MediaSfera
Nova kolumna spisateljice koju su čitateljke prozvale „ženski Momo Kapor“
Piše: Ana Atanasković
Fotografije: D.S, Aleksandar Jočić
Može li se uopšte do kraja utvrditi šta je Beograd? Je li to uspeo neki putopisac, pisac, naučnik, žitelj? Ili je beogradski duh, iako opipljiv, u stvari neuhvatljiv? Neopisiv? Šta je Beograd?
Beograd ti je, prvo, ajmo na kafu a taj poziv sadrži i sponatnost i spremnost i udri brigu na veselje i hajde malo da opletemo po ostalima i ležernost, ponekad preveliku, ali tako je kako je. Stoga je Beograd savršena nesavršenost, nepokolebljivo uzdizanje baš tu gde je, načokeren i inertno inatan.
Beograd to ti je bakica preko puta koja ti pokloni punjene paprike od kojiih miriše ceo hodnik, nepoznati tip u kafani Verona koji ti kaže da imaš biserni osmeh. Beograd je želja da zagrliš ceo grad, od Bežanijske kose preko Košutnjaka do Zvezdare i da, tako ogrnut asfaltom i brdima, voliš ceo svet.
Slušaj grad. Čućeš razgovor u Idei na Lionu gde se lepo kaže: Što se ljutiš? Znaš kako kažu? Ko ne pita, taj skita, molim lepo. Ili u pekari Anđelko u Balkanskoj: Pojeo sam 870g bureka. Gde nađe 870? Toliko je bilo u tepsiji. Slušaj, čoveče, i jedi! Jedi slasno! Živi strasno! Čućeš i razne ludorije, recimo putnika u tramvaju broj sedam: Ne znam gde ću da siđem, poludeo sam!, pa dalje, isto u tramvaju, samo u šestici, jednog što viče vozaču tramvaja koji izbacuje putnike u krivini: Izvinite, jel’ vaša firma normalna? Slušaj dalje. Recimo prodavca na Cvetku koji mi prodaje vezu kopriva: Nemoj da se opterećavate nikad. Bar kod nas. Eto ti one ležernosti koju sam ti spomenula na početku, jesam li ti rekla? Dobro, ima i ovakvih prodavaca na Cvetku, koji se malo ljutnu pa kažu: Drugo smo mi, drugo su ovi jazavci! a ti kreni Bulevarom ka gradu pa kod broja 217 uđi u Shop&Go radnju da pozdraviš kasirku koja svim mušterijama kaže: Sve najbolje! Ili slušaj beogradske đake koji će ti savršeno objasniti matematiku: Sve teži nuli a nije nula, na kraju dobiješ nulu a nije tako. Tu ti je negde možda i formula za Beograd koji je načokereno (ponavljam ovu reč jer mi se čini da baš dobro opisuje ovaj grad) zamešateljstvo, vrhunac besmisla, beo kad hoće, čaroban i kad neće. Na primer, deveti je mart, prvi dan bez teških jakni i čizama. Jedan tip na Zelenjaku već je samo u majici i bermudama a novogodišnja jelka je još uvek u Knezu. Ovde ne moraš da se trudiš da budeš lud.
Beograd se rodio kad i vreme. Kad te fasadom podseti koliko si star odmah te i zagrli te si opet mlad. Kao i on, i star i mlad odjednom.
Beograd nije sterilan. Kad krenem da prelazim na crveno u Baba Višnjinoj pa se vratim vozač stane i pušta me. Prođe momentum erotike – dokaz da naš glavni grad nema administrativni um već energiju koja zna kad da prekrši pravilo. Beograd zna da se umeša u tok života jer je priča bez kraja. Može da se zaustavi ali nikako da se završi. Kad jednom doživiš beogradski uzdah zadovoljstva uvek ćeš piti iz tog izvora ekstaze. To ti je tako od ulice Kulina Bana pa naovamo. Znaš ti i bez mene.
Beograd to ti je kraj. Iz kog si kraja pitaju te, koji te je kraj oblikovao, koga si iz kog kraja voleo, kraj koga si se nadao da neće doći kraj? No, gde god da odeš i gde god da te put nanese, ono što ti je bilo srcu drago uvek će dirnuti žicu. I nijedan beogradski krajolik nikad nije kraj. Uvek samo dobrobitni početak.
