Preporučujemo Umetnost

PAJA JOVANOVIĆ: NAJSKUPLJI SRPSKI SLIKAR

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Sothebys.com, Narodni muzej, Wikipedia

 

 

Ulje na platnu „Bashi-bazouks Before a Gateway” (Bašibozuci pred beg) jednog od najvećih srpskih slikara Paje Jovanovića nastalo krajem 19. veka, naći će se na aukciji u londonskom „Sadebiju”. Renomirana aukcijska kuća uvrstila je ovu sliku u predstojeću aukciju „Orijentalističke umetnosti”, koja je zakazana za 24. april u Londonu. Delo Paje Jovanovića među najskupljima je u čitavom katalogu, koji broji šezdesetak dela, jer se početna cena kreće u rasponu od 113.420 do 170.130 evra, prenela je “Politika”.




Jovanovićeva slika se do sada nalazila u privatnom posedu istaknutog kolekcionara koji ju je kupio takođe u Londonu 2004. godine, stoji na sajtu „Sadebija”.

 

Jovanović  se na ovoj slici pozabavio takozvanim bašibozucima, odnosno neregularnim vojnicima turske vojske koji su bili prisutni diljem Otomanskog carstva – od Egipta do Balkana. Iako podržavani od strane imperije, nisu imali regularna vojna obeležja i bili su poznati po svom odmetništvu, pljačkama i brutalnostima.

 

Paja Jovanović (1859-1957)  je za života je naslikao oko 4.000 dela, od čega je tek četvrtina u Srbiji. Najskuplja prodata slika čuvenog slikara je “Ukrotitelj zmija” iz 1887, koja je prodata za 200.000 dolara (169.580 evra), što je znatno više od početne cene od 18.000. Slika je prodata u Londonu na aukciji kod “Kristija”.

 

Ko je slikar koji je živeo i radio u dva veka, na čijim platnima su zabeleženi svi najznačajniji događaji iz naše istorije, život i običaji Balkanskih naroda, čije se slike Borba petlova i Kićenje neveste nalaze na šemi čuvenih Vilerovih goblena? Koja su to dela obeležile život slikara koji je sa svega 29 godina postao član Srpske kraljevske akademije?

 

Balkan kao inspiracija

 

Pavle Paja Jovanović je rođen u Vršcu 16. juna (4. juna po starom kalendaru) 1859. godine, kao sin prvenac Stevana Jovanovića, uglednog vršačkog fotografa.

 

Paja Jovanović u ateljeu

 

 

Crta, najpre u tajnosti, kopirajući crkvene ikone. Kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu, bilo neophodno izraditi kopije ikona iz vršačke crkve po kojima bi u Beču bili izvedeni reljefi na zvonima, izabrani su upravo njegovi crteži. Tako je već u svojoj četrnaestoj godini, Paja dobio prvu porudžbinu, ali i značajne pohvale, koje su mu bile propusnica za bečku slikarsku Akademiju.

 

Borba petlova

 

 

Redovne studije slikarstva završio je 1880. godine, ali je nastavio da se obrazuje na specijalnom tečaju za istorijsko slikarstvo. Istovremeno se usavršava i u majstorskoj klasi profesora Leopolda Karla Milera, poznatog po slikama sa orijentalnim motivima, naročito iz Egipta. Paja želi da krene stopama svog profesora, ali mudri Miler mu savetuje: “Šta ćeš ti u Africi, eno ti tvoj Balkan”. Obilazi Albaniju, Crnu Goru, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, južnu i istočnu Srbiju. Slika Crnogorce, ranjene i na polasku u boj, Arnaute, mačevanja, borbe petlova…

 

Osvajanje Londona

 

Slika “Ranjeni Crnogorac” izložena na godišnjoj izložbi Akademije, donosi mu prvu nagradu i carsku stipendiju. Desetogodišnji ugovor sa galeristom Valisom, za galeriju “Frenč” u Londonu krajem 1883. godine otvara novo poglavlje u životu Paje Jovanovića.

 

Ranjeni Crnogorac

 

Preduzimljivi galerista Valis odmah je mladom slikaru otvorio bankovni račun, obezbedio mu prostran i udoban atelje sa baštom, poslugu i sve uslove za nesmetan rad. Njegovo je samo da slika i da gotova dela dostavi galeriji. Pored toga, jezičku barijeru je morao u hodu da savlada.

 

Slike se dobro prodaju, što ga u potpunosti oslobođa finansijskih briga. Odlazi na duga, daleka i skupa putovanja: po severnoj Africi, u Grčku, Tursku, Italiju,Španiju. Ubrzo se iz Londona seli u Minhen, zatim u Pariz, i na kraju se vraća u Beć.

 

Veština je naći lepotu

 

Sve do 1893. godine radi isključivo žanr slike: “Kićenje neveste”, “Izdajica”, “Krvni umir”, “Mačevanje”, “Borba petlova”. Srbija se ponosila svojim mladim i slavnim umetnikom.

 

Ipak, uprkos nesumnjivom međunarodnom uspehu – Srbi ne kupuju njegove slike! Još nisu sigurni da na njih treba trošiti pare, duhovito primećuje Nikola Kusovac.

 

Ukrotitelj zmija

 

Dobar i udoban život obezbeđivalo mu je pre svega portretisanje. Za razne austrougarske ustanove izradio čak devet portreta cara Franje Josifa. Slikanje žena za Paju je značilo slikanje lepote. On, jednostavno, nije želeo da ih vidi ružne i stare. Čak i kada se radilo o ne baš tako lepim damama, uvek se trudio da pronađe lepotu u njima. Mnogi  su ga žestoko kritikovali zbog toga. Ali on je ostao dosledan sebi i svojoj životnoj mudrosti: “Veština je naći lepotu“.

