Diktafon

Biljana Oljača: Društvene mreže su naši lični mediji

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Foto: Dragana Draganović, Digital dream

 

 

 

“Kada bi postojalo neko takmičenje u izboru čoveka koji najviše na svetu voli ono što radi, ja verujem da bih ja odnela pobedu. Šalu na stranu, to definitivno jeste moj slučaj! Ja mislim da je velika sreća i privilegija voleti ono čime se u životu bavite. Jer i ručak kada kuvate sa ljubavlju bude neverovatno ukusan. Možete zamisliti u koju se vi moćnu silu pretvarate svakoga dana kada na posao dođete sa tom ogromnom pozitinom energijom, i možete zamisliti šta sve sa tom energijom možete uraditi. Samo je nebo granica”, kaže Biljana Oljača.




Biljana Oljača je specijalista za „public relations“. Već skoro dve decenije radi PR za velike kompanije i medije. Svoja znanja i iskustva pretočila je u  knjigu “Istine i zablude o PR-u” u kojoj na duhovit i jednostavan način, razumljiv širokoj čitalačkoj publici, bez  ulepšavanja stvarnosti objašnja šta PR profesija jeste a šta nije.

Kakav je osećaj kad vidite svoju knjigu u knjižarama?

 -Sjajan i neobičan. Ja sam moju knjigu prvi put videla u izlogu jedne knjižare vraćajuči se sa posla. Sećam se da sam se nasmešila i u sebi pomislila: “Vidi, moja knjiga!”. Bez obzira što ste svesni da ćete je videti svaki put kada uđete u knjižaru, svaki put se pomalo iznenadite. Čudno je to. Valjda zato što sam ja ovu knjigu napisala bez nekog posebnog plana. Samo sam sela, napisala tih 200 strana, poslala jednoj prijateljici koja je novinarka i pitala je: “Jel’ tebi ovo liči na knjigu?”’. Ali, najbolje stvari se u životu dešavaju uvek neplanski, bar kod mene.

Da li je bilo teško pronaći izdavača za knjigu o tajnama PR-a?

 -Nije bilo teško. Pomalo sam i začuđena kada čitam koliko se ljudi namuče da nađu izdavača, pa kontaktiraju desetine i desetine izdavača dok ne nađu onog koji pristane da štampa njihovu knjigu. Kod mene nije bio taj slučaj. Ja sam kontaktirala u isto vreme dva izdavača, i moj sadašnji izdavač je odmah pristao da štampa knjigu. PR je jako aktuelan, uvek. Naročito što u našoj zemlji nije skoro izašla knjiga o PR-u pisana na ovaj način – kroz primere iz prakse. Uglavnom su knjige iz te oblasti (ako ih uopšte nađete u knjižarama) prevodi sa engleskog jezika, pa je moja knjiga i zbog toga bila interesantna za štampanje. Ja sam čak pred sam izlazak knjige ušla u par knjižara i zamolila prodavačice da mi pokažu odeljke gde im stoje knjige iz oblasti odnosa sa javnošću. Odgovor je uglavnom bio: “Nemamo ni jednu knjigu iz te oblasti.”’ Kada pogodite “nišu” koja nije pokrivena, onda brzo rešite problem sa pronalaženjem izdavača.

Šta je Vas privuklo ovoj profesiji?

 -Privukolo me je to što je profesija neobična, drugačija od svih. Što vam nijedan dan nije isti. Što je dinamična, i puna iznenađenja. Što vam omogućava da upoznate neverovatan broj ljudi, koje ne biste upoznali da radite bilo koji drugi posao. Što je bila nova i potuno nepoznatakada sam ja počela njome da se bavim. I jednostavno, zato što je za mene najlepša profesija na svetu.

Za ovih dvadesetak godina koliko se bavite PR koliko se promenio stav prema odnosima sa javnošću?

  -I jeste i nije. PR je za tih dvadeset godina mnogo napredovao, pa je samim tim i poznatost profesije podignuta na jedan viši nivo. Međutim, koliko god moje kolege i ja mislili da se o PR-u mnogo zna, stvarnost nas svakoga dana demantuje. I dalje pojedini vlasnici ili direktori kompanija misle da je imati PR menadžera luksuz, da njima PR nije potreban, a nisu ni svesni koliko sve u njihovoj kompaniji vapi upravo za onim što bi jedan pravi, profesionalni PR menadžer mogao da im pruži. I tako mnoge kompanije tapkaju godinama u  mestu samo zato što sa vrha ne postoji dovoljno razumevanje za potrebom uvođenja PR-a, dok druge krupnim koracima idu napred. Ali kad tad će svi oni doći do saznanja da im je PR preko potreban. Nadam se da im neće biti kasno.

Kako objašnjavate popularnost profesije PR menadžera među ženama?

  -Znam da ćete se smejati mom odgovoru, ali … Ja mislim da je tolika zastupljenost dama u PR-u rezultat čistog neznanja. Zašto? Zato što laici smatraju da je PR menadžer neko ko se šećka po medijima, pa gostuje na ovoj i onoj televiziji, pa obilazi gradske žurke, pa se druži sa poznatim “facama” itd. itd. I onda mlade devojke iz želje da žive tako glamurozan život pohrle u PR, i… Onda se susretnu sa stvarnošću. Sve ovo gore navedeno je samo jedan mali, i po meni zanemarljiv procenat PR-a. Mnogo toga drugog, je u stvari PR.

Ljudi koji se danas u Srbiji bave PR-om je mnogo, ali je PR profesionalaca i pravih PR stručnjaka jako malo. Zašto je to tako? Da li je to potreba ili pomodarstvo?

-Na žalost, tačno je da PR profesionalaca u našoj zemlji ima malo. Postoje, ali ih je mnogo manje od onih drugih. Što se tiče pitanja da li je PR potreba ili pomodarstvo zavisi ko ga, i zbog čega uvodi u poslovanje. Ako ga u poslovaje uvodi privatni preduzetnik koji želi da se pohvali svojim komšijama da i on ima “taj PR” u svojoj kompaniji, u tom slučaju je reč o pomodarstvu. Ali ako vlasnik kompanije koji je na primeru drugih, čak i konkuretskih kompanija video koliko je PR moćan, i koliko može da pogura kompaniju napred, shvati da i on želi da uskoči u taj “voz promena” i zbog toga uvede PR u svoje poslovanje, tada je reč o potrebi.

 Pored obrazovanja, koje su to društvene veštine i znanja koja su potrebna da predstavnik jedne kompanije poseduje? Da li je PR “prva linija odbrane” jedne kompanije?

  -Postoji sjajan odgovor na to vaše pitanje u jednoj od knjiga Lazara Džamića koji je bio moj profesor na poslediplomskim studijama. Njegovo objašnjenje koja sve znanja treba da poseduje jedan PR menadžer glasi: znanja iz marketinga, mendžmenta, psihologije, sociologije, komunikologije, prirodnih nauka, književnosti, psihologije masovnih medija …(dodajte sami bilo koju drugu oblast, jer sve su važne, i veoma bitne za jednog pravog PR stručnjaka). I ma koliko ovo izgledalo simpatično, suština je da je jako tačno. PR stručnjak mora posedovati veoma široka znanja iz mnogih oblasti, da bi poslom odnosa sa javnošću mogao kvalitetno da se bavi. Jer on uvek jeste “prva linija odbrane”’ i kada kompaniji ide dobro, ali i kada kompanija zapadne u krizu. Tada se izvlače mnogi “kečevi iz rukava” i koristi znanje koje smo ko zna kada i ko zna gde stekli, a sada nam je neophodno.

 

 Šta PR jeste, a šta nije?

 -Odgovor na to pitanje pročitajte u mojoj knjizi “Istine i zablude o PR-u”  jer upravo na ta dva suštinska pitanja u knjizi dajem odgovor. Malo je prostora u ovom intervjuu, a naročito u jednom odgovoru na pitanje, da bih mogla da vam to objasnim.

Radili ste kao PR menadžer na BK televiziji, u kompaniji Hyundai, u PR agenciji.  Koliko je lakše ili teže raditi u PR agenciji u odnosu na konkretnu kompaniju?