Beograd to ti je hrana. Pažljivo spremljena, u slast pojedena. I puding od japanskih jabuka i heklani milje na stolu. Eklektika. Beograd to ti je večno jedi još i srećne oči domaćice na Zvezdari. Ljubav na usta ulazi. Slušaj, čoveče! I jedi! Jedi slasno! Jesam li ti rekla još kod onog bureka?
Dalje, kafana Lipov lad u kojoj mi prijatelj, čuveni naučnik, moderni Baltazar, vremeplovac i pozitivni vetropir potvrdi da je Beograd jeste centar sveta baš zbog svoje energije slobode lišene staroidnih institucija.
Ovde ćeš često čuti nema veze, boli me uvo, šta ’oće neka rade…Beograd je dugme koje dobrovoljno zakopčava pupak sveta.
Doživi večne tajfune u Masarikovoj pa ćeš znati šta je Beograd. Ili, recimo, sretni lepu gospođicu koja upisuje rezervacije u Klubu književnika i stavlja pet uzvičnika pored imena mog druga Milete koji nam zakazuje veče. Eto, ona će ti nesvesno reći šta je Beograd – večna euforija, danonoćna pesma, život koji se pregiba i uvija tako da naš glas dođu da slušaju svi, pijani od obavezujuće ljubavi, troglavog rizika, sirove strasti i hodanja po žici.
Staro i novo su isprepleteni u ovom gradu sačinjenom od vetra, suza, najezda i prašine. Jedan stranac je za naše stanje rekao too crazy. No ko šiša takve strance. Niko, jer perčin prisnosti nemaju, nema se šta ni ošišati.
Kad ignorišem pešački na Bulevaru da bih uhvatila šesticu a čovek koji izlazi iz nje raširi ruke i napravi mi doček uz: Izvol’te, devojčice, izvol’te, samo nemojte da se izuvate pomislim – ma gde još mogu ovako da se smejem? Očigledno je da volim da prelazim ulicu van zebre pa tako kod Vuka čujem lika kako viče za mnom: Ako ginemo, da ginemo zajedno!
Beograd to ti je neizostavna Ruška Jakić u zmijskim helankama u poslastičarnici BuonGiorno ili prodavac na Cvetku koji mi kaže: Luk ne moraš da platiš, nećemo u dinar da se gledamo. Beograd to ti je večno jutro, večna noć, večna živa reč, večna živost. Beograd je i jedan Živan koji ti obeća svoju dušu a da te i ne zna. Samo na jednu molbu.
U beogradskim buticima daju haljinu i pet puta jeftinije pod uslovom da mušterija smrša. Beograd bi progovorio i na nos ako treba samo da ti kaže šta ima.
Ovaj grad vuče svoju sudbinu sa sobom, koja je nekad sasvim crna. Tako je kako je. No, kako možeš da čuješ u Kraljice Natalije: Nekome i slama tone, nekome i olovo pliva, uči od njega kako da uvek ustaneš kad padneš. Nije sreća ne pasti, samo budale misle da nema pada. Uspeh je uvek ustati, i kad te sravne sa zemljom. U toj Natalijinoj ulici možeš čuti i: Ko voli da radi o glavi mu se radilo.
Volim Beograd zato što frizer ostaje zbog mene do 22h, zato što u ovde ljudi pate u kafanama, zato što neki mogu da izvoljevaju u pekari koliko reš hleb mora da bude, zato što je u Resavskoj u jesen sveti mir, zato što je tu dom u pravom smislu te reči. I to nijedna belosvetska pašteta ne otkupljuje.
Šta je Beograd?
Beograd to si ti, lud u gradu, lud od života i lud sasvim. I jedan svetloplavi mladić koji sa čokoladom Najlepše želje i ružom ispred moje zgrade čeka nekog. Eto, vas dvoje ste Beograd. Malo li je?
Beograd je dugme u starom kaputu, otkinuto sa vrha kragne kog nikako da zašiješ. Voliš taj stari kaput i uvek mu se vraćaš. Nije više idealan, ali ne možeš bez njega. U stvari, najviše ne možeš bez tog osećaja glatkoće kad držiš to dugme u džepu i izađeš u dan.
Tvoja kosa je crtež na kome je Beograd nacrtao svoje srce.
Lepota Beograda je upravo u tome što je on ideja, manir, duh, raspuklina u drvetu. On nije fasada već emocija. I zato se voli i kad nisi tu.
Dodaj komentar