MediaSfera
Frida Kalo, meksička umetnica rođena 6. jula 1907, nadomak Meksiko Sitija, u prigradskom mestu Kojoakan, kao Magdalena Karmen Frida Kalo i Kalderon, skraćeno Frida Kalo, a posle udaje za Dijega Riveru prezimenu je dodala de Rivera.
Mnogo godina kasnije promenila je svoja dva ključna biografska podatka: predstavljala se kao Frida Kalo i tvrdila je da je rođena 7. jula 1910. kako bi se taj datum poklapao sa početkom Meksičke revolucije.
Njen rad je ponekad klasifikovan kao nadrealistički, i ona jeste nekoliko puta izlagala sa evropskim nadrealistima, ali sama je odbacila takvu kategorizaciju. Njena preokupacija ženskim temama i figurativnom verodostojnošću kojom ih je predstavljala, načinila je od nje feminističku kultnu ličnost poslednjih decenija 20. veka.
Dečja paraliza
Sа šest godinа rаzbolelа se od dečje pаrаlize, zbog čega je devet meseci ležаlа u krevetu i trpela nesnosne bolove. Da bi ih izdržala, često je maštala o boljem i lepšem životu. Nakon oporavka, kao posledica bolesti, jednа nogа ostala joj je tаnjа i kraća od druge, zbog čega je neretko bila predmet podsmeha svojih vršnjaka. Međutim, to je nije obeshrabrivalo. Jednostavno, nije se toga stidela, bila je ponosna, prkosna i sopstveni nedostatak pretvorila je u prednost. Prezirаlа je pokаzivаnje bilo kаkve slаbosti i nikаd nije plаkаlа.
Majka ju je potajno sažaljevala, ali od oca je dobijala podršku i divljenje. Govorio joj je kako je bolja od drugih jer je hrabrija i pametnija. Bila mu je ljubimica, od njegovih šest kćeri jedino se ona školovala.
Energična devojka
Izrasla je u energičnu i nemirnu devojku koja se šišala nakratko, nosila je pantalone i družila se samo sa muškarcima. U srednju školi upisala se tako što je falsifikovala godine svog rođenja, ali je ostala upamćena kao devojka koja je dosta čitala i bila veoma rečita. Zbog toga je i bila primljena u Savez mladih komunista kao jedini njen ženski član.
Vođa grupe, Alehandro Gomez Arias, bio je Fridin prvi momak s kojim je provela tri godine. Ona je osim političkih razvijala i druge oblasti svog interesovanja. Želela je da završi studije i postane lekarka kako bi, zbog osetljivog zdravlja u detinjstvu, bila u prilici da pomaže drugima da izbegnu njenu sudbinu.
Kobni sudar
Svi njeni snovi pretvorili su se u pepeo kada je 17. septembra 1925. u sudaru između autobusa u kojem se vozila sa dečkom Alehandrom i tramvaja, zadobila teške povrede. Dugačka metalna šipka iz autobusa probušila joj je stomak i izašla na drugu stranu, desna kraća noga bila joj je prelomljena na jedanaest mesta, a stopalo potpuno smrvljeno.
Kičma joj je bila presečena na tri dela, a karlica takođe zdrobljena, kao i rebra i ključna kost. Lekari su sumnjali da će preživeti i tvrdili su da nikada više neće prohodati. Nakon mesec dana provedenih u bolnici, puštena je na kućno lečenje gde je mesecima od glave do pete bila zarobljena u gipsu.
Kad su bolovi koliko-toliko uminuli, majka joj je dala boje i platna da slika, a otac joj je namestio ogledalo na plafonu kako bi mogla da vidi svoje lice. Kist ju je opuštao, a inspiraciju je pronalazila u jedinoj stvari koju je mogla da vidi – sopstvenom liku.
Tvoje su slike posebne
Od sto četrdeset tri Fridine slike, pedeset pet su autoportreti. Zahvaljujući nadljudskoj snazi, prkosu i inatu koji su je održali, ponovo je prohodala kada je imala devetnaest godina, ali je za života patila od teških bolova i duže vremenske periode provodila je po bolnicama.
Operisana je više od trideset puta, a da bi olakšala patnju, odavala se alkoholu i drogama. Nakon oporavka, kućne finansije su presušile, zbog čega je Frida morala da napusti školu i pronađe posao. Iako samouka, od svih poslova jedino je umela da slika. Na jednoj zabavi upoznala je Dijega Riveru, najvećeg meksičkog slikara, kome je objasnila čime se bavi i pokazala mu svoje slike.
|”Tvoje su slike posebne, tako meksičke. Darovita si i imaš stila. Moraš da nastaviš sa radom, ali nemoj nikog da oponašaš. Budi svoja, dovoljno si dobra i drugačija”, rekao joj je Diego, a njoj je to bio dovoljno veliki motiv za rad. Bila je oduševljena i zaljubljena. Ubrzo su počeli burnu ljubavnu vezu koja je trajala do kraja njenog života.
Venčali su se 1929. godine. Ona je imala samo dvadeset dve godine, a on četrdeset tri. Fridina majka nije odobravala ovaj brak budući da je Dijego dosta stariji od nje i zbog toga je na njenoj svadbi prisustvovao samo njen otac. Pored zajedničke sklonosti ka slikanju, oboje su bili veoma aktivni u meksičkoj Komunističkoj partiji.
Slon i golubica
Slavni par je u početku imao nadimak „Slon i golubica“ koji je kasnije zamenjen nadimkom „Lepotica i zver“ zbog turbulentnosti njihove veze. Najčešće se njihov brak ocenjivao kao kontroverzan i neprimeren, jer je uklјučivao mnoge prevare i razočaranja koje je Frida najbolјe uspela da prikaže u svojim slikama.
“Bio je kaktus koji uspeva svuda, na pesku i kamenju. A kad cveta, njegovi su cvetovi predivno crveni ili žuti kao sunce”, često ga je opisivala njegova supruga.
Pravdala ga je da je posedovanje lepih žena plod njegove umetničke prirode jer na taj način pronalazi neophodnu inspiraciju za svoju umetnost. Bez obzira na sva objašnjenja, ona je patila, kako to samo čini prevarena žena. Uz sve nevolje u kući i problemima sa nevernim suprugom i zdravlje joj je bivalo sve lošije.
Lepotica i zver
Naivno je verovala da će ga njena neizmerna ljubav promeniti i pripitomiti. Tokom jedne godine imala je sedam operacija na kičmi. U bolnici je provela devet meseci i smatrala je da joj život, što je u njenom slučaju bio Diego, duguje bar vernost. Međutim, on je uživao u ženama i menjao ih je poput deteta koje odbacuje svoje voljene igračke kada se polome.
“Tako veliki i značajan čovek pripada svima i shodno tome ne može emotivno da pripada samo jednoj osobi. Možda osobama koje osećaju neizmernu strast prema svojoj umetnosti ne preostaje više strasti za ljude”, opisivala je Frida ne prihvatajući činjenicu kako on može da voli isključivo samo sebe.
Tri slike ljubavi
Tri najupečatlјivije slike koje imaju najdosledniji prikaz njene patnje koje je osećala zbog lјubavi prema Dijegu zovu se „Ludo zalјublјeni“, „Skraćivanje“ i „Sećanje“. Sliku Ludo zalјublјeni Frida je naslikala nakon saznanja o aferi između Dijega i njene mlađe sestre Kristine. Zatim delo Skraćivanje je posvećeno isklјučivo Dijegu zbog koga je odsekla svoju dugu, crnu kosu koju je on obožavao, a kroz sliku Sećanje Frida prikazuje svoje probodeno srce koje leži pored njenih nogu i novu odeću, čime želi da odbaci sve ono što je vezuje za Dijega.
Za njihov brak može se reći da je bio sve samo ne skladan, iako se sastojao od ljubavi, ali i veza sa drugim ljudima, kreativnosti koja ih je spajala i mržnje koja je kulminirala razvodom 1940. godine i on je trajao samo godinu dana.
Odraz patnje na slikama
Frida je odlučila da bude drugačija, nemilosrdno iskrena i ogoljena. Okrutno je slikala svoju slomljenu kičmu, rane na nozi, izrezano srce, krv koja ističe iz prerezane vene, strelicama izbodeno telo, sebe uraslu u zemlju, krvave mrlje na belim čaršavima, pobačene fetuse – pošto zbog nesreće koju je doživela u mladosti nikada nije mogla da se ostvari kao majka, što je silno želela.
U tom periodu počela je da se oblači kao seljanka iz Tehuana: u dugačke suknje i šalove živih boja, ukrašavala je kosu cvećem i trakama, stavljala je drečav nakit, nanosila jarkocrveni ruž… Išla je na ples, upuštala u veze s muškarcima i ženama želeći da njeno telo oseti nešto drugo osim bola.
Šta će mi noge….
Najpoznatiji ljubavnici bili su joj Lav Trocki i američki umetnik japanskog porekla Isamu Noguči, a od dama to je bila Džozefina Bejker. Sklapala je prijateljstva sa Dijegovim devojkama da bi obezvredila njihov značaj i svoj položaj učinila podnošljivijim. Imala je mnogo obožavalaca, a među njima bio je i Pikaso s kojim se družila u Parizu. On joj je kao znak poštovanja poklonio minđuše koje je stalno nosila.
Kad su joj zbog gangrene odsekli nogu, rekla je: Šta će mi noge, ja imam krila.
Na otvaranje svoje jedine izložbe u Meksiku, 1950. godine, došla je bolničkim kolima i u pratnji motociklista. Uneli su je na nosilima i smestili u krevet nasred galerije. Nije verovala da je slavna ni kad je Luvr 1939. godine otkupio jedan od njenih autoportreta.
Odlazak nežne ratnice
Deset dana pre smrti, 1954. godine, četiri sata je po pljusku, uprkos zabrani lekara zbog upale pluća, zajedno sa Riverom učestvovala u uličnom protestu. Posle toga je pala u krevet i otišla s ovog sveta.
Neki čak misle da jednostavno više nije želela da živi. Ipak, ne možemo sa sigurnošću reći da se ubila jer zvanična autopsija nikad nije urađena, ali poslednja rečenica koju je u svoj dnevnik zapisala glasi: Nadam se da je odlazak radostan i da se više nikad neću vratiti – ili je to predosetila ili je smrt bila poslednja odluka nežne ratnice iz zemlje kaktusa.
Preselila se u legendu
Odmah posle smrti, Frida Kalo se preselila u legendu, najpre u rodnoj zemlјi, ali ubrzo u čitavoj Americi i Evropi, i postala simbol žene i slikarke. Režiser Pol Le Duk je „oživeo“ je njen život u ostvarenju „Frida, priroda koju živim“, 1981. godine, dok ju je 2002. godine, na velikom platnu oživela Salma Hajek u filmu „Frida“.
Dijego Rivera je insistirao da se Fridina “Plava kuća” pretvori u muzej u čast žene kojoj se uvek vraćao uprkos brojnim lјubavnicama koje je imao, i koja ga je uvek čekala, bez obzira na bol koju joj je zadavao svojim prevarama.
Izvor: Wikipedia
Dodaj komentar