MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Marija Ćalić
Godine 2013. sam prvi put primetila da se leto u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj razlikuje od onog u ostatku Evrope. Kod nas je sijalo sunce, Jadransko more je bilo toplo kao bara, dok su se Evropljani smrzavali pod tmurnim oblacima. Ove godine je baš obrnuto. Kiša mi je dosadila, a nedostatak sunca još više. Kad bih skoknula do Italije, sve bi bilo u redu. Na Siciliji i Sardiniji se diše pravi letnji morski vazduh; oni ne dišu na škrge ove godine kao Bokelji kojima se sezona svela na jedan mesec, ukoliko je neko novo iznenađenje ne skrati.
Juče je bio Ilindan. Ovde na planini je grmelo i pjuštalo, baš kako se na taj dan i priliči, samo što nijedan dan pre toga nije bio onakav kakav letu priliči. Pre sedam noći, bio je Krvavi Mesec. Najavljivali su ga postovi na društvenim mrežama i emisije za popularnu nauku. Trebalo je da ugledamo kako ogroman pun mesec postaje krvav, a zatim ponovo bledi. Na nebu iznad mene, međutim, kada su se oblaci nakratko razišli, ugledala sam samo kako duboko crnilo guta Zemljin satelit. I to je to. Nikakve crveno-braonkaste senke nije bilo. Nju sam videla kasnije, na internetu. „Ništa novo, najzanimljivije stvari nalaze se na Internetu“, pomislila sam dok sam pregledala „Jutjub“. A onda sam se setila jednog mađioničarskog trika.
Dvojica mađioničara izvode seriju trikova, neprestano naređujući publici na šta da obrati pažnju. Igraju ping-pong pažnjom gledalaca, govore brzo. Program završavaju obučeni u drugu garderobu od one koju su imali na početku, ali niko – ni publika u sali, niti ona koja gleda TV snimak – nije video kad su se presvukli. Njihova krunska veština nije ni u veštim prstima niti u mađioničarskimm spravama, već u sposobnosti da manipulišu pažnjom svojih gledalaca.
Da li se zaista zanimljive stvari nalaze samo na internetu, jer se dešavaju „tamo negde“, ili neko manipuliše mojom pažnjom, tako da primećujem samo ono što mi je daleko i nedostižno? Neprozirno duboko crnilo prošle noći bilo je veličanstveno, a video-klip o Krvavom Mesecu koji sam jutros pogledala na kanalu „Jutjub“ je 3D animacija. Kad god sam čitala o monsunskim kišama, želela sam i da ih doživim. Pa eto, sad imam priliku za to. Stvari bi bile mnogo zabavnije kad bih posmatrala ono što jeste, a ne ono što sam umislila da treba da bude.
Eto, ovakvim razmišljanjima sam se tešila i uspevala da unesem nešto smisla u svakodnevno sivilo. A onda me je bankarstvo naših novopečenih državica dokusurilo. U Crnoj Gori ne mogu da podignem novac sa svog (srpskog) računa. U Americi može, ali u Crnoj Gori ne može, jer nemamo regulisan zakon o platnom prometu. Ne bih ga ni podizala, kad bih mogla da plaćam svojom viza-karticom ali, ne lezi vraže – ovde gde sam, aparati za očitavanje kartica funkcionišu jedino u samoposlugama i skupim restoranima, a provizije za podizanje keša iz stranih banaka na bankomatima su neprihvatljive. Molim bez otrovnih komentara sada na račun Crne Gore, jer je u Srbiji situacija identična. Čudo jedno kako iza neregulisanih međudržavnih zakona uvek stoje vrlo regulisani zakoni Divljeg Zapada.
Ne brinite, snašla sam se ja i došla do svog novca. Naš čovek se uvek snađe. Ako ste dobronamerni, imate i prijatelje, a prijatelji su zakon! Uostalom, zbog njih mi je taj ekstra novac i bio potrban. Bio je red da častim društvo, jer sam saznala da su moja dva romana u pdf formatu postavljena na stranice Projekta Rastko, neprofitne mreže za očuvanje kulture i tradicije, na kojoj su Sloveni sa Balkana (bar delatnici u kulturi) još uvek braća – valjda baš zato što je mreža neprofitna.
Tako sam se uprkos kišama, oblačnom nebu i bankama, ipak ovog leta obradovala. Priznanje Projekta Rastko za moj rad je velika čast. Još kad bi mi se ostvarila još jedna želja, koju ne smem ni da izgovoim…
Otac me je učio da je novac materijalizovana energija. Tako govori i Robin Šarma. Ali, na našim prostorima izgleda vladaju neki drugi zakoni – kako za klimu, tako i za novac. Umetnik ne sme ni da zucne na temu finansija jer, ako mu čast nije dovoljna, onda i nije umetnik, već trgovac. Ovo pravilo su izmislili pravi trgovci. A ja, zahvaljujući kišama, oblačnom nebu i bankama, evo sad pod stare dane sedim i pitam se, da li kod nas finansijska dobrobit stvaraoca i kvalitet njegovog rada baš uvek moraju biti obrnuto proporcionalni, ili bi ta stvar mogla nekako da se obrne, i kako? Kad već nema sunca na letnjem nebu 2018., mislim da bi me i malo para koje vrte svet podjednako dobro obasjalo.
Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE
Dodaj komentar