Kultura

Stanislav Vinaver: Zaboravljeni velikan srpskog jezika

Fotografije: Wikipedia, Politika

 

Stanislav Vinaver, erudita književnik i prevodilac, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu, gimnaziju je učio u Šapcu i Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona, a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“.

 

U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.



Diplomata i novinar

 

Dva mlada pesnika; Stanislav Vinaver i Milutin Bojić

Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije.

 

Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić).

 

Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.

 

Ekspresionista

 

Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović.

 

Pesnik

 

Faksimil početka pesme „Evropska noć“

Vinaver sebe na prvom mestu određivao kao pesnika: „Ko želi da me nađe, neka me traži i nađe u mojim pesmama: tu sam i sam sebe tražio… Tu će naći i to, i ono što ja još ne znam”, naglasio je još 1929. u razgovoru sa Branimirom Ćosićem. Vinaverovi pesnički počeci, u zbirkama „Mjeća” (1911) i „Smrt tišine” (1913), u znaku su poznog simbolizma, opsednutosti muzikom i ideje o poeziji kao intuitivnoj pustolovini stvaralačkog duha koja se artikuliše jezičkom invencijom. Knjige koje se pojavljuju dvadesetih godina – „Varoš zlih volšebnika” (1920) i „Čuvari sveta” (1926), nose iskustvo ratne drame i avangardnih, odnosno ekspresionističkih poetičkih mogućnosti koje svoj osobeni izraz imaju i u humorističkoj poemi „Ženidba vrapca Podunavca” (1927).

 

Sećanje na 1300 kaplara

 

Posebno mesto u Vinaverovom opusu ima zbirka „Ratni drugovi” (1939), aktuelna u godinama kada se obeležava jedan vek od Prvog svetskog rata. Nastala kao tragični i humanistički odjek autorovog doživljaja rata, u kome se borio kao jedan od 1.300 kaplara, ova knjiga je galerija portreta, sa mnoštvom dokumentarnih pojedinosti, ostvarena osobenim spojem epskog duha i lirskog tona.

 

Poslednja Vinaverova pesnička knjiga „Evropska noć” (1952), rezultat je zrelog stvaralačkog iskustva koje se suočava sa tminom Drugog svetskog rata. Okupljajući sve ključne momente autorove poetike, od opsednutosti muzikom do inspiracije istorijom, ova knjiga jedno je od najznačajnijih pesničkih ostvarenja koja su afirmisala modernizam u srpskoj književnosti polovinom prošlog veka.

 

Pantologija novije srpske pelengirike

 

Poštanska markica sa Vinaverovim likom, 2016.

U međuratnim godinama pojavljuju se i čuvene Vinaverove parodije objedinjene u knjigama Pantologija novije srpske pelengirike (1920), „Nova pantologija pelengirike” (1922) i „Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike” (1938), čemu se pridružuje i posthumno objavljena „Alajbegova slama” (1969). Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“, koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića

 

Pesnik osobene muzikalnosti, humora i verbalne invencije, Vinaver je u svoje parodije utkao niz izuzetnih književnih kvaliteta i ispisao alternativnu istoriju srpske književnosti.

 

Drugi svetski rat

 

Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.

 

Osnivač Moderne i lucidni prevodilac

 

Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti.

 

Zanosi i prkosi

 

Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju

Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela.

 

U svojo poslednjoj knjizi “Zanosi i prkosi Laze Kostića” (1963), za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetsva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine.

 

U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh.

 

„Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poezije uopšte.

 

Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

 

Izvor: Wikipedia, Politika




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .