Foto: Aleksandar Jočić
Ukoliko se u Srbiji nastave sadašnji populacioni i ekonomski trendovi koji utiču na finansijsku održivost penzijskog sistema, uskoro može doći do situacije da penzije budu na nivou osnovne socijalne pomoći ili tek nešto više od toga.
Оbavezno penzijsko osiguranje, kakvo danas funkcioniše u Srbiji, osmišljeno kao proces u kojem trenutno zaposleni uplaćuju sredstva u penzioni fond da bi mogle da se isplaćuju penzije, kao i da je za funkcionisanje tog procesa potrebno da tri zaposlena uplaćuju sredstva od kojih će se isplaćivati penzija jednog penzionera, odnosno da odnos broja penzionera i broja zaposlenih bude barem 1:3.
Dodatni problem дonela je informatička ekspanzija i tehnološki napredak u svetu, kao i sve veća automatizacija proizvodnih procesa. Kompanije sa tehnološki intenzivnim procesom rada, a manjim učešćem radne snage koje ostvaruju izuzetno visoke profitne stope, trebalo da budu među začetnicima posebnog fonda koji bi služio kao rezerva za slučaj problema u redovnom funkcionisanju isplata penzija.
Kada bi svi nezaposleni našli posao, taj odnos ne bi bio dovoljan za održivost ovakvog penzijskog sistema. Problem finansijske održivosti penzijskog sistema ukoliko se broj zaposlenih smanjuje a broj penzionera raste, države prevazilaze povećanjem zaposlenosti, produženjem radnog veka ili garancijom države koja iz budžeta obezbeđuje nedostajuća sredstva za isplatu penzija, a ponegde se formiraju rezervni fondovi sa istom namenom.
PIO fond kao protocni bojler
PIO fond nije fond koji investira sredstva od doprinosa koji uplaćuju zaposleni, pa da se onda od ostvarenog prinosa isplaćuju penzije.
Naš PIO-fond zapravo nekakav protočni bojler (stručno Pay As You Go sistem penzionog osiguranja) – doprinosi koje uplaćuju zaposleni odmah se isplaćuje u vidu penzija trenutnim penzionerima i nema nikakve akumulacije, nego mora da se dopunjuje iz budžeta.
Model obaveznog socijalnog osiguranja u formi koja je prisutna i danas, postavio je nemački kancelar Bizmark 1883.godine donošenjem prvog Zakona o obaveznom zdravstvenom osiguranju. On počiva na doprinosima koje su u „bolesničke kase“ upućivali zaposleni i poslodavci. Prethodno dobrovolјno, osiguranje ovim zakonom postaje obavezno, što propisima obezbeđuje država. Doprinosima koji se slivaju u kase, fondove, zavode ili agencije upravlјaju predstavnici osiguranika i obveznika za plaćanje doprinosa i u tom pogledu oni imaju punu autonomiju i nezavisnost od države koja ima regulativu i nadzornu ulogu u tom sistemu.
Sredinom prošlog veka odnos broja penzionera i broja zaposlenih bio jedan prema pet, što je idealan odnos za funkcionisanje penzijskog sistema sa tekućim finansiranjem. Početkom šezdesetih taj odnos je dostizao i jedan prema šest, ali je početkom sedamdesetih pao na 1 prema 3,5, što se održalo i osamdesetih, da bi početkom devedesetih taj odnos pao na 1 prema 2,5. Početkom ovog veka ovaj odnos dodatno pada.
PIO fonda bez svoje imovine
Večina državnih penzionih sistema su u svojoj mladoj fazi imali višak sredstava – radnika je bilo puno, a penzionera malo i živeli su kraće nego danas. Tada je postojao višak sredstava uplaćenih doprinosa nad isplaćenim penzijama.
Ovaj višak ni u jednom slučaju PAYG sistema nije bio značajan, pošto nije ni bilo zamišljeno da se od toga finansira, nego je trebalo da služi da se ispeglaju deficiti koji bi nastali u pojedinim godinama (npr. viša nezaposlenost zbog recesije itd). Tako je i PIO fond imao u početku neki manji višak sredstava koji je investiran da bi kasnije donosio prihod. Nemamo tačne javne podatke o tome koliko je ovih sredstava bilo i gde su investirani (po medijima se spominju banje i lečilišta, te Sava centar).
Procesom privatizacije predviđeno je da PIO fond dobije iznos od 10% akcija u preduzećima koja će se privatizovati, ali PIO fond nije imao pravo upravljanja nego je za njih to radio Akcijski fond do 2010, a potom Agencija za privatizaciju. Prilikom prodaje PIO je dobijao sredstva za svoje akcije, pa je do sada primio po tom osnovu oko 11,8 milijardi dinara.
Imovina koju je PIO fond zaista imao nikada nije bila značajna, pa je vrlo brzo istrošena kada je došlo do krize penzionog sistema. A do krize PIO fonda nije došlo tako što ga je neko preko noći opljačkao (pošto on imovine nije ni imao, jer nije ni bio zamišljen da tako posluje) već tako što je došlo do:
- Smanjenja broja rođene dece – kada je Fond osnivan, stopa fertiliteta u Srbiji (bez Kosova) iznosila je oko 3,5 da bi danas bila tek oko 1,7. Manje osiguranika znači i manje prihode od doprinosa.
- Povećanja životnog veka – životni vek povećao se sa 61 na 75 godina. To znači da su se povećali i rashodi za penzije.
- Visoke stope nezaposlenosti i imigracije – manji broj ljudi koji rade usled visoke stope nezaposlenosti, te mladi ljudi koji su se odselili iz Srbije pa su tako sa sobom odneli i svoje buduće potomstvo, uticali su da se smanje prihodi od doprinosa.
Kada bi Fond bio fond
Da bi PIO fond zaista bio održiv fond, ukupna vrednost njegove imovine mora biti značajno veća nego što je to sada. Nemamo javne podatke o tome koliko ona iznosi danas – postoji paušalna procena da je vrednost banja i rehabilitacionih centara koje su u posedu (ili bi trebalo da su u posedu) PIO fonda oko 200 miliona evra.
Kada bismo želeli da imamo kapitalizovani PIO fond, koji bi isplaćivao penzije delimično ili u potpunosti od prihoda na investirani kapital, i to uz nerealno visoke prinose od 10% godišnje (imajući u vidu jako loše poslovanje državnih entiteta) ova sredstva morala bi da budu: čak 16 milijardi evra ili preko 40% BDP-a, da bi se eliminisao deficit PIO fonda (u 2018. ovaj deficit trebalo bi da iznosi oko 1,6 milijardi evra).
Tek sa ovom količinom kapitala bi se penzije isplaćivale iz trenutnih prihoda od doprinosa i prinosa na kapital, bez transfera iz budžeta. Pod istim uslovima, da bi se sve trenutne obaveze isplaćivale samo iz prinosa na kapital, a ne iz doprinosa, imovina Fonda morala bi da iznosi oko 52 milijarde evra ili gotovo 140% BDP-a.
Petina prima najniži iznos
Prosečna penzija u Srbiji iznosi oko 25.000 dinara, a najveći procenat penzionisanih, oko 21%, prima između 10.000 i 15.000 dinara, dok 131.000 najsiromašnijih dobija penziju manju od 10.000 dinara. Već tri godine se penzije ne izjednačavaju sa rastom cena, dok je usklađivanje sa rastom zarada prestalo 2003. godine.
Dodaj komentar