Gospodari medija

Mačelo Foa: Gospodari medija

MediaSfera

Foto:Kjara Coketi

 

Uvod

 

Mali broj ljudi uspeva da normalno razmišlja. Postoji veoma opasna tendencija da se prihvati sve ono što se čuje, sve ono što se pročita, i to sve bez ikakvog preispitivanja. Samo oni koji su u stanju da imaju kritički odnos i samostalno razmišljaju, samo će oni doći do istine! Da bi se upoznale struje u reci, onaj ko hoće istinu – mora da uđe u vodu.




Ove reči pripadaju indijskom mudracu Nisargadatu Maharaju (Nisargadatta Maharaj), preminulom 1982. godine koji, najverovatnije, nije ni čitao štampu ali je uprkos tome razumeo najdublji smisao novinarstva. Ko, ako ne novinar, treba da bude među onim malobrojnim „koji uspevaju da razmišljaju“? Ko je, ako ne novinar, pozvan da preispita svaku odluku i „misli samostalno“?

 

Medijakratija

 

Izgleda da su mediji na Zapadu svesni sopstvene misije; možda i previše. U našem otvorenom, slobodnom i demokratskom društvu, postoji utisak da je štampa izašla iz okvira uloge „psa čuvara“ (watch dog). Era neprekidnog protoka informacija, u društvu koje je opsednuto slikom, uticala je na to da [mediji, prim. prev.] postanu agresivni u tolikoj meri da ih mnogi ugledni politikolozi okrivljuju za stvaranje neke vrste „medijakratije“ ili demokratije u kojoj sredstva informisanja, a pogotovo televizija, diktiraju pravila i prioritete političkoj sferi koja, opet, deluje nekako beskrvno, nesigurno, opsednuta sondažama i strahovanjima da će iritirati sopstvene birače. Čini se da su naši političari više okrenuti nastojanju da osvoje naklonost javnosti nego što se bave interesima svoje zemlje, pogotovo kada oni zahtevaju odricanja. Ne čini se ništa što je nepopularno. Nešto o čemu mediji ne govore nema nikakav značaj. Sve ono što je na dugi rok, nema više smisla u politici, važan je samo sadašnji trenutak. Važna je poza. A ko ima tu mogućnost da upali reflektore i odluči šta je važno a šta nije? Mi novinari, sedma sila. Onaj ko govori o „medijakratiji“ pretpostavlja da su političari potčinjeni štampi, da su u suštini žrtve prisiljene da se brane i prilagođavaju strahovladi sredstava za informisanje, štaviše, informisanju kao spektaklu. Da li smo baš sigurni da je tako?

 

Samo mali broj ljudi normalno razmišlja

 

Na prvi pogled, da. Mi smo novinari poštovani, cenjeni, plaše nas se, svesni da pripadamo „eliti“, da smo uticajni. Znamo uvek nešto što javnost ne zna. Osećamo da pripadamo krugu glavnih aktera u svetskim dešavanjima. Šta god to bilo – rat, revolucija, ekonomski slom neke zemlje – mi smo na licu mesta kao privilegovani svedoci. To je krajnje uzbudljivo, ushićujuće zanimanje i čovek ga se teško zasiti. Pa ipak, posle određenog vremena provedenog u ovoj profesiji, neki novinari – istini za volju, malo je takvih – opaze da nešto nije u redu. Osetiš neku nelagodu, nesklad, koji te navode na razmišljanje. I tako počinješ da zapažaš da deo vesti koje su objavljene na sva zvona nema veze sa stvarnošću. Stavljaš ogromne naslove o masakrima za koje se posle ispostavi da to nisu bili; veličaš herojske podvige i onda otkriješ da su inscenirani; poklanjaš veliku pažnju stavovima političara a zanemaruješ mišljenja običnih građana, iako se vremenom pokaže da su ovi drugi pouzdaniji. Otkrivaš da nisi precizan, često bez namere. Ne umeš da objasniš zašto se neke vesti pojavljuju na prvim stranicama novina i među udarnim TV informacijama, da bi zatim iznenada potpuno nestale, i to bez ikakvog valjanog razloga. Shvataš da što se više govori o nečemu, ljudi to manje razumeju; da stranice i stranice posvećene istoj stvari kao i ko zna koliko sati programa ne uspevaju da proizvedu ništa drugo osim konfuzije. Posle se tešiš misleći da se i ostali tvoji direktni konkurenti, čak i veliki međunarodni listovi, ponašaju na isti način, bez obzira na političku opredeljenost. Ali, to olakšanje traje kratko, jer ovakvo razmišljanje rađa i nove nedoumice: zbog čega u medijima prevladava psihologija stada? Zbog čega je toliko teško ponuditi korektno i autentično informisanje? I onda ponovo pomisliš na Nisargadata, shvatajući da kada ukazuje na „veoma opasan trend da se prihvati sve ono o čemu se priča bez ikakvog preispitivanja“ i upozorava „da samo mali broj ljudi normalno razmišlja“ – ne preteruje i da se njegova opomena odnosi i na sam Zapad. Tako se više ne ograničavaš na praćenje „talasa“, kao što to obično čine novinari, nego pokušavaš i da razumeš šta ih to pokreće.

 

Bolna istina

 

Tada se stvar komplikuje. Potrebno je posmatrati stvarnost u kritičkom duhu ali i bez predrasuda. Treba da postavljaš sebi smela pitanja, ponekad i vrlo nezgodna, raskidajući ne samo sa konvencionalnim pogledima takozvanog mejnstrim novinarstva već i sa krajnostima alternativnog informisanja, gde spadaju, na primer i antiglobalistički intelektualci čije se analize – iako ponekad sadrže umesna razmišljanja – po pravilu svode na ideološku i konspirativnu viziju stvarnosti opterećenu predrasudama, i zbog toga ne mnogo pouzdanu. Kada tvoj cilj nije obaranje sistema već njegovo bolje razumevanje iz perspektive političkog centra, onda te liberalni principi, u koje oduvek veruješ, vode ka otkrivanju nevidljivih mehanizama koji kompromituju odnos vlasti i sredstava za informisanje. Tada shvatiš bolnu istinu da ni najrazvijenije demokratije kojima si se oduvek divio, kao što je ona američka, nisu imune na rizike manipulacije i da tendencija iskrivljavanja činjenica potiče upravo iz institucija koje bi po svojoj prirodi trebalo da garantuju korektnost i pouzdanost sistema. Tako se nameće pitanje: možemo li još uvek da verujemo vlastima?

 

Spin doktori

 

„Medijakratija“ je prividna, praktično obična iluzija. Nismo mi ti koji uslovljavamo političare ili čak dominiramo nad njima nego oni, zapravo, usmeravaju našu percepciju stvarnosti; oni su ti koji koriste za sopstvene potrebe našu hipotetičku strahovladu a da mi toga nismo ni svesni. Da bi se shvatilo kako im to uspeva, potrebno je rasvetliti ulogu spin doktora (spin doctor) za koje 99% javnosti i ne zna da postoje. Spin znači jako zavrteti neku stvar a doktor je onaj koji je učen, odnosno ekspert za neku posebnu disciplinu. Dakle, spin doktor je onaj koji zna da skroji vest na poseban način, koji uspeva da tim „vrtoglavim“ efeom koji doda nekoj vesti, hipnotiše medije i navede ih da usvoje određeno viđenje stvarnosti. Njegov prirodni ambijent su izborne kampanje, gde se pojavljuje u ulozi savetnika ili stratega izbornog kandidata. Što su propagandne tehnike sofisticiranije i sa većom moći ubeđivanja, veće su i šanse za pobedu na izborima. Spin doktori su ti koji vrše spektakularizaciju predizbornih konfrontacija i koriste do samih krajnosti tehnike dezinformisanja i blaćenja rivala; oni razvijaju modele bazirane više na formi a manje na suštini, ohrabrujući tako pre glasanja prirodnu sklonost političara ka laganju. Ukratko, prepoznaje se njihova ruka u tom bleštavom obezvređivanju političke konfrontacije, na šta je već više puta ukazano u zapadnoj javnosti.

Izvor: Clio

U sledećm nastavku: Moderne spin tehnike




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .