Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Fotografije: privatna arhiva; Pixabay
Aleksandar Luj Todorović se u knjizi Diskurs novih tehnologija (IP Clio) traga za jednostavnim pitanjem: kako nove tehnologije utiču na nas i na svet u kojem živimo. Međutim, iza tog, samo naizgled jednostavnog pitanja krije se čitav niz nepoznanica i mogućih nesporazuma.
-Širenje diskursa novih tehnologija je proces kojim ne upravlja neki moćni mega centar već mi to liči na slučaj prevrnute čaše vina: znamo tačno ko je čašu napunio i ko ju je prevrnuo, ali ne možemo unapred znati pa ni upravljati načinom i putevima kojima će se vinska mrlja šitriti. Tako da bismo mogli reći da je gospodar novih tehnologija naša civlizacija koja oduvek podstiče njihovo nastajanje i onda se menja pod dejstvom njihovog neizbežnog diskursa, kaže u intervjuu za MediaSferu Aleksandar Luj Todorović.
Kao inženjer elektrotehnike, Aleksandar Luj Todorović proveo je preko četrdeset godina u različitim oblastima radija i televizije. Tokom devedesetih godina prošlog veka bio je direktor i dekan Međunarodne akademije za radio i televiziju u Montreu, Švajcarska. Predaje na redovnim i doktorskim studijama na univerzitetima u Podgorici, na Cetinju i u Beogradu.
Kako nove tehnologije utiču na nas i na svet u kojem živimo?
–Ortega i Gaset u jednom svom tekstu kaže: „kada se istoričar suoči sa dugim vremenskim periodima shvati da ne može da ih označi ako se ne pozove na osobenosti njihove tehnologije“. Drugim rečima tehnologija je oduvek bila jedna od najznačajnijih odrednica razvoja ljudskog društva. Svaka tehnologija, pa i ove najnovije koje nas danas okružuju, najpre menja oblast svoje neposredne primene.
U svojoj knjizi sam se za trenutak zadržao na primeru motora sa unutrašnjim sagorevanjem. On je zamenio konjske zaprege i postao partner, ako ne i suparnik parnoj mašini, ali je ubrzo počeo da menja izgled gradova i osnova urbanističkog planiranja budućnosti. Inspirisao je italijanske futuriste da ga proglase lepšim od Miloske Venere, a u mnogim porodicama stekao status najvažnijeg kućnog ljubimca. Prema tome, nove tehnologije svojim delovanjem utiču na osnovne oblasti našeg bitisanja – na ekonomiju, društvene odnose i kulturu.
Dok kod jednih razvoj tehnologije izaziva oduševljenje kod drugih izaziva strah. Da li je taj strah realan?
Čini mi se da su bezrezervno oduševljenje i panični strah od tehnologije podjednako nerealni. Naime, znamo da je u devetnaestom veku, koji je video rađanje ogromnog broja novih otkrića koja su omogućila razvoj tehnologija koje će preobraziti svet i koje ga i dalje menjaju, u dobrom delu društva zavladalo gotovo religijsko oduševljenje i vera u apsolutnu dobrobit koju donose nauka i nove tehnologije čiju pojavu ona omogućava.
Taj zanos nije u potpunossti nestao ni do današnjih dana. S druge strane stare legende nam ukazuju da je strah od novih tehnologija oduvek bio veoma prisutan. I Prometej i Golem i čudovište doktora Frankenštajna i Gibsonov Neuromant sve su to otelotvorenja stalno prisutne tehnofobije. Ako sada pogledamo pobliže ova dva pristupa vidimo da su oba, na neki način, rezultat određene vrste zaslepljenosti.
Obožavaoci tehnološkog napretka često „nemaju vrmena“ da sagledaju sve moguće posledice koje mogu proisteći iz novog otkrića. Kada su zdušno podizane topionice, termo centrale i slična postrojenja nikome nije padalo na pamet da prouči generisanje ugljen dioksida i zagađenje atmosfere. U vreme razvoja atomske bombe svi su se bavili njenom eksplozivnom moći a skoro niko pogubnim zračenjem koje generiše njena eksplozija. S druge strane, tenhofobi se boje svakog novog pronalaska zaboravljajući da naše civilizacije ne bi bilo bez „starih“ otkrića koje oni smatraju “pripitomljenim“ i sada bezopasnim.
Prema tome, mislim da je neopohodno pratiti put koji vodi između ove dve krajnosti, put racionalnog prihvatanja svega onog dobrog što nove tehnologije donose čovečanstvu uz oprez da se koliko god je moguće izbegnu njihove eventualne štetne posledice. Drugim rečima, moramo svesrdno prihvatiti točak kao ogromno dostignuće i savršenu revolucionarnu tehnologiju, ali istovremeno paziti da nam se noga ne nađe na njegovom putu.
Koje su nove tehnologije, po vašem mišljenju, izvršile najveću medijsku revoluciju?
Mislim da je potrebno da se vratimo nekih pet stotina i nešto godina unatrag da bi sagledali verovatno najveću medijsku revoluciju koju je izveo Johanes Gutenberg sa svojim izumom pokretnih slova. Možemo slobodno reći da pre toga masovni mediji u pravom smislu reči nisu postojali. Masovni mediji nisu bile ni propovedi na trgu, niti knjige prepisivane u bezbrojnim manastirima, a ni rukom pisane gazete u Veneciji. Posle Gutenberga su nastale knjige, novine, časopisi.
Međutim, biće potrebno da sačekamo nekih četiri stotine godina da se pojavi nova revolucija sa pojavom radija, prvog elektronskog medija koji trenutno bežičnim putem stiže do beskrajnog broja korisnika. Istina, pojavljvali su se i drugi mediji kao fotografija, film, televizija, ali mi se čini da, uprkos velikoj pažnji koja im je poklanjana i značaju koji su vremenom stekli, oni nisu izazvali ništa slično medijskoj revoluciji.
Kako vidite budućnost digitalnih medija?
Danas, međutim, verujem da se nalazimo usred nove, prave medijske revolucije koju su doneli digitalna tehnologija i internet. Ove tehnologije ne samo da menjaju način stvaranja, distribucije i potrošnje medijskih sadržaja već rađaju i sasvim nove oblike masovnog komuniciranja. Takozvane društvene mreže prerastaju u svojevrstan masovni medij koji do pre nekoliko godina nismo bili u stanju ni da zamislimo.
Današnji mobilni telefoni, ili kako ih je jedan engleski profesor nazvao “džepni tehnoprostori” postali su neverovatna sredstva koja, s jedne strane, otvaraju dosad neviđene mogućnosti komuniciranja a s druge, kao što često možemo videti, pretvaraju korisnike u usamljenike simbiotski povezane sa svojim elektronskim aparatom i praktično izolovane od drugih ljudi ma koliko im oni fizički bili bliski. Pored toga zahvaljujući novim tehnologijama dolazi do određenog zamagljivanja granica između pojedinih medija.
Štampani mediji osvajaju prostor na internetu i istovremeno svoju ponudu obogaćuju pokretnim slikama dok klasični elektronski mediji takođe osvajaju internet preko koga distribuiraju svoje “klasične” sadržaje, ali i dopunjuju tu ponudu pisanim tekstovima. Dok pod utiskom ovih pomeraja neki smatraju da će se u veoma skoroj budućnosti svi mediji nalaziti samo na internetu koji će tako postati jedan “mega medij”, drugi veruju da držati papir u ruci predstavlja podjednako važan momenat kao i čitanje onoga što je na njemu odštampano.
Rezultate ove najnovije velike medijske revolucije moći ćemo da sagledamo tek kroz izvesno vreme. U ovom trenutku samo možemo reći da će promene biti veoma ozbiljne i da će ovladavanje medijskom pismenošću biti neophodnije no ikad ali i znatno teže i zahtevnije no što je to dosada bio slučaj. Usudio bih se čak da kažem da će stvaraocima medijskih sadržaja biti potrebno manje napora da savladaju veštinu korišćenja novih alatki no potrošačima da savladaju umeće bezbedne plovidbe po okeanu medijske digitalne ponude.
Kakva je razlika između ”stare” i ”nove” televizije?
Teško je u ovom trenutku precizno nabrojati razlike između ”stare” i ”nove” televizije jer se upravo nalazimo u vremenu preloma i velikih promena, u trenutku kada je sve, ili skoro sve ”staro” dovedeno u pitanje, ali se, pritom, ”novo” još nije iskristalisalo i ustoličilo.
Promene kojima danas prisustvujemo začele su se dosta davno, još sredinom osamdesetih godina kada su razvijeni i usvojeni bitni i osnovni standardi digitalne televizije. Promene koje su u tom trenutku usledile nisu bile tako korenite i sastojale su se u zadržavanju manje više neizmenjenih tokova proizvodnje, obrade i distribucije audiovizuelnih sadržja. U toj dobro poznatoj šemi jedino su analogni uređaji zamenjivani digitalnim koji su davali bolji kvalitet slike i tona i bili jednostavniji za rukovanje. Jedini ”revolucionarni” obrt, na koji tada skoro njiko nije obratio potrebnu pažnju, bio je furiozni nalet kompakt diskova koji su za manje od dve godine potpuno preobrazili scenu zvučnih zapisa.
Međutim, danas su, čini se, digitalne tehnologije dosegle Stiglerovu ”tačku ravnoteže” i odjednom je sve dovedeno u pitanje. Metode proizvodnje se bitno menjaju. Tako je, na primer, jedan australijski sportski kanal razvio sistem gde sa bilo kog od 29 najvažnijih sportskih borilišta rasutih širom Australije, prenose takmičenja tako što se na stadionima ne nalaze više klasična reportažna kola koja su neka vrsta kompletnog studija na točkovima, već samo kamere, dok se program oblikuje u jednoj jedinoj režiji koja se nalazi u Sidneju udaljenom stotinama kilometara od mesta događaja.
S druge strane odlaganje snimljenih materijala u ”oblak”, to jest u neki server, memoriju koja se nalazi neznano gde i kojoj se pristupa preko interneta, omogućuje da se odlučivanje o snimcima, njihova montaža i obrada mogu istovremeno odvijati na nebrojeno mesta na zemljinoj kugli. S druge strane, prelazak na distribuciju sadržaja preko interneta dovodi do toga da se oni više ne prate samo na televizoru smeštenom u uglu dnevne sobe, već na bilo kom uređaju koj ima ima ekran – rečunaru, tabletu, mobilnom telefonu itd. Ta činjenica nas dovodi do sledeće bitne promene, promene načina ”konzumiranja” televizije.
Da li dominantna uloga tehnologija utiče da se izgubi priča koja je u biti medijskog sadržaja?
Ta opasnost je neprekidno prisutna i više nego vidljiva u komercijalnim produktima namenjnim masovnoj kulturi. U pravim delima, bez obzira na oblast umetničkog stvaranja, tehnologija je nevidljiva. Ona pomaže da se priča ispriča što lakše i efektnije, da se pritom autori bore sa smislom, porukom koju žele da prenesu, atmosferu u koju žele da nas uvuku, a ne sa tehnikom i tehnologijom da bi postigli što virtuozniji specijalni efekat.
Ako pogledamo današnje takozvane “akcione filmove” oni su samo puki izlog novih tehnoloških dostignuća i neverovatno liče jedan na drugi. Ta bi dela mogli da klasifikujemo po broju specijalnih efekata koji su potrebni da dobar momak sa početka filma nadjača i pobedi rđavog. Ovako obilna upotreba efekata i tehnoloških trikova nije odgovorna za nestanak priče jer je ni u samom početku nije bilo.
Sinopsis odredi na samom početku ko je pozitivni a ko negativni junak, pritom njihovi psihološki profili i etički porivi nisu bitni jer u takvom delu neće biti ni mesta ni vremena da se oni iskažu. Nakon toga smišljaju se zapanjujući specijalni efekti i preuzimaju gotovi obrasci koje poznajemo još iz popularne literature devetnaestog veka, iz koje se, razume se, preuzima i banalna moralna pouka koja se nudi na kraju. Ali u slučaju nekih zaista dobrih dela iz poslednjih godina, kao što su, na primer, skorašnji filmovi “Najmračniji čas” , “Igra kodova” ili “Kraljev govor” najnovija tehnologija se ne vidi iako je i u njima obilato korišćena. Da napustimo pokretne slike na trenutak i pogledamo stanje u književnosti.
Upotreba računara i softvera za obradu teksta učinila je da jeftini “bestseleri” Harolda Robinsa, Toma Klansija, Džeki Kolins ili Džona Grišama narastu do gigantskih razmera stotina i stotina strana jer tehnologija to omogućava; ali kada čitamo Havijera Marijasa, Đoze Saramaga, Šandora Maraijasa ili Petera Hega, mi ne možemo znati da li su pisani na računaru, pisaćom mašinom ili penkalom. Svakako mi znamo da Marai nije mogao da koristi lični računar a da su ostali to mogli, ali je sredstvo kojim su pisali svoja dela bilo samo alatka koja je pružala manji ili veći konfor ali koja nije odlučujuće uticala na ono što se njome piše.
Zašto kažete “posle revolucije svi će pisati poeziju”?
Ja sam samo pozajmio ovu “vruću parolu” od ruskih futurista iz predvečerja Oktobarske revolucije. Oni su u svojim najavama nadolazećeg “zlatnog doba” prorokovali da će, između ostalog, u tom divotnom vremenu svi moći da izraze sopstvene umetničke porive i “pisati poeziju”. Ta parola me je asocirala na one digitalne proroke koji nam neprekidno ponavljaju da uskoro filmski i televizijski autori više neće imati posla jer će, zahvaljujući jeftinim kamerama visoke definicije, softverima za montažu koji se mogu postaviti na svakom malo boljem ličnom računaru, drugim programima koji obezbeđuju tonsku obradu, izradu špica, pravljenje određenog broja specijalnih efekata itd., svi moći da prave programe pokretnih slika i da ih prikazuju urbi et orbi na You Tube-u.
Ako mogu da razumem predrevolucionarni zanos umetnika s početka dvadesetog veka, zanos koji je trajao sve dok se, kako je rekao Majakovski, “čamac lubavi nije razbio o hrid svakodnevice”, teško mogu da prihvatim tehnološki determinizam današnjih IT futurista. U krajnjoj liniji, pisaljka i podloga za pisanje, bile to glinene tablice, papirus, pergament ili papir bili su dostupni skoro svima. Bilo je dovoljno da budu pismeni (što, priznajem, nije uvek bilo lako). Međutim, književna dela trajne vrednosti stvarali su tokom vekova Virgilije, Ronsar, Vijon, Oskar Vajld, T.S. Eliot, Andrić, Ransmajer, Išiguro. Po meni je neuporedivo važnija ruka koja drži alat od samog tog alata. Talenat je neosporno veoma retka supstanca i nju nikakva tehnološka alatka, ma kako sofisticirana bila, ne može nadomestiti.
Ko su gospodari novih tehnologija?
Nema nikakve sumnje da je veliki kapital na neki način „vlasnik“ novih tehnologija, on omogućava njihov nastanak, njihov razvoj i njihovu primenu. Međutim, teško je reći da je on i njihov gospodar, ako pod gospodarenjem podrazumevamo ne samo vlasništvo, zaradu i profit već i određivanje posledica koje će uvođenje te tehnologije proizvesti, uticaje koje će izvršiti i oblasti na koje će se to odnositi.
Ako ponovo uzmemo digitalnu tehnologiju kao primer, vidimo da su njenim izumitelji, svako na svoj način, bili Frensis Bejkon, Džordž Bul i Alek Rivs, da su velike telekomunikacione kompanije prve počele da je praktično primenjuju, da je danas najveći broj patenata koji se odnose na digitalne uređaje i programe u vlasništvu velikih koncerna. Međutim, isto tako lako možemo sagledati da ni jedan od tih giganata nije inicirao nastanak društvenih mreža, niti je podstakao stvaralaštvo Endi Vorhola, Ddžefri Šoa, Reja Sizara ili bio zaslužan za Štokhauzenovu muziku.
Širenje diskursa novih tehnologija je proces kojim ne upravlja neki moćni mega centar već mi to liči na slučaj prevrnute čaše vina: znamo tačno ko je čašu napunio i ko ju je prevrnuo, ali ne možemo unapred znati pa ni upravljati načinom i putevima kojima će se vinska mrlja šitriti. Tako da bismo mogli reći da je gospodar novih tehnologija naša civlizacija koja oduvek podstiče njihovo nastajanje i onda se menja pod dejstvom njihovog neizbežnog diskursa.
Dodaj komentar