MediaSfera
Kada je kao član srpske Misije za pridobijanje saveznika u Evropi, jeromonah Nikolaj stigao u London, bio je nepoznat u narodu i u engleskim uticajnim krugovima. Doduše, dobro je govorio engleski, i imao poznanika i prijatelјa u Oksfordu i Kembridžu, gde je studirao filosofiju.
– Razmišlјao sam danima – pričao je kasnije – kako da skrenem pažnju na naše prisustvo i kako da zainteresujem poslovično indiferentne Engleze, za našu stvar i za Srbiju. Prolazeći jedanput pored čuvenog Hajd-parka, vidim nekoliko govornika koji nešto besede grupicama dokonih lјudi u parku. Uzmem sutradan moju pastirsku frulu, na kojoj sam svirao još kao dete kod stada u Leliću i koju sam uvek sa sobom nosio negde na dnu putničkog kofera, i krenem u Hajd-park. Onako u crnoj mantiji, sa bradom i kosom, stanem u parku i počnem da sviram. Narod sa čuđenjem gleda i poče da prilazi.
O učinku Nikolaja Velimirovića u propagandnoj misiji u Engleskoj u vreme Prvog svetskog rata Mihajlo Pupin je rekao: „Ono što je u srednjem veku za Srbiju učinio Sveti Sava pred inostranstvom, to je ovih dana učinio Nikolaj pred Anglikancima.“
Svi ostaviše one druge govornike. Ja onda stavim frulu pod ruku i počnem da im govorim. Po mojoj odeći i crnoj mantiji, mislili su da dolazim iz Azije ili Afrike. Ja objasnih gde je Srbija i ispričah kratku istoriju Srba. Onda sam govorio o davnašnjim stradanjima našeg naroda. Svi su sa pažnjom slušali. Priđe mi na kraju jedan sveštenik anglikanske crkve i upita da li u mom kalendaru mogu naći jedan slobodan dan da govorim u njegovoj crkvi. Ja nisam imao nikakav kalendar i svi su mi dani bili slobodni.
Od tada, krenuo sam da propovedam po mnogobrojnim crkvama Engleske. Bilo je dana kada sam govorio u nekoliko crkava. Malo pomalo, stignem tako zahvalјujući arhiepiskopu kenterberijskom i u čuvenu katedralu svetog Pavla, u Londonu.
Beseda u katedrali
Jedan od najznačajnijih događaja u radu naše misije i dr Nikolaja u Engleskoj, bio je proslava Vidovdana 1916. godine. Duša ove proslave bio je Nikolaj. To je bio prelomni trenutak kada je celo englesko javno mnjenje stalo na stranu Srbije.
„Dan Kosova“, kako su ga Englezi nazivali, imao je za cilј da ime Srbije raznese po celoj Engleskoj i da pokrene narod na darežlјivost u korist napaćenih i izmučenih naših vojnika i naroda.
Predsednik Odbora za proslavu bio je lord arhiepiskop kenterberijski Randal, lični prijatelј Nikolajev. Po svim većim gradovima prodavan je „Vidovdanski cvetak“, a u svim engleskim crkvama prikuplјan je prilog za Srbiju. Prikuplјena je ogromna suma novca.
U Londonu proslava je bila najsvečanija. U najvećoj londonskoj crkvi, znamenitoj katedrali Svetog Pavla, održana je svečana liturgija. Nikolaj je održao besedu na temu „Duša Srbije“. Bilo je to prvi put da jedan stranac druge konfesije govori u ovom hramu. Bio je prisutan kralj Džorž V, i sva ugledna engleska aristokratija. U hram se moglo ući samo sa specijalnim pozivnicama i propusnicama.
Nikolaj je izašao na predikaonicu (mesto za propoved) u najprostijoj monaškoj rizi. Ceo jedan minut fiksirao je svojim crnim očima okuplјeni narod u hramu. Kada su se sve oči, srca i misli slile u jedno, izvadio je jednu fotografiju i počeo je svoju znamenitu besedu „Duša Srbije“.
Duša Srbije
„Gospodo i prijatelјi! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji je ponos Engleske i hrišćanstva. Ja sam video da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donesenog iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Video sam da je sagrađen od granita i mermera koje su ispirali talasi stotine mora i okeana. I da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem, donetim iz najskupocenijih rudnika Evrope i Azije. I uverio sam se da se ovaj hram s pravom ubraja u jedno od arhitektonskih čuda sveta.
No, gospodo i prijatelјi! Ja dolazim iz jedne male zemlјe sa Balkana, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovoga!“
Nastao je tajac. Gordi Englezi, gledali su zbunjeno u njega. Nastao je žamor u vidu podsmeha. Šta ima lepše od ovog hrama? Šta ovaj čovek priča? Koja je to zemlјa? – lebdela su pitanja u vazduhu.
Pauza je trajala nekoliko minuta. Nikolaj je široko mahnuo rukom. Nastao je ponovo tajac. Onda je iz džepa svoje monaške mantije izvadio fotografiju i okrenuo je narodu. To je bila fotografija Ćele-kule na Čegru.
„Taj hram se nalazi u srpskom gradu Nišu i zove se ĆELE KULA. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope. A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi danas mogao podići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelјa, kuma.
Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablјe i obarali divlјe horde, koje su srlјale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Širera. Za sva ona bela i crvena stoleća u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo korigovanje, i bogova i lјudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno. Mi smo, kao strplјivi robovi, mi smo se klali sa neprijatelјima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlјe trnje oko pitome ruže.
Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polјu na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje.
Gde su? Izginuli braneći Evropu.
Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati taj dug.”
Izvor: Pričalica.blog
Dodaj komentar