MediaSfera
… Čekajući isceljujući dah borove šume
Piše: Milica Cincar-Popović
Fotografija: Marija Ćalić
Kakva sedmica. Kakva užasna sedica! Dešavale su se i ranije invazije budalaština, ali je čovek mogao da se skloni od njih iza svojih zaključanih vrata, kao od grada i oluje. Eh, kuća je još uvek zaklon od kiše i vetrova, ali ne i od budalaština. Jer, one sada ulaze kroz naše kompjutere, tablete, telefone svuda gde smo i mi i zaključana vrata ih ne zadržavaju.
Sećam se, posle havarije reaktora u Černobilu 1986. godine, slušala sam grupu inače umnih, starijih ljudi, kako u strahu šapuće kako se u Vinči planira izgradnja velikog olovnog zida prema Beogradu, da bi se glavni grad zaštitio od radijacije iz vinčanskog reaktora. Raskorak između njihovog visokog obrazovanja i nepoznavanja elementarne fizike činio je njihovu naivnost još smešnijom.
Ova budalaština o „kancerogenom metanu“ koji se „pomešao sa vodom“ beogradskog vodovoda mi, međutim, uopšte nije bila smešna. Delom zato što je samo jedna u gomili, mada manjih, svakodnevnih dezinformacija koje su mi dodijale. Delom zato što je pre 32 godine dezinformaciju trebalo potpisati nekim zvučnim imenom da bi ljudi poverovali u nju; a danas je uz ovu glupost pisalo kako je izvor „drugarica od drugarice“ i masa ljudi ju je ipak glatko progutala!
Nije za džabe baš metanu data uloga u ovoj pričici. Postoji pojava koja se zove migracija metana, a javlja se tamo gde ima i nafte. Metan uđe u podzemni vodeni tok, pa i u vodovodne cevi. Samo, to se dešava, kao đto rekoh, tamo gde ima nafte, a ne u Beogradu; i taj metan se ne meša s vodom, već izađe kroz slavinu. I nije kancerogen.
Od bujice te i mnogih drugih što tačnih što netačnih gluposti, kao što su izmeštenje Glavne železničke stanice na Prokop i rušenje Savskog mosta, probala sam da se spasem isključivši vesti s interneta, ali sam se osetila kao u zatvoru, ograđena od spoljnjeg sveta. U takvoj poplavi gluposti, čoveku nema druge nego da bar neko vreme u toku dana skokne do drugog sveta, gde mu se emocije nadišu, razum nahrani, a misli osnaže. Tehniku za prelazak u drugi svet znam od malena, a moje životne obaveze su takve da mogu da ostavim Zemljinu kuglu da se lepo vrti i bez mog angažmana bar jedan sat dnevno.
Prvi korak za prelazak u drugi svet je da odaberete knjigu koja će vas u njega uvesti. Može i film, ali knjiga duže traje. Zatim očistite i spremite udoban kutak za čitanje i obavezno ga namirišete eteričnim uljima. Miris trenutno aktivira limbički sistem mozga, koji je odgovoran za emocije i memoriju. Izborom pravih mirisa, stvaramo svet „po svojoj meri“.
Kad sam normalno raspoložena, inače, čitam nove knjige. Ali, tog dana, kad sam bila posebno besna zbog lažnih vesti i stalnih pokušaja zastrašivanja iz medija, morala sam brzo da nađem nešto smešno, jer je smeh emocija suprotna besu. Potiru se. Jeste li probali da se smejete kad ste besni? Ne ide, nešto što vam je inače zabavno sada vas ne zasmejava, već vas nervira još više. Samo topal, nimalo zlonameran humor leči od besa. Zato, kad me bes spopadne, imam dva oprobana leka: jedan je Autobiografija Branislava Nušića, a drugi lek su francudki stripovi Gaša i Asteriks i Obeliks. Znam, neko će mi zameriti kako je to dečja literatura. Jeste, slažem se. Zar nije bolje malo biti dete, nego ispirati sebi mozak televizijom ili ogovarati, i to uvek na štetu svog unutarnjeg mira? A malo je ljudi koji to ne čine bar sat – dva svakog dana.
Eto, tako sam uzela u ruke Autobiohrafiju (stripovi mi nisu bili pri ruci) i nakapala ulja u aroma-lampu, to je ona jeftina keramička posuda sa kineske pijace, u koju se stavi mala sveća. Ruža, zato što sam bila tužna i usamljena; cimet, zato što sam bila slaba i iscrpljena; pomorandža, zato što sam bila i malo depresivna. Uz to sam sebi skuvala kafu sa čokoladom i uvalila se u svoje jastuke.
Kako je malo, samo malo čoveku potrebno da bi bio miran, harmonizovan i zadovooljan! Uh, odvalio mi se kameni blok sa duše, veličine onih od kojih su hrađene egipatske piramide. Ubrzo sam se tako grohotom smejala, da je komšiluk verovatno mislio kako sam najbezbrižnija osoba na svetu.
Zamalo da zaboravim neizostavan element putovanja u drugi svet – muziku! Muzika je harmonija, a harmonija je život. Ne verujem da postoji jedna univerzalno idealna vrsta muzike; valjda su ljudi različiti, pa im odgovaraju i različite frekvencije i ritmovi. Uostalom, nije me ni briga. I ne možemo sve logički tumačiti, jer nije naša logika stvorila ni svet ni čoveka. Postoje pretpostavke da su kameni blokovi piramida (kao što je bio onaj na mojoj duši) prenošeni zvukom. Bebe se smiruju i bolje spavaju uz Mocarta ili Betovena. A koja je muzika najbolja za nas? Pa valjda svakome ona koja mu se najviše sviđa. Različiti smo.
Sve u svemu, ma koliko to nelogično izgledalo, meni se tada, uz miris ruže i kafu sa čokoladom, slušala LP (Laura Pergolizzi).
Branislav Nušić me je zasmejavao, ruža me je tešila i grlila, a uz LP sam pevala, a sa glasom su se iz mene izlili moji bes i frustracija, ostavivši me dovoljno staloženom i stabilnom, da prođem kroz ovu užasnu sedmicu otvorenih očiju. Zato vam ovaj tekst šaljem omamljena mirisom ruže, cimete i pomorandže. A idući – idući će mirisati na visoku borovu šumu.
Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE
Dodaj komentar