MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Fotografije: privatna arhiva Aleksandra Ninković-Tašić

Naučnik, pronalazač, jedan od osnivača NASA, prve su asocijacije na Mihajla Pupina. Međutim, malo je poznato da je čuveni naučnik bio i veliki zaštitom srpske kulturne baštine. U okviru tih napora, pre tačno sto godina, pod njegovim pokroviteljstvom izdata je knjiga „Spomenici južnih Slovena — Srpska pravoslavna crkva“.

Knjiga “Spomenici južnih Slovena – Srpska pravoslavna crkva” čiji je autor čuveni britanski arhitekta i doktor Oksforda i Kembridža ser Tomas Grejem Džekson doskora je imala samo englesku verziju da bi, zahvaljujući entuzijazmu Aleksandre Ninković Tašić, doživela i srpsko izdanje. Izdavači su “Agape knjiga” i IGP gruop.

Unesko pre Uneska

Tako je otrgnut od zaborava domaće javnosti ovaj deo Pupinove zaostavštine, koji je kao ugledni profesor i pronalazač u Americi tokom čitavog života aktivno lobirao za Srbiju i Srbe. Knjiga, je u svoje vreme bila i preteča rada kojim se danas bavi Unesko, borbe za kulturno nasleđe naroda iz kog je Pupin ponikao. Značaj Pupinovog rada Unesko je prepoznao i 2014. godinu, kada se obeležavalo 160 godina od njegovog rođenja, uvrstio na listu važnih godišnjica.

–Pupin je crkve i manastire spašavao od propadanja. U Americi postoji pismo Svetog Mardarija Uskokovića, prvog vladike američko-kanadskog, gospodin Aca Gajšek je video to pismo, upućeno Mihajlu Pupinu. Vladika piše da gradi crkvu u Libertvilu, da je već izgubio nadu jer niko više ne pomaže: “Dragi profesore Pupin, ja plačem kao što su plakali na rekama vavilonskim, natapam travu ispod mene. Crkva se neće završiti. Kreditori uzimaju sve”. Pupin mu odgovara posle tri dana: “Ne plačite vladiko više. Crkva će biti gotova” i šlje mu ček na 30.000 dolara što je danas kao 300.000 dolara. Sveti Maradije mu kaže: “Dođite da budet njen kum”, kako zbog bolesti i slabosti Pupin nije mogao da putuje odgovara da ne mora da bude kum, važno da je posao završen, otkriva Aleksandra Ninković Tašić.

Sveti Mardarije Uskoković (1889-1935)

Dobročinstvo na svakom koraku

 -Knjiga “Spomenici južnih slovena –  Srpska pravoslavna crkva” je pre tačno sto godina objavljena u Londonu, u Srbiji nije nikada. To je moja najveća borba od svih do sadašnjih. To je kao da sam uzela da objavljujem memoare nekog ludaka, a ja objavljujem knjigu koja predsatvlja Unesko pre Uneska. Knjiga popisuje srpske manastire i crkve, opisuje crkvu i narod. Napisana je kao ,,srpski zavetni kovčeg“, kako bi rekao Dragoslav Bokan  i postala je ,,srpsko Otkrovenje“.

To je prva knjiga na engleskom jeziku kojom se štiti naša kulturna baština. Urednik i finasijer je Mihajlo Pupin, supervizor Sveti vladika Nikolaj, pisci teksta srpsko-bečki arhitekta Konstantin Jovanović i Englez ser Tomas Džekson nanizali su 25 manastira i crkava, od kojih se sedam danas nalazi na UNESCO-voj listi zaštićenih kulturnih dobara. Iz te knjige svet upoznaje našu kulturnu baštinu, kaže Aleksandra Ninković Tašić.

Novo luksuzno izdanje ima zlatotisak, ali ona nije ni približno raskošnoa kao original. To niko ne bi mogao danas da štampa. Pupin nije štedeo para da se štampa knjiga koja je lečila rane srpske duhovne baštine.  Aleksnadra otkriva da je bilo nekoliko izdanja. “Ja imam belo izdanje, zeleno, sa potpisom Svetog vladike Nikolaja, otišlo je u Dečane, postoji i oker”.  Sva su deljena. Deljena je diplomatama, svima koji su mogli da pomognu. Cilj je bio  da se neko seti da tamo u okupiranoj i razrušenoj Srbiji postoji umetnost koja traje od srednjeg veka pa i pre.

Model lobiranja

-Treba da nam pokaže model lobiranja, da nas nauči šta rade dobra srca kada se udruže. Pored svih para, kredita, humanitarne pomoći, slanja diplomaca Kolumbija univerziteta u ratom zahvaćenu Srbiju 1915. godin, Pupin izdaje 1918. i knjigu “Spomenici južnih Slovena – Srpska pravoslavna crkva”. Na fotografijama vidite rupe, porušene crkve. Zna se svaki ktitor, svaki graditelj, neimar, zna se rodoslov srpskih kraljeva. Kreću da nižu od pre Jovana Vladimira pa do Pupinovog doba, priča Aleksandra Ninković Tašić.

Paja Jovanović: Portret Mihajla Pupina (1903)

Posle II svetskog rata Pupinova dobročinstva su zaboravljena. Iz njegovog dela reč Bog je proterana. Njegov lik je izgrađen na predrasudama. Kako kaže Aleksandra Ninković Tašič i danas ima onih koji su izgradili nešto na tim predrasudama.

Lažna Pupinova rodna kuća

-Mi danas pričamo o apsurdu nad apsurdima da je Pupin Makedonac, a onda se neko javi i kaže: nije Makedonac nego Albanac, Cincar. U koji dosije to da mi uđe? U Makedoniji u selu Vevčani, kod Ohrida postoji lažna rodna kuća Mihajla Pupina. Malo se brka ko mu je tamo rođen pošto nisu ni otac ni majka. Makedonski istraživači tvrde da se Pupinov deda Arsenije iz Vevčana, tadašnje Stare Srbije, preselio u Banat, nekada Austrougarsku, gde se rodio Pupinov otac. U Vevčanima su na temeljima navodne stare Pupina kuće sagradili novu, kao spomen-obeležje, za čije uređenje su dobili i značajna sredsta iz evropskih fondova. U kući je danas konačište, kafana i soba posvećena srpskom velikanu.

Rodna kuća M. Pupina u Idvoru

Naša država na sve to ćuti.

Pupin se odredio kao Srbin i imenu dodao Idvorski, da bi svugde isticao odakle je. Na svojim grudima, u svom srcu istetovirao je Srbiju. Stvaranje novog Pupinovog zavičaja je veliki problem i njegovo ime se zloupotrebljava. Oni su to upotrebili kao turističku atrakciju, a ekskurzijama koje dolaze pričaju čak da su njegovi roditelji tamo rođeni. Pozivaju se na to što je Pupin kupio crkveno zvono za crkvu u Ohridu. On je bio veliki vernik i pomagao je ne samo crkvu, nego i ratnu siročad, gladne, siromašne, i na teritoriji današnje Slovenije i Bosne i Hercegovine, pa ga ne svojataju. To što je poslao zvono upravo u Ohrid bilo je i pod uticajem vladike Nikolaja Velimirovića, episkopa ohridskog i žičkog, sa kojim je bio blizak prijatelj, kategorična je Aleksandra Ninković Tašić.

Sveti vladika Nikolaj Velimorović (1881-1956)

Nikolaj piše da se Pupin kladio sa jednim bugarskim delegatom, da ako Ohrid ponovo postane srpski poslaće zvono da označi slobodu srpskog naroda.

I dalje bez spomenika

 -Mi nemamo spomenik Mihajlu Pupinu u Beogradu. Ja ne mogu da verujem da čovek koji je sve što je stekao dao našem narodu, darivao, darivao, darivao, nema spomen-obeležje u Beogradu. Nemamo mesto gde ćemo podići pogled i reći: „Hvala, idvorski pastiru, što si brinuo decenijama o našoj zemlji u najtežim vremenima.„ On ima 18 doktorata, a poslednji je dobio od Beogradskog univerziteta. Setili se kad je već bio u postelji. Nismo mu se odužili kako treba, kaže Aleksandra Ninković Tašić.