MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Fotografija: Marija Ćalić
Imam zagonetku za vas, odmah ćete pogoditi o kome se radi:
Njene fotografije preplavljuju internet. Mekana je i topla i voli da se mazi, osim kad grebe. Bez nje se ne može zamisliti seosko domaćinstvo, ali ni spavaća soba hipstera. Na selu je veoma korisna; u gradu, što je beskorisnija – to je ljupkija. Ko je ona?
Pogodili ste, naravno: mačka.
Kad se kaže „novi svetski poredak“ neki miisle prvenstveno na nove ekonomske odnose, drugi na političke, treći na socijalne, uključujući tu i nove moralne koncepte. A ja, eto, pomislim na očigledne promene u čovekovom odnosu prema kućnim ljubimcima. Imam za to debeo razlog.
Kao dete sam dovlačila u kuću svako živo biće koje mi je izgledalo gladno ili nezaštićeno, od guštera do pasa lutalica. Stvorovi koji su skvičali, cvrkutali ili se uopšte nisu glasali ulazili su u naš dom, ali bi do sledećeg jutra nestali, jer su njihove mame dolazile da ih traže. To bi mi uvek objasnila moja mama, kad bih se probudila i videla da ih nema. Samo po jedno crno mače mama nikad nije došla. Ono se uvuklo pod moj jorgan kad ga niko nije gledao. Ujutru moji roditelji nisu imali uobičajenu spremnu priču o brižnoj životinjskoj mami koja traži svoje čedo, već su me probudili sa zbunjenim izrazom krivice, da mi kažu kako je moja najnovija drugarica nestala, a oni nemaju pojma ni kad, ni gde. Baš su mi bili smešni, izgledali su vrlo pokunjeno. Poklopila sam rukom mače koje mi je spavalo na stomaku, ispod jorgana i malo ga otkrila. Na kratko, koliko da ga vide, ali sam ga brzo opet pokrila, da se ne prehladi.
Mače je bilo žensko. Da ne bismo morali da prolazimo duge periode navikavanja na ime nazvala sam je Cica, jer je to reč na koju se sve mačke odazivaju i odmah je proizvela u svoju sestru. Cica i ja smo proživele zajedno jedan pun mačji vek, tokom koga smo delile krevet, stolicu, moj radni sto i sladoled od vanile. Kad sam bila tužna mazila me je i tešila, a ako bi neko probao da digne glas na mene, branila me je pretećim frktanjem. Neposlušne je grebala i grizla. Svoju prvu pesmu sam napisala njoj. Kada je potrošila svih 9 života, Cica je uginula u mom naručju.
Danas priča o meni i Cici zvuči vrlo „in“, skoro kao neki od popularnih video klipova. U vreme kad se odvijala, aktuelna moda je bila drukčija. Zaista je bilo ljudi koji su sa zebnjom i nerado ulazili u kuću u kojoj živi crna mačka. Još više onih koji su se klonili svih mačaka, jer prenose ehinokokus i druge parazite. Nebrojeno puta sam čula nesuvislu pričuu o tome kako pseće buve ne prelaze na ljude, dok mačje to čine, od ljudi koji su valjda mislili da postoje dve vrste buva. Jednom rečju, imati mačku značilo je biti čudak (ili veštica?), dok je pas izuzetno podizao socijalni rejting.
Mondeni likovi oba pola koji su šetali brodarice, pantalone iznad gležnjeva i svoje pse, u velikom broju su smatrali da treba da budu i mačkomrsci. Ja nisam mrzela nikoga, osim možda malo te tipove koji su mrzeli mačke. Nakon što je Cica uginula, imala sam druge ljubimce: psa, mačku, kornjaču, ježa, vevericu… Ali, Cica nije bila moj ljubimac, već moja sestra. Zbog nje sam se „prepucavala“, a ponekad i tukla sa onima koji bi se usudili da kažu nešto protiv nje. Upravo onako, kako to čine starija braća i sestre. Tako sam, zahvaljujući Cici, izučila veštinu koja se ne stiče lako – naučila sam da odbranim svoj izbor od predrasuda.
Danas su stvari postavljene sasvim obrnuto. Čovečanstvo postaje sve svesnije svog jedinstva sa prirodom kojoj pripada i, rekla bih, ima popriličnu potrebu da se pospe pepelom zbog svog doskorašnjeg arogantnog sistema vrednosti. Tako dojučerašnji ljubimac za autsajdere sada postaje statusni simbol, baš kao i seda kosa; farbanje je demode, out of date, prevaziđena estetika. Da li u tome ima foliranja? Evo još jedne zagonetke:
Video-klipovi s mačkama i slike hrane na jednom mestu, šta je to?
Opet ste lako pogodili, zar ne? Pa naravno, to je „Fejsbuk“. Moderan čovek (imenica „čovek“ je jednina od „ljudi“, tu spadaju i žene) srednjih godina raznežuje se nad snimcima mačaka, voli da jede u restoranu lepo aranžiranu zdravu hranu koju rado fotografiše, deli video-klipove s receptima, ne farba kosu i održava živu komunikaciju sa svojim širokim krugom prijatelja na „Fejsbuku“. To je imidž koji je „in“; foliranja mora da bude, kad god nešto ne činimo samo iz sebe, već nastojimo da realizujemo spolja zadat kalup. Ali, mode nisu zadate od strane nekolicine ljudi koji vladaju svetom, pa ma šta bivši fudbaler Dejvid Ajk mislio o tome.
Evolutivno pravilo 101. majmuna važi i za ljude. Zahvaljujući njemu, pojedine ideje se rasplamsavaju u svetsku modu, dok druge ne zažive nikad. Modni kalup čovečanstvo zadaje samo sebi. Modni kalup današnjice je jedinstvo sa prirodom kojoj pripadamo i sa svojom suštinom. Meni se taj kalup dopada mnogo više, od onih nerealno egocentričnih ideala koji su vladali pre npr. 50 godina, u kojima se kao najviša vrednost postavljala moć destrukcije: čovek-uzor je otimao život od Zemlje, njegov kućni ljubimac je bio dresirani pas-ubica, a njegov tajni krug prijatelja su štitili blindirani automobili i službe obezbeđena. Ne kažem da danas takvih ljudi više nema, ali oni nisu uzor; oni su recidiv.
Zato, živela moda video-klipova s mačkama!
Jer mislim da je ona pokazatelj čevekove duhovne, mentalne i moralne evolucije.
Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE
Dodaj komentar