 

Drugima je prepuštao je da odredi ime slike. Govorio je: ”Teško onoj slici, kojoj slikar mora da napiše naslov. Ta slika ne valja. Ono je dobra slika s koje gledalac bez ikakvoga naslova čita šta ona priča”.

 

 Seoba Srba

 

Vrhunac angažovanja je porudžbina srpskog patrijarha Georgija Brankovića da za Milenijumsku izložbu 1896. u Budimpešti naslika monumentalnu istorijsku kompoziciju koja bi predstavila Seobu Srba 1690. pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. Rad na slici “Seoba Srba shvata kao svoj životni izazov.

 

Seoba Srba

 

Ipak, pokazalo se da je politika nadjačala umetnost. Ljut što je prikazao srpski narod kako se u zbegu povlačio pred Turcima, patrijarh naređuje da umesto žena, dece i stada ovaca naslika srpske vojnike kako u punoj ratnoj opremi, na poziv austrijskog cara Leopolda I prelaze Savu i Dunav i dolaze da budu “bedem Zapadu protiv nehrišćanske sile sa istoka”.

 

Seoba Srba, prva verzija slike urađena 1896.

 

Poslušao je patrijarha, ali nije odustao od svoje zamisli. Manju repliku prvobitne kompozicije predao je trgovcu iz Zagreba Petru Nikoliću, s pravom na umnožavanje. Uskoro neće biti nijedne srpske kuće bez njegove oleografije. Na kraju je, ipak, odlučeno da se na izložbu pošalje njegovo drugo delo – Vršački triptih”.

 

Na kumanovskom frontu

 

U naponu snage i sa još većim elanom, prihvata se izrade dela monumentalnih razmera koja za temu ima borbu Rimljana i Germana u Teutobuškoj šumi, poznatu kao “Furor Teutonicus”. Za nju je u Beču 1899. dobio prestižnu Rajhlovu nagradu i i srebrnu medalju na zložbi u Sent-Luisu (SAD) 1904. godine.

 

Osvećeno Kosovo

 

Pored svih tih obaveza i poslova prihvata i zvaničan poziv Ministarstva prosvete i crkvenih dela Kraljevina Srbije da učestvuje na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Izlaže delo koje se smatra krunom istorijskog slikarstva u srpskoj umetnosti tog doba – “Krunisanje cara Dušana”. Zlatna medalja koju je dobila u Parizu  učvrstila je reputaciju Paje Jovanovića.

 

Na prve zvuke topovske kanonade Prvog balkanskog rata napušta svoj topli i ugodni bečki atelje i odlazi na uzavreli kumanovski front. Slika i poslednju istorijsku kompoziciju ”Osvećeno Kosovo” (ili ”Osvetnici Kosova”).

 

Ljubav u vrtlogu rata

 

Početkom Prvog svetskog rata  utehu je našao u ljubavi mlade Bečlijke Hermine-Muni Dauber, ćerke nastojnika kuće u kojoj je imao atelje. Kada su se 27. marta 1914. godine venčali u Budimpešti njemu je bilo 55 godina, a njoj 18.

 

Muni u salonu

 

Pomogao joj je da se obrazuje, plaća joj časove stranih jezika, tenisa i jahanja. Prelepa Muni je postala njegovo nadahnuće, nepresušna inspiracija koju je slikao u svakoj prilici. Ratne godine provode u Ženevi. Vest da je 1919. izabran za redovnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu dočekao je u Beogradu. Između dva rata slika kralja Aleksandra i kraljicu Mariju, oslikava karton za mozaičnu ikonu u mauzoleju dinastije Karađorđević na Oplencu…

 

Dok nije upoznao Muni, Paja Jovanović nije slikao aktove. ored brojnih slika na kojima je njeno lice, zaljubljeni muž uradio je nekoliko na kojima je ovekovečio njenu lepotu. Tri takve slike nisu nigde izlagane. Posle slikareve smrti ostale su kod Muni. Godine 1972. ona ih je, zajedno sa još osam slika i više komada stilskog nameštaja, poklonila Beogradu, uz uslov da postanu dostupne javnosti tek kada ni ona bude živa. Umrla je 1974. godine.

 

Portret maršala Tita

 

Drugi svetski rat i okupacijske godine provodi u Beogradu. Prema svedočenju Soje Jovanović, stari slikar se nikada nije žalio na oskudicu, a na zvuke sirena koje su oglašavale vazdušnu opasnost ostajao je miran u svom stanu.

 

Autoportret

 

U dubokoj starosti, u 88 godini života, s grupom umetnika iz čitave FNRJ, slika portret maršala Tita. Čim su se prilike u Beču smirile, Muni odlazi da vidi šta je preostalo od njihove imovine. Zatekla je provaljen atelje. S nadom da se nešto može učiniti, nagovara supruga da se vrati u Beč.

 

Portret maršala Tita

 

Zahvaljujući zalaganju nekoliko uticajnih ljudi ostareli slikar dobija ne samo pasoš, već i penziju u austrijskim šilinzima. Nove vlasti ga odlikuju Ordenom zasluga za narod I reda. Sve slabijeg sluha i vida, početkom pedesetih godina, uz svesrdnu pomoć svoje Muni započinje s formiranjem svog legata. Oko 800 predmeta slavnog slikara stiglo je u Beograd 1952., ali je legat svečano otvoren tek 1970. godine.

 

Buket crvenih ruža

 

Usledio je oproštaj od slikarstva – buket crvenih ruža naslikan nekoliko godina pre smrti. Poslednjeg dana novembra 1957. godine stigla je iz Beča tužna vest da je u dubokoj starosti preminuo slikar i akademik Paja Jovanović. Po izričitoj želji Paje Jovanovića, urna sa njegovim pepelom preneta je u Beograd.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .