MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Fotografije: privatna arhiva, Evro Book
Već sam naslov romana „Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje.“ obećava da su stranice pravi izazov za čitaoca. Aleksandra Mihajlović, profesor srpskog jezika i književnosti u gimnaziji „Uroš Predić“ u Pančevu, ispisuje priču o Tari, ženi u tridesetim, koja se, zavirujući u svoju prošlost, zapričava sa sobom, svojom porodicom, prijateljicama… Topla i potresna priča o specifičnom odnosu ćerke i oca, široj porodici, nemogućoj ljubavi mladih različitih vera… Istinita. Bol. I konačno izmirenje sa sobom.
Ovo je durgo izadnje romana „Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje.“. Posle šest godina od prvog izdanja, sada u novom ruhu, i sa novim izdavačem (Evro Book) počinje svoj novi književni život.
Kada zavaravanje i zapričavanje prerastaju u potrebu zavirivanja?
– Najpre se uvek zapričavamo. Uz to, poput obaveznog začina, ide zavaravanje. A potom, što priča više odmiče, počinje zavirivanje. Zavirujemo, nažalost, mnogo češće u tuđe, nego sopstvene živote. Mi smo voajerska kultura, sklona kiču i traču, često licimerni. Tuđi neskladi rasterećuju sopstvene. Često se čudimo tuđim postupcima ne uvidevši da tako liče na ono što i sami radimo. Mogućno je da je i to vid neophodne terapije u svakodnevici.
No, rasterećenje je svakome potrebno, to će svaki psiholog da nam savetuje. Istina, mnogo teže se iskazuje sopstveni bol, koji gubi na težini kada se s nekim podeli. Mislim da samo zavisi od nas s koliko smo emocija i ogoljenosti ušli u zapričavanje. Ako smo pošteni – zapričavanje je lek, ako smo neiskreni – zapričavanje je stres.
Ipak, niste se zavaravali već ste hrabro krenuli u potragu za svojom pričom, istinom o svojoj porodici?
–To je relativno. Godine su prošle dok ogledalo nije počelo da daje barem delimičnu sliku stvarnosti. Uvek mislimo da stvari i nisu takve kakav odraz imaju. To je ona čuvena Platonova priča o pećini. Znate, pećina daje mir, hlad i pogled uprt u zidove. Teško je suočiti se. Potrebno je mnogo zapričavanja i zavaravanja da bi zavirivanje postalo iskrena potreba, ne puka slika najlepšeg od svih svetova.
Vaš roman je prava porodična saga. Koliko je ličnog zapričavanja, zavaravanja i zavirivanja bilo potrebno da se napiše i objavi jedan ovakav roman?
– Mnogo ličnog. Ovaj roman je nastao iz proživljenog. Iz upijanja svih nesklada koje život donosi. Umetnost i jeste poređati nesklade, sakupiti ih, osvestiti i staviti ispred sebe kao jedinu istinu. A onda ide najteži deo – suočiti se s kusurom od proživljenog. Ovo jeste porodična saga. Mnoga jedra sam raspela da bi ovaj brod zaplovio, mnogo posade otpustila da ne remeti glasovima mir pučine. Na horizontu se sve stopilo i nadraslo sputanost.
Koliko autobiografskog ima u ovoj potresnoj porodičnoj priči? Da li je Tarin odnos prema ocu je, na neki način, obojila vaša podsvest?
– Obično umetnici završavaju sa svojim biografskim pričama. Ja sam započela. Svaki život je dostojan romana. Svaka lična patnja prerasta u dramu. Nažalost, mnogi nemaju taj dar da ih pretoče u pisano. Ali mi smo narod sa živom epskom, pripovedačkom tradicijom. Ukoliko prođete našim selima naići ćete na ljude koji zbore pripovesti jezikom akademika. Zaista.
I većina dela, od najstarijih vremena priča o Edipovom kompleksu. O Elektrinom, odnosu ćerke prema ocu, retko se piše. A taj odnos je primarniji jer majka svojom emocijom boji porodične odnose.
