Fejsbuk i grad: Život u Srbiji ima hiljadu mana, ali i jednu prednost koja zlata vredi

MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Foto: Marija Ćalić

Početkom leta, društvene mreže počinju da podsećaju na loše turističke prospekte. Malo – malo, pa fotografija nekog lepog morskog pejzaža, ređe i planinskog, koju je fotografisao bogtepita ko i bogtepita kad, a postavio ju je neko ko će u najbolju ruku ugrabiti nekoliko vrelih dana da se skvasi u lokalnom bazenu. Ne znam šta navodi ljude da sebe šminkaju tuđim uspomenama. Možda iskrena mašta koja, budući da se ionako ne može ostvariti, nema granice; možda stid što pošten život i pošten rad nisu dovoljni da čoveku omoguće i pošteno letovanje.

Koji god razlog bio, leto je ipak vreme za radovanje; ono pravo, a ne pod maskom naopako zamišljenog hedonizma. Mamipare reklamama bodu oči, znam. Ipak, u čovekovoj je moći da sam bira kuda će okrenuti svoj pogled. Imam jedan jdnostavan metod – ako me nešto vuče obećanjem nečeg nedefinisanog, obećanjem da će mi doneti nešto što mi namerno nije jasno predstavljeno, bacam to u korpu za lažna, našminkana obećanja. Iskreno, mnoge turističke ponude me podsećaju na „lepotice noći“, kod kojih neretko teška šminka i specifična odeća kriju impozantne godine, pa čak i bradu i… još ponešto.

Ne kažem da ne treba putovati, taman posla! Baš naprotiv! Samo, ne treba ni čamiti između četiri zida u jalovoj čežnji za nedostižnim destinacijama. Život u Srbiji ima hiljadu mana, ali i jednu prednost koja zlata vredi – ma gde živeli, sigurno je da u blizini postoje neko jezero ili reka za spas od letnje žege. Ne samo za spas, već za uživanje.

Moj Beograd ima Adu Ciganliju. Jeste li vi bežali iz škole? Ja jesam. Naravno, ne zimi, kad bi to bilo vrlo nekomforno, već u onim velim danima pred kraj školske godine.

Ne sećam se većeg uživanja iz ginazijskih dana, nego kad bi sunce i vreo šljunak sušili kapi Savskog jezera sa mene, dok su moji drugovi sedeli mokri od znoja u učionici.

 Dobro, neću sad ovde da reklamiram bežanje iz škole, ali eto – najstresniji periodi školskih dana za mene su bili najradosniji, jer nisam bila koncentrisana na „pumpanje proseka“, već na radosti koje leto donosi. Roditelji ni ne slute kakvu štetu nanose svojoj deci kada im zagorčavaju život panikom zbog ocena pred kraj školske godine, ali to je već druga tema.

Kasnije nisam morala niotkud da bežim da bih dane provodila na Adi. I, znate šta? Mislim da ne samo ja, već i moja deca, sa Ade Ciganlije nosimo isto toliko lepih uspomena, kao i sa naših brrojnih putovanja. Jer, leto u Beogradu, to je: kupanje na Adi, kasni ručak i druženje u nekoj od dorćolskih baštica do kasno u noć. Mi volimo Beograd i volimo beogradska leta.

A znate li šta je ovo?

Još jedno beogradsko jezero. Nalazi se u Resniku. Bilo je zapušteno, jer iz nekog razloga mnogi jezera brkaju s deponijoma, pa u njih bacaju otpad. Sad je čisto, zahvaljujući ekološkim udrženjima „Čisto i bistro“ i „Trash Hero“, pa svakodnevno na njemu ima sve više kupača.

Verovali ili ne, Beograd ima i još jedno jezero, koje ne samo da je zgodno za kupanje, već je zaštićeno  stanište retkih vrsta ptica i – orhideja! Do njega se stiže redovnim linijama gradskog prevoza, kao i do Ade Ciganlije.

Za onog koji, međutim, ne voli ni vrevu mondenih kafića na Adi Ciganliji, ni netaknutu prirodu jezera u Resniku i Krnjači, e pa – ima i za njega nešto. To je Lido, peščana plaža dunavske uvale na Velikom ratnom ostrvu. Spojen pontonskim mostom sa restoranima na obali, daje posetiocima mogućnost da biraju hoće li jesti sendviče u hladovini drveća Ratnog ostrva, ili će preko Dunava skoknuti na klimatizovan ručak, ili bar ledenu kafu.

Zemunci su oduvek više voleli svoj dunavski pesak, nego šljunak savskih obala. Ali, ma koju od ovih destinacija žitelji Beograda izabrali, jedno je sigurno – one sate u kojima bi se krili od vrućine  ispod erkondišna, provešće kupajući se i sunčajući se. A uz to, sigurna sam, umesto slika svojih neostvarivih snova, moći će da se pohvale stvarnim fotografijama radosnih trenutaka na beogradskim vodama.

Dok tih voda još ima. Znate li zašto sam napisala ovaj tekst? Zato što, kako rekoh na početku, u zemlji Srbiji ne postoji mesto bez nekog kupališta ili bar izletišta u blizini. Umesto da ih volimo i negujemo, mi ih pretvaramo u deponije. Jezero u Resniku je moglo da se očisti, ali to nije uvek slučaj.

Često nije.

U Srbiji voda za uživanje ima u izobilju. Ali, krava kojoj je trava na tuđoj zemlji uvek zelenija čini štetu, a ostaje gladna. Kompromitovani su čak i rezervoari vode za piće. Zato, treba skinuti pogled sa plastičnih vodenih tobogana i sintetičkih plaža koje su lepe samo na fotografijama. Ma, neka niko ne žali čak ni za onim zaista divnim, dalekim pedelima; možda će ih jednog dana obići zaista, a ne samo u svojoj čežnjivoj mašti. A do tada – radujmo se, jer u jednom od tih čudesnih krajeva sveta živimo i mi! Ne dozvolimo da taj čudesni kraj u kome smo imali sreću da se rodimo, propadne. Ne dozvolimo da nam našminkana lica noćnih dama odvrate pogled sa lepotice u sopstvenom domu.