  -Ja sam čovek krajnosti, i kod mene su odgovori uvek: da ili ne. “’Možda” ne dolazi u obzir.  Malo se šalim, ali sam ovo rekla zato što posao ili radim jako dobro ili ga ne radim. Zato prilikom poređenja rada u kompaniji, i u marketiškoj i PR ageneciji radije biram kompaniju. Jer vi radeći PR u kompaniji imate samo jednog klijenta kome možete maksimalno da se posvetite, a u ageneciji imate više njih. Ja volim posvećenost, u svakom segmentu života. To ne znači da posao koji za kompanije obavljaju PR agencije nije dovoljno dobar. Naprotiv. To samo znači da meni više odgovara, i bolje se osećam radeći kompanijski PR.

Šta je potrebno da bi se radio dobar PR za jedan televizijski kanal?

  Televizija je sama po sebi specifična, sve se dešava jako brzo, i sve se meri sekundama. Tako da ne možete biti neki mlak temperament, i raditi PR za neku televiziju. Ja sam “zanat” ispekla na BK televiziji, u kompaniji o kojoj su u to vreme svi maštali. Bolje mesto za početak PR karijere, i za ulazak u PR vode nisam mogla dobiti. I nekako ta prva kompanija za koju radite PR vas obeleži, pa novinari i danas u telefonima moj broj imaju zabeležen pod imenom: Biljana PR BK.

Odnosi sa javnošću se u našim uslovima veoma često poistovećuju sa odnosima sa medijima. U jednom poglavlju pitate “da li su novinari naši ljuti protivnici, ili smo svi na istoj strani”? Da li je odnos novinar – PR precenjen? Koliko su odnosi sa medijima važni za bavljenje PR poslom?

 -Mediji su spona između kompanije i njenih ciljnih grupa, i postoji ona poznata izreka da “’ako se nešto nije pojavilo u medijima, kao da se nije ni desilo.” I to je zaista tačno. Mediji imaju ogromnu moć, i zato su jako bitni za posao svakog PR menadžera. Ali odnosi sa javnošću nisu samo odnosi sa medijima, jer su mediji samo jedna ciljna grupa sa kojom komunicira menadžer za odnose sa javnošću. A da li odnos PR menadžer-novinar precenjen? Ja bih pre rekla da je nepotrebno izkomlikovan. Ja volim stvari da pojednostavim. I PR menadžeri i novinari imaju isti zadatak, a to je blagovremeno i istinito informisanje javnosti (svako u svom segmentu). Tako da novinari i PR mendžeri nisu suprotstavljene strane, nego smo svi na istoj strani.

Koliko se kod nas pažnje poklanja ličnom PR-u?

 – Malo! A trebalo bi. Meni su društvene mreže interesantne iz razloga jer tu možete baš jasno da vidite kako većina ljudi, i što je najgore dosta javnih ličnosti ne vodi računa o svom ličnom PR-u. Društvene mreže su naši lični mediji. I kao što je neophodno pripremiti se pred gostovanje na televiziji, isto je tako potrebno dobro razmisliti pre nego što neki tekst, ili neku fotografiju okačite na bilo koju od društvenih mreža koje posedujete. A većina ljudi ne razmišlja na taj način.

Kako, prema Vašem mišljenju, izgleda budućnost odnosa sa javnošću u Srbiji?

 -Vreme PR-a, i profesionalnih PR menadžera u Srbiji tek dolazi. PR je u svetu već odavno najplaćenije zanimanje, a  pošto mi malo kaskamo za svetom taj trend će uskoro stići i kod nas. I ne samo to. Vlasnici kompanija će vremenom shvatiti da se prava konkurentska prednost na tržištu može stvoriti jedino dobrim imidžom kompanije koji može da izgradi i održi samo dobar PR menadžer. E kada to shvate, sve ostalo je u našim rukama.

Zašto kažete “neka vam reči budu blage, a argumenti jaki“? Kako se postiže ta ravnoteža?

 -To su reči Patrijarha Pavla, gde je u jednoj rečenici sažeta čitava jedna životna filozofija. Jako puno ljudi u komunikaciji nastoji da dominira time što priča povišenim tonom, što koristi ironiju ili sarkazam, što bojom glasa želi da pokaže svoju “moć”. Suština je zapravo, da su sve ove stvari odraz nemoći. Jer ljudi koji su sigurni u ono što govore, i koji komuniciraju argumentima nemaju potrebe za svim ovim gore navedenim. Zašto? Zato što su argumenti najjače “oružje” u komunikaciji, i dovoljno je njima raspolagati, i kraj svakog razgovora dočekati kao pobednik.

 

Da li na neuspehe treba gledati kao put ka novim uspesima?

 -Ja na neuspehe tako gledam, baš kao na put ka novim uspesima. I uopšte na stvari koje nam se dešavaju a da ih nismo želeli, gledam kao na lekcije. Jer kako ćemo u životu spoznati šta zaista želimo, ako ne naučimo šta ne želimo. Sve je stvar percepcije. I ako na neuspehe gledamo kao na “lošu sudbinu“ onda će se oni i dalje nizati u našem životu. Ako gledamo na njih kao na nešto što je sastavani deo svakog života, i nešto prolazno i trenutno, tako će i biti. Ja bih volela da ovim stvarima uče decu u školama. Da deci uvedu neki predmet  “životno obrazovanje” i da ih podučavaju kako da se nose sa mnogim životnim situacijama koje ih u životu čekaju. Verujem da bi to bile lekcije koje bi klinci tokom svog života najviše pamtili.

Govorite i o nekim važnim životnim temama: o moći osmeha – ali samo kada je iskren, i kako se u životu uvek treba držati parole “nema nesavladivih tvrđava, ima samo loših napadača”?

 -Ja sam čovek koji ne voli foliranja, licemerstvo, i mnoge ljudske osobine koje su danas, na žalost, na ceni. I pored toga ja ostajem svoja, i cenim one vrednosti kojima sam u porodici naučena. Zato mislim da i jedna tako naizgled bezazlena stvar kao što je osmeh treba da bude iskrena, jer samo u tom slučaju ima smisla. Mnogo,baš mnogo puta me je ta moja otvorenost, iskrenost i direktnost u životu koštala, ali sam oduvek znala da je najbitinije bez griže savesti moći sebe pogledati u ogledalo, i uveče mirno zaspati. Mislim da te stvari niko i ničim ne može da vam plati. I kada imate tako čist životni put, kada znate tačno šta želite, i kada imate hrabrosti da to i ostvarite onda zaista “nema nesavladivih tvrđava”. Izgleda da je ipak sve do “napadača”.

Da li ste nešto žrtvovali zbog karijere?

 -Ja verujem da za svaku stvar u životu manje ili više nešto drugo žrtvujete. Tako je i sa krijerom.  Ali ja na to gledam na sledeći način: to je kao kada nekom nešto poklonite, ili učinite i to jednostavno zaboravite, nepričate više o tome. Tako da o tome ne razmišljam jer sve što je prošlo ostavljam iza sebe, a razmišljam samo o onome što je ispred mene. To je nekako logično, jer prošlost ne možete da promenite. Budućnost možete.

Kakve knjige volite da čitate?

 -Jako volim da čitam knjige iz psihologije, jer sam sigurna da je svaka stvar u našem životu na ovaj ili onaj način vezana za psihologiju. Zaista uživam u saznanjima koliko je naš um moćan, i koliko sami sebi možemo da promenimo živote samo snagom svojih misli. Ljudi su skloni melanholiji jer je to najlakše, ali ja verujem da svaki dan treba učiniti nešto kako bi sebi i ljudima oko sebe ulepšali dan,mesec, godinu, i kako bi ovaj život koji nam je dat na korišćenje upotrebili na najbolji mogući način. Ali sve je opet do nas. Gledajući u istu stvar jedan čovek vidi nešto ružno, drugi nešto lepo. I ne kaže se slučajno da je “lepota u očima posmatrača”. Ja mislim da je sve u životu u očima posmatrača, i trudim se da budem posmatrač koji oko sebe vidi što više lepog, jer lepote i dobrote oko nas uvek ima.

 

 

 




Jedna od mnogih

(Post) istina (post) demokratije

Nedogled

KLEOS

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .