FELJTON Gospodari medija

Mačelo Foa: Gospodari medija (5)

MediaSfera

 

Neobično priznanje

 

 

Jedno veoma značajno ali istovremeno i veoma uznemirujuće svedočenje o tehnikama koje koriste PR agencije nalazimo u intervjuu koji je Džems Harf (James Harff), direktor „Ruder & Fin Global Public Affairs“, dao novinaru „Frans 2“ Žaku Merlinu (Jacques Merlino), a koji se može naći u njegovoj knjizi Nisu sve istine o Jugoslaviji zgodne za objavljivanje (Les veritès yougoslaves ne sont pas bonnes à dire). Evo najsugestivnijih delova tog intervjua:




Harf: Godinu i po dana smo radili za Republiku Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu isto tako i za opoziciju na Kosovu. Za to vreme smo postigli dosta uspeha koji su dali izuzetan doprinos našem međunarodnom ugledu. Nameravamo da izvučemo korist iz ove situacije i razvijemo poslovni odnos sa ovim zemljama. Brzina je od suštinske važnosti jer treba usaditi u svest javnog mnjenja argumente koji nam idu u prilog. Važno je ono što se prvo pojavi u javnosti. Opovrgavanja nemaju efekta.

 

Merlino: Koji su vaši metodi?

 

Harf: Osnovna sredstva su adresar, kompjuter i faks. Na spisku se nalazi nekoliko stotina imena raznih novinara, političara, akademika i predstavnika humanitarnih organizacija. Kompjuter pretrese ovaj spisak sledeći određene parametre i precizno odredi ciljeve. Kompjuter je povezan sa faksom. Tako za nekoliko minuta možemo da prosledimo informacije osobama za koje smatramo da će reagovati na pozitivan način. Naš posao je u tome da budemo sigurni da će određeni argumenti koji nama idu u prilog biti prvi koji će se pojaviti.

 

Merlino: Kolika je učestalost vaših intervencija?

 

Harf: Kvantitet nije bitan. Treba reagovati u pravom momentu, uz pomoć prave osobe. U periodu između juna i septembra (1993) organizovali smo trideset susreta sa najvažnijim novinskim agencijama kao i susrete između službenih predstavnika muslimana sa Alom Gorom, Lorensom Iglbergerom (Lawrence Eagleburger) i desetoricom uticajnih senatora poput Džordža Mičela (George Mitchel) i Roberta Dola (Robert Dole). Poslali smo i trinaest ekskluzivnih informativnih izveštaja, trideset sedam faks pošiljki sa najnovijim vestima, sedamnaest službenih pisama i izdali osam službenih saopštenja. Obavili smo dvadeset telefonskih razgovora sa kabinetom Bele kuće, isto toliko sa senatorima i bar stotinak sa novinarima, izdavačima, komentatorima i ostalim uticajnim osobama iz medijskog sveta.

 

Merlino: Rezultat kojim se posebno ponosite?

 

Harf: To što smo uspeli da pridobijemo jevrejsko javno mnjenje. Problematika je bila delikatna, jer nam okolnosti nisu išle na ruku. Hrvatski predsednik Tuđman nije imao mnogo takta u svojoj knjizi Bespuća povijesne zbiljnosti (tekst u kome se dovodi u pitanje realističnost pogubljenja 750.000 Srba i 25.000 Jevreja u Pavelićevoj NDH u periodu između 1941. i 1944. godine i u kome se opisuju kao mučitelji Jevreji internirani u logoru Jasenovac, prim. aut.).

 

Na osnovu onoga što je napisao, moguće ga je optužiti za antisemitizam (poznata je Tuđmanova izjava iz perioda ratnih sukoba „na sreću moja supruga nije ni Srpkinja ni Jevrejka, prim. aut.). Ni u Bosni situacija nije bila ništa bolja, predsednik Izetbegović je u svojoj knjizi Islamska deklaracija snažno zastupao stvaranje islamske fundamentalističke države. Osim toga, istorije Hrvatske i Bosne obeležene su jakim i surovim antisemitizmom. U hrvatskim koncentracionim logorima život je izgubilo na desetine hiljada Jevreja. Postojale su zbog toga sve pretpostavke da jevrejski intelektualci i njihove organizacije budu neprijateljski raspoloženi prema Hrvatima i Bosancima (misli se na bosanske muslimane, prim. aut.).

 

Naš najveći izazov je bio da preokrenemo ovakav stav. I u tome smo uspeli na maestralan način. Početkom jula 1992. Njujork njuzdej objavljuje članak o (srpskim) koncentracionim logorima. Odmah smo iskoristili ovu priliku. Nasamarili smo tako tri velike jevrejske organizacije – Antidifamacionu ligu Bnej Brita (B’nai B’rith Anti-Defamation League), Američki jevrejski komitet (American Jewish Committee ) i Američki jevrejski kongres (American Jewish Congress). U avgustu smo im sugerisali da objave oglas u Njujork tajmsu i organizuju demonstracije ispred Ujedinjenih nacija. Bio je to pun pogodak. Kada su se jevrejske organizacije svrstale uz Bosance (muslimane), mi smo istog trenutka mogli da pred javnošću poredimo Srbe sa nacistima.

 

Niko nije shvatao šta se dešava u Jugoslaviji. Najveći broj Amerikanaca je verovatno mislio da je Bosna deo neke afričke zemlje. Ali, mi smo jednim jedinim potezom uspeli da sugerišemo priču o dobrima koji se bore protiv rđavih i od tog momenta, stvar je funkcionisala sama po sebi. Uspeli smo zato što smo se usmerili na jevrejsku javnost. Gotovo istovremeno, štampa počinje da menja svoj način izražavanja, upotrebljavajući izraze sa jakim emotivnim nabojem kao što su „etničko čišćenje“, „koncentracioni logori“ i tako dalje, što je evociralo na prizore iz nacističke Nemačke i na gasne komore u Aušvicu. Emotivni naboj je bio toliko jak da niko nije mogao da se suprotstavi.

 

Merlino: Ali vi niste imali dokaze za to o čemu ste pričali. Imali ste zapravo samo taj članak iz Njuzdeja!

 

Harf: Nije naš posao da proveravamo informacije. Mi nemamo mogućnosti za to. Naš zadatak je da ubrzamo širenje informacija koje nam idu u prilog, da ostvarimo ciljeve koji su precizno odabrani. Mi nismo tvrdili da logori smrti u Bosni zaista postoje, mi smo samo iskoristili ono što je Njuzdej govorio o tome.

 

Merlino: Da li ste svesni da ste time preuzeli na sebe veliku odgovornost?

 

Harf: Mi smo profesionalci. Imali smo zadatak i mi smo ga ostvarili. Ne plaćaju nas da budemo moralni.

 

Ovo su reči koje ne zahtevaju dodatna objašnjenja. Ipak, nameću se dva zapažanja. Prvo, metodi koje je upotrebljavao „Ruder i Fin“ u upotrebi su i danas, s tim što postoji i tehnološki napredak: baze podataka su sve sofisticiranije a slanje saopštenja ide mejlom a ne faksom. Drugo, Srbi su počinili dosta jezivih stvari tokom ratova na Balkanu, ali postojanje koncentracionih logora nije nikada dokazano.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .