MediaSfera
Za Uskršnji rasputst književnica Ljiljana Šarac i njen suprug Zoran Šarac obišli su Mihen, posetili Stari grad i njegove znamenitosti, prošli pored Gradske pivnice u kojoj je Hitler održao svoj prvi govor, uživali u obilasku dvoraca Bavarske, kao i čarima Ninberga i Salcburga.
Piše: Ljiljana Šarac
Fotografije: Privatna arhiva
Ponekad je dvadeset dana mnogo, a nekad je dvadeset godina malo. Uoči datuma kada ćemo napuniti dve decenije otkada smo u braku, muž i ja smo odlučili da otputujemo negde i na taj način proslavimo jubilej.
Nije putovanje samo torba u ruke, pa put pod noge. Ne, za nas je to zadovoljstvo pre, tokom i posle puta. Već izbor destinacije je velika avantura. Treba usaglasiti vreme, želje, ponude, cene…
Nekoliko aranžmana nas je mamilo. Što smo više razmišljali i većali, to smo bili sve neodlučniji. Da presečemo nesvesno nam je pomogla moja koleginica koja predaje istoriju. Čuvši gde smo bili, a između čega se dvoumimo (Italija, Holandija, Nemačka), ona je prokomentarisala kako nema romantičije destinacije od dvoraca Bavarske. Nakon toga, do dogovora je lako došlo.
Prosvetni radnici se često spominju po luksuzu koji imaju zbog dugih raspusta, ali niko ne razmišlja da mi na put ne možemo da krenemo kada želimo, ili (ako je letovanje u pitanju) u pretsezoni, već samo kada to školski kalendar nalaže. Tako mi u jeku sveopšteg pohoda na znamenitosti Evrope krenusmo na put uoči Uskrsa. U autobusu smo se smejali komentaru mog svekra, koji se svaki put čudi gde boravimo za najsvetiji hrišćanski praznik, jednom u Istambulu, drugi put u Rimu, a sad, evo, u Minhenu… Ofarbana jaja su brižljivo bila spakovana u kofer i izvađena u nedelju, kada su i ostali putnici za doručkom doneli divno ukrašena jaja…
Mihnen, okupna suncem
Minhen nas je dočekao okupan suncem, s procvetalim prvim narcisima i raširenim suncobranima u baštama pivnica. Očarao nas je lepotom svojih četvrti, uramljenih u ozelenele krošnje kao u ramove za slike. Zanimljiv je bio komentar vodiča da se grad ne širi u visinu, već u širinu. Niske stambene zgrade, brojne raskošne vile su to potvrdile. Tek na obodu grada primetili smo višespratnice u staklu, a i to su većinom bili poslovni kompleksi i hoteli.
Pešačka tura je omogućila da obiđemo Stari grad: Odeonplac, Marienplac, Minhenski dvorac Rezidenc, (zimsku rezidenciju dinastije Vitelsbah, koja ja vladala Bavarskom), potom Gradsku kuću, sa čuvenim Glokenšpilom – starim satom sa pokretnim figurama, nalik onima u Pragu. Prošli smo i pored Gradske pivnice u kojoj je Hitler održao svoj čuveni govor…
Lepo vreme izmamilo je ulične svirače, mame sa decom, turiste, studente, te su svi kao vesela gomila opušteno šetali gradom, razgledajući izloge, i grickajući pečene bademe i đevreke koji su se prodavali na svakom ćošku.
Obilazak dvoraca spadao je u fakultativne izlete. Sa žalom što ne možemo još da istražujemo Minhen, jer smo tek tada shvatili šta sve nismo videli, u koje galerije i muzeje nismo ušli, da smo nekoliko puta prošli pored oboda čuvenog Ingliš gardena, čuvenih vrtova koji su nam namigivali da svratimo, teška srca ostavili smo sve to za neki drugi put, i pošli u avanturu da postanemo svedoci ovaploćenja jednog neobičnog i monumentalnog sna.
Tri dvorca bavarske
Bavarski kralj Ludvig Oto Fridrih Vilhelm ili kraće Ludvig II od Vitelsbaha potrudio se da ostvari sve svoje fantazije iz detinjstva. Poželeo je da fantazmagorični nacrti inspirisani svetom bajki iz vremena kada je bio mali, ne budu više deo snova i maštanja, već deo njegove svakodnevice. Sve novce iz državne kase uložio je u izdgradnju tri dvorca: Lindrehofa, Nojšvanštajna i Herenkimzena.
Od njih je samo prvi dovršen i u njemu je živeo osam godina. U drugom je proveo sveukupno oko šest meseci, a koštao je neverovatnih 6.180.047 maraka! U trećem je boravio samo devet dana. Opčinjen Lujom XIV s njim je pokušao da oponaša Versaj, mada je sazidan samo centralni blok, a dva bočna krila nikada nisu izgrađena.
Razlog je bila kraljeva smrt pod nejasnim i do dana današnjih nerazjašnjenim okolnostima. Udavio se u jezeru, ili su ga udavili, i tada se stalo sa svim radovima, a danas su dvorci Ludviga II, koga su još nazivali i Ludi kralj, jedna od najvećih atrakcija Bavarske i cele Nemačke.
Novi labuđi grad
Na planinskoj litici izdvojen, gord, usamljen i nedokučiv, kao i kralj koji je želeo da u njemu živi sam, koristeći 228 prostorija, od kojih je dovršeno samo 15, i slušajući muziku Riharda Vagnera, čiji je mecena bio, stoji dvorac Nojšvajštajn i oduzima dah. Njegovo ime u prevoduu znači: Novi labuđi grad. U dovršenim prostorijama zidovi su oslikani prizorima iz priča o Tristanu i Izoldi, o Persifalu i iz legende o labudu koji je spasao lađu i putnike na njoj. Kralj je pronađen utopljen u jezeru podno brda, a Nojšvanštajn se može smatrati njegovom labuđom pesmom, zahvaljujći kojoj ga bolje upoznajemo, jer je najčešće citirana njegova izjava, koja ga jako dobro karakteriše: ,,Želim da ostanem enigma i sebi i drugima’’.
Do tog dvorca može se stići autobusom koji ide na svakih dvadesetak minuta, kolima koja vuku konji ili pešice. Po dvinom sunčanom danu mi smo se uputili do njega pešačkom stazom i uživali da od malene tačke kao na nišanu pred našim očima izrasta u ogromnog gorostasa i ostavlja nas bez daha. Tada smo shvatili zašto je baš on bio inspiracija čuvenom Voltu Dizniju za dvrac Trnove Ružice.
Fontane dvorca Linderhof
I pored sve te monumentalnosti meni se najviše svideo dvorac Linderhof. Brižljivo zaklonjen od očiju radoznalaca, smešten podno Bavarskih Alpa, on šapće tajne svog gospodara svakom ko želi da ih sluša. Okružen bujnim šumama i brižno negovanim vrtovima i fontanama, jako je lep i skladan spolja, ali je još intrigantniji izntra.
Potpuno opremljen, ušuškan, odaje koliko je princ voleo plavu boju, kako je naređivao da se pred ulazna vrata iznesu dva keramička pauna izrađena u prirodnoj veličini, kada boravi u dvorcu, da je u trpezariji sto posedovao mehanizam da se spusti u kuhinju koja se nalazila sprat niže, a da se potom bešumno podigne potpuno postavljen… U njemu su oslikani zidovi i tavanice, u primaćoj sobi je izvezen grb, za čiju izradu je bilo potrebno čak dve godine… Raskošna ogledala, dvadesetčetvorokarata pozlata, luster poručen u Beču težak 500 kilograma u kome je gorelo 108 sveća, mermerne sklpture… sve to je učinilo da mi se gotovo zavrti u glavi i da se upitam da li ja sve to samo sanjam…
Nije Ludvig II bio lud
Drugi fakultativni izlet odveo nas je u Regenzburg, divan gradić na Dunavu i u Nirnberg, drevni grad nastao još u srednjem veku na koji uspmenu čuva stara srednovekovna tvrđava.
Poslednjeg dana putovanja samo smo zavirili u Salcburg, četvrti po veličini grad u Austriji, čuven po Mocartu koji je u njemu rođen i trgovini soli na kojoj se obogatio.
S mocart kuglama u kesi, magnetima kupljenim na svakom odredištu, nemačkim pivom bez koga ne bi bilo smisla da se vratimo, prepuni utisaka, krenuli smo nazad, sa osećajem kao da smo mesecima izbivali iz kuće, a ne samo šest dana.
I moram posle svega da dodam: nije Ludvig II bio lud, već drugačiji i ekcentričniji od svih u okruženju, a to se ni u jedno vreme ne prašta!
Biram da ga pamtim kao Labuđeg kralja, kako su ga još zvali, ionako sam ja za sebe izabrala da ispravljam istorijske nepravde.
Dodaj komentar