Tarin odnos prema ocu je iskren, dubok, sveprožimajući. Pun je boli, traženja, žala za izgubljenim. Dok sam ga nanovo preživljavala, oprostila sam svim različitostima, verama, tradiciji. Tešila sam se ranim i onim još ranijim jadima. Moja podsvest je prerasla u čvrstu svest kojoj treba svet otvoren za poglede i trčanje, svet u kome ljubav može prevazići sve utrte staze mržnje.
Roman počinje kada Tara spoznaje da joj je otac bolestan od raka, da mu nije preostalo još dugo. Šalje mu mejl i iščekuje odgovor, poslednje viđenje, oproštaj. Da je imala priliku, šta bi rekla ocu? Da li ste Vi kroz Taru progovorili još jednom?
– Tara ne bi pričala. Izazvala bi beskonačno zagrljajem, verovatno suzama kojima bi potvrdila da veruje, da je čuvaju i Bog i Alah, da je dobro izučila i Bibliju i Kur-an, da pravda svaki proživljeni dan svojim korenima i lepotama koje samo igra bez zavaravanja može da pruži.
Kroz roman jeste progovorila Tara, Aleksandra, neka Lejla, Vildana i ko zna još ko samo da pokažu da Oproštaj jeste najvažniji prtljag koji kroz životne staze možemo nositi s lakoćom, osmehom i dubokom, odistinskom verom. U čuda!
Tara se tokom romana pita koja li to vera propisuje, kako i zašto, da se roditelj odrekne svoga deteta?
– To i jeste najbitnije pitanje. Nikada ni jedna vera, niti sveta knjiga tako nešto neće reći. Niti jedan duhovnik, bilo koje verske pripadnosti neće dati blagoslov za tako nešto. Zašto su nam potrebni paravani za sopstvene grehe. Ispovedi gde lica ne vidimo. Treba skinuti sve zavese, ogoliti scene i zakoračiti uzdignute glave. Gledati na život tako nije čudo, to je magična lepota koja samo može da vas pospe prahom i uverenjem da je sve, odistinski, moguće.
Bavite se večitom balkansko-jugoslovenskom temom mešovitog braka i odnosa između oca i kćerke koji iz toga proizilazi. Da li su i ostali likovi u romanu stvarni?
-Likovi koji obrazuju prošlost jesu istiniti. Svi. Moj deda je bio redak čovek koji jeste iscrtavao granice mogućeg. Neverovatan spoj umnosti, prekosti i neprikosnovenosti. Pravoslavni sveštenik, redak retoričar s dobrom relativizacijom argumenata. Nana, protinica, jedna od retkih širokih, umnih žena koja je u toj bosanskoj sredini bila apsolutno omiljeni lik. I kod Srba i kod Muslimana. O njoj je, na primer, jedan musliman koji je izbegao iz ratnog vihota napisao najlepše stranice, nakon tih užasnih devedesetih. Oni su bili iz Bratunca.
Očeva porodica je jedna od najpoznatijih muslimanskih porodica. S čvrstim šerijatskim zakonima. Naravno, iz Srebrenice.
Teško da je iko mogao te dve strane pomiriti. Ja sam odistinski ponosna što su mi u amanet ostavili sve to. Zamislite samo koliko je lepša slika kada slikar pomeša dve boje, kako divne nijanse iz toga mogu proizići. Mnogo lepše od jednoličnog I istovetnog. Raznolikost i jeste bogatstvo.
Bratunac i Srebrenica, Muslimanska i sprska porodica združeni protiv ljubavi ljubav dvoje mladih šezdesetih godina. Da li su oni pokušali da se bore za svoje pravo da vole?
– Naravno. Ljubav na njihov način jeste ono za šta su navijali svi mladi. Ali oni koji odlučuju – varaju. Oduvek i zauvek. Tu se, poput svakog dobrog dramskog zapleta, uplela još jedna stvar. Moj otac je tada bio mladi profesor, a mama učenica. To je, pored prethodnih razlika, dovelo do kulminacije. Mrka lica i odore su prekim sudom doneli najbržu moguću odluku u istoriji nepisanih zakona.
A Bratunac – Srebrenica, retko lepe varošice s toliko strasti, razdraganosti, umnih ljudi. Drine koja vijuga. Lepota napretek, zabrana još i više. I mislim da je ta priča koncem šezdesetihh zaista eksplodirala devedesetih. Nažalost.
Da li se kroz ovu priču mogu nazreti i pukotine koje će dovesti do raspada Jugoslavije?
– Da. Vremenom sam shvatila da ova priča nije lična, već nacionalna. Znate, otac Danila Kiša završava u logoru jer je Jevrejin. Njegov život biva obojen neprisustvom figure oca. Zato što su političke prilike tako propisale.
I u ovoj priči prilike propisuju, više verske, ali to je još grđe.
Drina nanovo biva poprište. Granice verovanja i drugačijih običajnih prava sve su izmešale brišući ono ljudsko, zatvarajući prostor humanom, kosmopolitskom. Nanovo su se Bog i Alah gledali preko nišana. Roman i provlači najvažnije pitanje – koja li to vera pripisuje? Šta znači biti iskreni vernik? U kojoj verskoj knjizi ćete naići na pouku koja ne govori o ljubavi, veri i nadi kao najčistijem obliku ljudskog traženja lepote i istine. Traženju života.
Da, ova priča i mnoge slične, ili gotovo istovetne su i dovele do raspada jedne zemlje koja je moju generaciju oblikovala i naučila nas vrednostima. A onda smo se jedno jutro probudili u drugačijem svetu. Naši drugovi, sa svih strana (ja sam imala i iz Bosne i iz Hrvatske mnogo ljudi) su mobilisani, odvođeni, pa onda pištaljke, protesti, Beograd je svet… Sve zato jer ne znamo da se pošteno zapričamo. I uvažimo razlike.
U romanu se izdvaja još jedan muški lik – Cile. Spada li on u zavaravanje?
–U Ciletu su sjedinjeni nekoliki muški likovi. Možda je on više zavirivanje nego zavaravanje. On jeste junak našeg doba. Pliva u svemu i sa svima. I drži do sebe ne ispuštajući ni jednu anomaliju našeg sistema da se uspe. Diplomata. I zavodnik. Treba umeti biti Cile. I da, on je omiljen lik mojih drugarica.
Na koricama romana stoji „Verujem u čuda“. Zbog čega je važno verovati u čuda? Verujete li Vi u čuda?
– U romanu sam napisala: Veliki sam vernik. Verujem u čuda.
Ta rečenica je apsolutni moto kojim se vodim. Čuda i jesu moguća samo kada verujete. Ja, kao potomak najtvrdokornijih muslimanskih i srpskih vernika i jesam veliki vernik. Drukčije i nije moglo biti. I mislim da je taj spoj najlepši dar koje su mi obe porodice predale. Sa svim svojim svojim neskladima. To može samo da oplemeni. Da podstiče da se razlike podrazumevaju, da su most ka boljim i lepšim stvarima, situacijama, ljudima.
Koliko nas primarna porodica određuje?
– Mnogo. I kada utiču na nas najpozitivnije, i kada od nas naprave robote, pravdajući to društvenom korektnošću i prihvatljivošću. Obeležavaju nas i kada uočimo sve pogreške njihovog vaspitanja, pa time pravdamo svoje promašaje. Obeležavaju naš revolt, stres, svest i podsvest. Primarna porodica je u stvari naša tetovaža, tatu-ruža na grudima.
Kako doći do sebe?
– Kroz zapričavanje, zavaravanje i zavirivanje. To je jedini način. Čak i kada varamo u igri sudbine. Čak i kada igramo preferans, pa zovemo trećeg jer smo sigurni u prolaz. Čak i kada igramo šah, samo udvoje.
Dodaj komentar