MediaSfera
Piše: Milica Cincar – Popović
Foto: Marija Ćalić, AP
U petak, 20 aprila, preminuo je švedski di-džej i producent, „čudo od mladića“, Avići. Imao je 28 godina i nalazio se u poseti sultanatu Oman.
Čim sam pročitala ovu vest u jednom webzinu, proverila sam je na Avićijevom nalogu na fejsbuku. Retko se dešava da za neku novost saznam iz medija pre nego što je neko od mojih 7000 prijatelja postavi. Uz to, lažne objave smrti poznatih ličnosti su prilično moderne u poslednje vreme čak i po magazinima; ipak, ova je bila istinita.
Reakcije su, međutim, slabe.
– Zašto? pitala sam se.
Teško da se može naći neko ko ne zna nijednu Avićijevu pesmu, jer one već skoro deset godina osvajaju vrhove top-lista. Nezaobilazne u radio-programima, čuju se iz samoposluga i taksija. Ipak, među svim mojim prijateljima koji svaki čas postavljaju postove s komentarom R.I.P, niko se nije ni osvrnuo na ovaj gubitak. Poslednjih godina ljudi koji su formirali kulturu druge polovine 20-og veka padaju kao snoplje – stigle su ih i godine – i svako bude ispraćen glasnom, javnom i jednodnevnom jadikovkom onih koji su bili njihova publika, a još više onih koji se pretvaraju da su to bili, jer im se lažna potresenost čini kao dobra dekoracija za lažni socijalni status.
Doduše, i sahrane su oduvek bile socijalni događaj. Imala sam komšinicu koja je svakog pokojnika ispratila u drugoj, za tu priliku kupljenoj, crnoj bluzi; ne bi valjalo da obuče istu koju je nosila i na prethodnoj sahrani, pa da to neko vidi. Da pomisle ljudi kako nema ni za bluzu! Ili, još gore, da ne poštuje pokojnika! Kad zrelo razmislim, ako tražimo koja je bolja varijanta ljudskog licemerja, ova sada je ipak manje štetna po kućni budžet. Govorio engleski ili ne, odeš na Fejsbuk, staviš akronim R.I.P. (rest in peace – počivaj u miru) i bez ikakvih izdataka a i bez truda, ne mrdajući iz stolice, budeš „in“.
Pa dobro, ali zašto smrt mladića čiju muziku koja obeležava početak 21. veka slušamo sa svih radio-stanica, nije pobudila više pažnje? Zar dva „Gremija“ i bar desetak drugih nagrada, spakovanih u osmogodišnju karijeru i dvadesetosmogodišnji život, nisu dovoljno primamljivi za skupljače socijalnih bodova u Srbiji?
Izgleda da nisu. Zato što je, uprkos popularnosti njegovih pesama, Avićijevo ime ostalo nepoznato nekim generacijama naše publike, a njegov lik pogotovu. Ukratko, poznavanje Avićijevog rada ne spada u opštu kulturu (u Srbiji). Sadašnji koncept radio, pa i TV stanica, da se muzika pušta bez najave, dozvoljava da autor i izvođač ostanu nevidljivi. Sem, ukoliko on/ona na neki drugi način nije ušao svojoj publici u glavu. Npr. haljinom od mesa (Lejdi Gaga), ili imidžom maštovitog patuljka (Ara Malikian). Namerno sam pomenula dvoje vrhunskih umetnika koje bi bilo više nego dovoljno samo slušati, a imena im zapamtiti iz poštovanja prema njihovom delu. Pa ipak, da nije njihovog egzibionizma, publika ne bi ni pokušala da zapamti njihova prosečna lica.
Ovo sve ne važi za prave ljubitelje muzike, koji sami biraju šta će slušati. Medijska manipulacija nije ni namenjena njima, već prosečnom čoveku koji uključi TV ili radio zato da ne bi bio sam. I ne bude – nađe se u društvu ljudi koje su mediji već naučili da mnogo toga rade naopako: umesto da osećaju, da kalkulišu; umesto da delaju, da ređaju fraze i opšte istine; a muziku, umesto da slušaju, da gledaju. U svetu u kome se ne pamte vrednosti, već bizarnosti. U takvom društvu, Avićijevi hitovi – Wake me up, Hey Brother, Addiced to you i još desetina drugih – biće zapamćeni onoliko dugo koliko to obezbede njihovi video-spotovi. Lepi plavokosi mladić, njihov autor, ostao je nezanimljiv jer u njegovom liku i ostvarenju nije bilo bizarnosti. Hm? Ili možda, zato što njegov „teaser“ nije bio vešto izabran.
Ime Avići je, naravno, pseudonim. Znate li šta ta reč znači? Avići je naziv za poslednji krug pakla u budističkim legendama, iz koga nema spasa reinkarnacijom, već najveći grešnici u njemu ostaju doveka. Šta je navelo Tima Berglinga da sebi da takav pseudonim? Mladalačko uverenje da je bizarno duboko, mudro? (Tim još nije imao 20 godina kada je sebi dao ime Avići). Ideja koja se rodila pod dejstvom droge ili alkohola? Ili je taj naziv odgovarao svetu njegovog duševnog bola? A možda se radilo samo o marketinškom potezu? Kako god bilo, eto informacije koja golica vijuge i ja se nadam kako će ona pomoći da se njegov lik ipak ne zaboravi. Pečat koji je Tim Bergling – Avići ostavio u muzici s početka 21. veka, kako sam tako i u saradnji sa Davidom Getom i drugima, to iziskuje.
Dodaj komentar