarom. Ja nisam mogla. Volela bih da sam s njima, ali nisam. Tužna sam, malo i boli, ali planina me grli, a mačka koja je izašla iz svog budžaka da se odmari od mačića došla je da me teši. Zar bih se bolje osećala sa anestezijom virtuelnog sveta? Toliko puta sam čula rečenicu: „Pustim televiziju da odmorim mozak“, ili: „Odem malo na Fejsbuk, da odmorim mozak“. Hm. Ne bih rekla da prepuštanje vođstvu virtuelnog sveta odmara mozak. To čine Sunce, nebo, trave, Mesec, zvezde…

 

Više ne idem na roditeljske sastanke, pa mi sve ređe dolazi na um ideja o službi za prevaspitavanje roditelja. Ali zato stvarno mislim da  bi trebalo uvesti zakon o obaveznom gajenju bar jedne biljke u svom stanu. Jer, ako su planina i šuma nedostupni, čak i biljka u saksiji  je mnogo bolje društvo od televizije, koja će vas ubediti da čeznete za nečim što vam ne treba i da mrzite nekoga koga ne poznajete; ili „Gugla“, koji će vas možda (vrlo verovatno) ubediti da niste onaj koji ste, već neko sasvim drugi. Ni „Gugl“ ni televizija ne znaju priču koju će vam ispričati biljka.

 

Znate li za ono dete koje je, upitano da li više voli radio ili TV, odgovorilo: „Bolji je radio; ima lepše slike“? Tako i ja kažem, bolja je priroda od ekrana; ima lepše priče. I bolje vas poznaje, sigurno vas neće ubeđivati da ste suprotnog pola. Prirodu to ne zanima, ona vas jednostavno prihvata i grli, pa bila to velika šuma, ili samo jedna biljka u saksiji.

 

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije