Foto: Wikipedia
Zbog otvorenog stava protiv sila Osovine, odmah posle okupacije naše zemlje, među prvima su uhapšeni tadašnji poglavar SPC patrijarh Gavrilo Dožić i vladika Nikolaj Velimirović – dva najznamenitija Srbina toga vremena. Zapravo, patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su autori demonstracija 27. marta 1941, što je Tito prisvojio s balkona Narodnog pozorišta 1945. godine. Postoji tonski snimak obraćanja na radiju patrijarha Gavrila u sedam sati ujutru 27. marta, u kom poziva narodi da ustane protiv Trojnog pakta.
Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su kao autori 27. marta označeni kao krivci, tako da su odmah uhapšeni i preko internacije u manastirima Rakovica i Vojlovica 14. spetembra 1941. stigli u Dahau. Ostali su u internaciji čak godinu i po po završetku rata.
Patrijarh Gavrilo vratio se u zemlju 1946. Upokojio se 1950, ali falsifikatori istorije ni posle smrti nisu ga ostavljali na miru. U okviru stalne postavke Memorijalnog kompleksa Koncentracionog logora Dahau – patrijarh Gavrilo opisan je kao srpski „monarhista i nacionalista koji je održavao bliske veze sa srpskim fašistima“.
Ako bismo prihvatili ovu istorijsku podvalu, onda bi patrijarh Gavrilo Dožić bio jedini „fašista“ koji je tamnovao u fašističkom logoru.
Javnosti je gotovo nepoznato koje su to čudesne okolnosti spasile živote u zloglasnom logoru Dahau – vladiki Nikolaju i patrijarhu Gavrilu.
Iako su ponižavani i zlostavljani ostali su živi zahvaljujući komandantu logora Dahau Johanu Adleru.
Vladika Nikolaj Velimirović proveo je sa Adlerom u internatu u Bernu 1908. godine dva meseca u istoj sobi. Tada je Adler spremao doktorat iz istorije a Nikolaj iz teologije. Nikolajeva doktorska tema bila je Vera u Hristovo vaskrsenje, kao osnovna dogma apostolske crkve a Adlerova Sveti Franja Asiški, osnivač prosjačkog monaškog reda Franjevaca.
U zloglasnom logoru Adler je iznudio istragu i saslušavanje vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila pred esesovcima, ispitivao ih je sedam uzastopnih dana, kako bi dobio na vremenu, i spasio im živote. Na kraju je proglasio da nemaju krivice, jer je bio svestan da ih Hitler vodi u „zemlju nedođiju“.
„Šta je Adleru vredeo doktorat kada je njime postao komandant Dahaua, to je strašan ljudski pad“, govorio je patrijarh Gavrilo i dodao da je Dahau bio hotel u odnosu na logor Cegled u kome je bio zatočen u Prvom svetskom ratu.
Posle pada Nemačke i zatvaranja logora Dahau, vladika Nikolaj Velimirović i patrijarh Gavrilo Dožić smešteni su u Kicbil, u kuću kuvara iz Dahaua – Vilhelma Krauta. Adler im je spasio glavu, a Vilhelm pomogao da prežive.
U Vilhelmovoj kući u Kicbilu vladika Nikolaj i patrijarh Gavrilo proslavili su 8. novembra 1946. godine Mitrovdan. Toga dana Vilhelm je zamolio Nikolaja da mu bude kum a patrijarha Gavrila da ga krsti i tako pređe u pravoslavlje.
Kroz suze su se rastali sutradan. Bio je to poslednji susret dva prijatelja.
Patrijarh Gavrilo se vratio u svoju zemlju i odmah otišao pod Ostrog, tamo gde su ga Nemci na početku rata zarobili, da nađe ispod kivota Svetog Vasilija, gde je pre odlaska u ropstvo ostavio panagiju i naprsni krst – svoja znamenja.
Vladika Nikolaj Velimirović otišao je u emigraciju. U ruskom manastiru Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji upokojio se 18. marta 1956. godine. Njegove mošti su prenete iz Libertivila u manastir Lelić, koji je njegova zadužbina, 12. maja 1991. godine. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja.
Drama „Mitrovdan“
O ovom istinitom događaju beogradski reditelj Bratislav Petković napisao je dramu Mitrovdan koja se igra u Madlenianumu. Dramu baziranu na istorijskim činjenicama režira autor teksta, Bratislav Petković, a na sceni će publika moći da gleda trojicu izvrsnih glumaca: Nebojšu Ljubišića, Laka Nikolića i Božidara Stošića. Autor scenografije je Vladimir Ćirić, a kostima Tijana Sićević.
Izvor: RTS
Dodaj komentar