MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Marija Ćalić
Reka raskvašenih Beograđana ispred Narodnog muzeja kišovite Srbije.
Sećam se kad je podignuta piramida od stakla i metala ispred Luvra. Mišljenje javnosti je bilo podeljeno. Protivnici ovog projekta su bili u većini. Luvru je bio neophodan novi ulaz, bez dileme, ali je to moglo da se reši na manje ekscentričan način. Diskretan ulaz nalik onima u metro ne bi zasenio nekadašnju kraljevsku palatu u koju je muzej smešten. Miteranova vlada je, međutim, imala drukčiji pristup. Raspisan je konkurs za arhitektonsko rešenje, pobedio je Jo Ming Pej, piramida je podignuta, a Miteranova vlada je prešla na sledeći korak: preusmeravanje javnog mnjenja i pozicioniranje svog projekta na mesto nacionalnog simbola.
Skoro ludački ambiciozan zadatak u gradu satkanom od dela koja predstavljaju vrh svetske arhitekture. Primenjena je strategija koja svakako nije bila pionirska, ali ja sam tada prvi put videla da se primenjuje i u kulturi : umesto da se obrati stručnom auditorijumu, da potraži podršku od renomiranih arhitekata i istoričara umetnosti u esnafskim udruženjima i u medijima za umetnost i kulturu, grad je počeo da štampa plakate, flajere, turističke prospekte i razglednice sa fotografijama staklene piramide. Novi ulaz u Luvr reklamiran je i publikovan u popularnim emisijama, koje sa kulturom nikakve veze nemaju. Ceo svet je bio informisan o piramidi kroz koju se ulazi u najveći pariski muzej, kao što bi danas bio informisan o Ledi Gagi. Ili Pink.
Luvr je jedan od nekoliko najvećih muzeja na svetu u kome su izložene Đokonda, pa Miloska Venera… Da ne ređam dalje, umetnička dela koja su toliko poznata, da ih znaju i oni koji se za umetnost ama baš nimalo ne zanimaju, jer se reprodukcije tih dela sreću na poklopcima bombonjera i predlošcima za goblene. Zato je poseta uvek bila velika, za razliku od one u Narodnom muzeju u Beogradu. Zato je bio neophodan i novi ulaz. Ipak, dobrom delu ogromnog broja turista u Parizu nije padalo ni na kraj pameti da čeka u redu za skupu kartu, kako bi gledali nešto što ih ne zanima, kad već svojoj rodbini i prijateljima moraju da pokažu fotografije s vidikovca Ajfelove kule i kruzera po Seni, uz one besplatne, sa trga Konkord i ispred Bogorodičine crkve.
Ne lezi vraže! Vešt marketing je dodao nove troškove posetiocima Pariza. Fotografija iz reda ispred piramide postala je „must have“, a za njom su potom morale da uslede i one iz muzeja, jer priznati da obilaziš znamenitosti samo kako bi posle kod kuće pokazivao svoje slike nije nimalo cool.
Pojavljivanje Pejove piramide u popularnim emisijama i svakodnevnoj štampi nije podstaklo samo strane turiste da ne zaobiđu Luvr, već je podsetilo Francuze kako je zaista neoprostivo ako ne obiđu ovaj svoj nacionalni ponos. I tako, kao što u matematici dva netačna iskaza daju tačan, dva postupka koja su obično kulturi suprotstavljena – 1) nepoštovanje autentičnog izgleda starog zdanja i 2) populistički marketing, doveli su do širenja kulture i svesti o njoj.
Narodni muzej u Beogradu nije radio dugo, vrlo dugo. Ali, da kraj rekonstrukcije i njegovo ponovno otvaranje za posetioce nisu oglašavani u tabloidima i u vestima koje se emituju u pauzi između turbo-folk spotova i po kog rijalitija, sad bi kiše kvasile usamljeni pločnik Vasine ulice, a ne dugački red ljudi koji strpljivo čekaju da posete muzej.
Pa šta, ako mogu Francuzi, možemo i mi – zapravo bi mi bilo drago, veoma drago, što su, za promenu, ti hramovi kiča doprineli upoznavanju širih masa sa kulturnim blagom za koje mnogi nisu ni znali da ga imamo. Da, bilo bi mi veoma drago, samo kad bi to bila jedina grupa mokrih Beograđana ovih dana, na ulicama mog grada.
Nedaleko od Narodnog muzeja, samo nekoliko autobuskih stanica odatle, jedna mnogo veća i mnogo živahnija grupa ljudi takođe je na ulici, ali ne zato da bi se radovala širenju kulture, već zato što se bori protiv njenog zatiranja. Posle 73 godine uspešnog postojanja i nebrojenih gostovanja i po našoj zemlji i po inostranstvu, KUD „Branko Cvetković“ je ostao bez svojih prostorija. Nemaju čime da ih plate; jedina valuta koju ovaj KUD ima je očuvanje naših tradicionalnih umetnosti i veličanje naše zemlje i njene kulture, a ta valuta, biće, ne pokriva trošak za struju i imfostan. Članovi KUD, pošto su ostali bez prostorija, sad igraju i pevaju na ulici, pa neka svako proceni šta vredi više – račun za struju, ili ceo umetnički ansambl i njihovo delo.
Da ne grešim dušu, neplaćeni računi nisu jedini razlog za iseljenje ovog KUD, već pre svega to što je uvažen zahtev vlasnika prostora, Saveza samostalnih sindikata Srbije, da se njihovi stanari isele. I to je OK, podrazumeva se da želja vlasnika mora biti odlučujuća. Ali, ako sam dobro shvatila, niko Društvu „Branko Cvetković“ nije ponudio ni neki drugi adekvatan prostor. Pa se pitam, eto, ako KUD koji već 73 godine radi tako uspešno da predstavlja ambasadora naše kulture ne zaslužuje podršku i zaštitu Ministarstva za kulturu, ili bar Gradskog sekretarijata za kulturu, ko je zaslužuje?
Više autobuskih stanica odatele, u Zemunu, kisnula je još jedna grupa ljudi, ali se brzo razišla jer je razlog za njihovo angažovanje prestao da postoji. Pokušavali su da spreče rušenje jedinog primerka art dekoa u Beogradu. Zgrada je bila potpuno funkcionalna, ali se očigledno nije uklapala u nečje planove, pa je sravnjena sa zemljom, zajedno sa svim reljefima i ostalim umetničkim radovima koji su je krasili.
Možda za pomenuta dešavanja postoje suvisli odgovori. Možda, ako se zna cela situacija, sagleda iz svih uglova… Možda. Kako god bilo, to nije slika grada u kome cveta kultura i zato me ni onaj red ispred Narodnog muzeja ne baca u nesvest od radosti.
Mnogo pre, to je slika grada u kome cvetaju rijaliti programi, sa zvucima turbo-folka u pozadini. Nekog novog grada, koji skoro nimalo ne liči na onaj u kome sam rođena.
Možda je u pitanju promena koja je zahvatila ceo svet. Opet, možda. Ali, ja mislim – a i vidim – da se u svetu dešava još jedna promena: sve je više novih naučnih, umetničkih i sportskih dostignuća, koja su pre 10 godina bila nezamisliva. Plemenite ideje o duhovnoj i telesnoj čistoti se polako uvlače u svest prosečnog čoveka, onog istog koji im se pre 10 godina smejao, kao budalaštinama. I zato se, uprkos svemu, nadam da će nastupiti još jedna promena, u budućnosti koja nije tako daleka. Kada deca novog čovečanstva, kao što je Rafa Gomez, sa svojim talentima i senzibilitetom, više ne budu deca. Znaćemo kad se to desi – obavestiće nas mediji.
Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE
Dodaj komentar