FELJTON Gospodari medija

Marčelo Foa: Gospodari medija (3)

Mediasfera

Kako se kontroliše protok informacija

 

 

U diktatorskim režimima problem se jednostavno rešava primenom cenzure. Postoji samo jedna istina, ona vladina, koju svi mediji preuzimaju i šire. Bilo koji oblik neslaganja ili kritike je zabranjen i, shodno tome, biva grubo ugušen. Kao što je to nekada bilo u SSSR-u i kao što je još uvek danas u Kini i na Kubi. Ali, u demokratijama? U demokratijama se ne može nametnuti kontrola informacija jer cenzuri jednostavno nema mesta.




Pogotovo je to slučaj u Americi gde štampa ima neograničenu mogućnost kritike i to u meri da je svrstava u mali krug zemalja na svetu u kojima najviši državni funkcioneri – predsednik, ministri, poslanici i senatori – nemaju pravo da tuže medije čak ni kada je jasno da su kritike neosnovane ili klevetničke. Sloboda koju imaju sredstva informisanja je skoro apsolutna i to je razlog što neko govori o „medijakratiji“.

 

U liberalnim zemljama, konfrontacija između štampe i vlasti, čak i kada je ona veoma oštra, predstavlja jedan od neophodnih uslova onoga što se podrazumeva pod idejom otvorenog društva. Ipak, i u demokratijama vlade mogu da usmeravaju u ukupni medijski sistem. Da bi u tome uspeli – zahvaljujući sjajnoj ideji Majkla Devera – bilo je potrebno prvo da se savršeno shvate mehanizmi po kojima funkcioniše svet informacija a zatim i iskoriste ta saznanja za sopstvene potrebe.

 

Samo jedna pretpostavka: osnovni kriterijum u savremenom svetu informacija je izbor vesti. Zapadna društva su slobodna a mi živimo u eri informacija koja navodi sve vrste organizacija, bilo one javne ili privatne – od najmanjih opština do velikih multinacionalnih kompanija, da komuniciraju sa javnošću. Redakcije su, dakle, doslovno bombardovane informacijama – svaka novinska agencija dnevno objavi na stotine vesti.

 

 

A kako svaka medijska kuća ima posebnu saradnju sa bar dve a često i više novinskih agencija, to znači da dnevno prima između šest i deset hiljada poruka. Osim toga, novinari se poslednjih godina služe i internetom, što im omogućava da imaju direktan pristup izvorima vesti i novinama u svakom kutku sveta, a najnoviji trend je i praćenje blogova.

 

 

Štampa je naravno prinuđena da sa velikom pažnjom prati i televizijske informativne programe, kao što su Si-En-En (CNN), Foks njuz (FOX News), Bi-Bi-Si vorld (BBC World) ili Skaj (Sky), ali takođe i večernje udarne informativne emisije na najvažnijim nacionalnim kanalima (neke novinske redakcije čekaju dnevnik u 20 časova pre nego što se odluče za naslovnu stranu). S druge strane i televizijski urednici moraju da prate vesti koje štampa objavljuje i da, dakle, daju osvrt na teme koje novine pokreću. Zatim, treba imati u vidu i konferencije za štampu, saopštenja, sondaže javnog mnjenja, sastanke itd.

 

Sve u svemu, nalaženje vesti je za urednike poslednja briga. Pravi izazov je, zapravo, kako izdvojiti iz ove ogromne mase informacija najinteresantnije teme za sopstvenu publiku, pri čemu je neophodno da se istovremeno obezbedi i potpuna informisanost javnosti. A kada se sve ovo jedanput obavi, ponudu treba obogatiti i podrobnijim pristupom određenim temama, intervjuima i komentarima.

 

Gledano ovako, svet informacija deluje ako ne savršeno onda sigurno veoma privlačno. On praktično nudi beskonačan broj mogućnosti. Pa ipak, izbor vesti za koji se odlučuju mediji je u 90% slučajeva veoma sličan, i to bez obzira na političku orijentaciju samog medija.

 

Ono što je različito, odnosi se na ton, komentare i ponekad na način isticanja onoga što se želi, međutim, same vesti su skoro uvek iste. Isto važi i za televiziju. Pozabavite se menjanjem satelitskih kanala i zapazićete da tajvanski TV dnevnik emituje iste filmske priloge i vesti iz sveta kao što to čine informativni programi na švedskoj, bolivijskoj ili južnoafričkoj televiziji. Ili, uporedite vesti iz međunarodne politike koje objavljuje štampa iz raznih zemalja i videćete da su veoma slične, bez obzira na to da li je reč o važnim događajima ili zanimljivostima iz sveta: na tzv. udarne vesti svi reaguju gotovo istovremeno, dok se iste zanimljivosti iz sveta (posebno one koje potvrđuju stereotipe o nekoj zemlji, narodu, kulturi) pojavljuju u roku od dva do tri dana.

 

Kako je to moguće? Zbog čega uprkos potpunoj slobodi, na kraju ipak prevagnu isti kriterijumi? Jedan od razloga se sam nameće: pored najznačajnijih vesti za javnost, objavljuju se i one koje pobuđuju najveću pažnju čitaoca, koje su u stanju da ga emotivno najviše zaokupe. Nema mnogo vremena za pravljenje jednog TV dnevnika, novine ili radio programa i zato je potrebno brzo probrati, a to na kraju ima za posledicu koncentrisanje na manji broj najvažnijih činjenica.

 

Budući da je zadatak novinara da istaknu najbitnije informacije, ne čudi što je rezultat sličan izbor vesti. Ovakav postupak posebno podstiče i, paradoksalno, negativan efekat konkurencije: razlog je panični strah da nemate, kako se to u novinarskom žargonu kaže – „rupu“, odnosno da vam promakne nešto važno, što su ostali objavili. Dakle u redakcijama se vrši selekcija informacija ne samo na osnovu primene kriterijuma što veće objektivnosti već isto tako i na osnovu predviđanja šta će učiniti konkurenti.

 

Svakodnevni rad u redakcijama nije vrednovan samo na osnovu broja prodatih primeraka ili na bazi praćenosti nego i na osnovu – kod štampe pre svega – opsesivne konfrontacije sa konkurentima. Često se radije prave novine koje sadrži sve što treba, po cenu banalnosti, nego što se pokušava objaviti nešto originalno i kreativno. Rečenicu „ova vest (ili istraživanje) je samo naša“, možemo slobodno da ostavimo za neki drugi dan: danas dajemo više prostora zasedanju vlade ili nekoj nesreći „zato što bi sutra to neko mogao da ‘naduva’“ (u novinarskom žargonu ‘naduvati’ neku vest znači dati joj veliki publicitet).

 

To je ono što se često ponavlja na popodnevnim sastancima redakcija. Isto tako se dešava i da redakcija, neposredno pre štampanja, odluči da da više prostora vesti koja je na jutarnjem sastanku ocenjena kao ne mnogo interesantna i to samo zbog toga što je ona u međuvremenu dobila važan prostor u televizijskim vestima. Značajan deo direktora i urednika su ubeđeni da čitaoci očekuju od njihovih novina da pišu o događajima o kojima je veče pre toga izveštavala televizija. Tako se manje rizikuje ali posledica te prakse je na kraju podsticanje tzv. „efekta stada“: novine, informativne emisije na televiziji i radiju, a pogotovo onlajn izdanja velikih medija, liče u potpunosti jedni na druge.

 

Dakle, lako predvidljivi konformizam.

 

U sledećem nastavku:  Kako se kontroliše protok informacija II




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .