Fotografija: Dom učenica u Krunskoj ulici, Beta Vukanović, foto: Narodni muzej
Karikatura je od svojih pionirskih koraka krajem 19. veka do danas doživljavala najrazličitije promene. Svoj najveći uspon u karikatura je imala u periodu između dva rata na svim jugoslovenskim prostorima, posebno na srpskom i hrvatskom.
Prve litografije koje su bile zamišljene i kao pamfleti i leci imale su i jasno usmereni politički, propagandni karakter. Iako bi smo mi danas rekli da su bile naivne u aluzijama i groteksne u izrazu, brzo su našle svoje mesto prvo kao ilustrovani dodatak u Serbskim novinama a zatim i u najstarijim humorističkim i satiričkim časopisima. Bilo je tu i lakih žanrova, poput podsmevanja na bračne nesuglasice.
Znak njihove popularnosti bio je i taj što se crtanjem karikatura nisu bavili samo umetnici i novinari već i mnogi poznati književnici, kao što je bio slučaj u Evropiu to vreme. Karikature su povremeno objavljivali Bodler, Igo, i Kokto, pa čak i Prust i Kafka, a kod nas su to bili, recimo, Zmaj i Đura Jakšić, koji je pod pseudonimom „Temeljko“ objavljivao tektove u listu Vragolan.. Dragocen doprinos razvoju karikature, kroz nekoliko radova dali su Paja Jovanović, Uroš Predić, Kosta Milićević, Ivan Meštrović, ali to je ipak zabeleženo samo kao njihov ređi, ali ne i neuspešni izlet u svet karikature.
Među nekadašnjim jugoslovenskim umetnicima koji su dali značajan doprinos njenom zrelom razvoju su Beta Vukanović, Pjer Križanić, Sabahadin Hodžić, Emanuel Muanović, Desa Glišić, Vladimir Žedrinski i Anđela Uvodić.
Pojava satiričnih magazina
Humoristički i satirički magazini i časopisi sa ovim ilustracijama bukvalno su bujali po svim većim gradovima, od Biča, Satira, Bitange, Čivije, Humora i mnogih drugih sa srpskog područja ili Duje balavca i Vrača-pogađača sa hrvatskog, do poznatih Kopriva, Ježa i Ošišanog ježa.
Period posle Drugog svetskog rata doneo je mnogo više razočarenja, ozbiljnosti i straha, izvesne nelagodnosti i velikih promena, pa je bilo manje mesta komici i podsmevanju. Časopisi i dnevne novine su imali rigorozne cenzure, ukidani su redovno, sloboda štampe i izlaganja je bila strogo kontrolisana, a karikaturisti bili podvrgavani najrazličitijim represijama. Sama činjenica od od preko 50 predratnih časopisa samo Ošišani jež pod promenjenim imenom u Jež opstaje kao list ovakvog profila, ukazuje na fleksibilnost toga vremena.
Karikature na Kalemegdanu
Pojava „Ošišanog ježa”1935. označiće prekretnicu u razvoju karikature. Zbog britkog humora kojim je komentarisao sva zbivanja u tadašnjem društvu, vrlo brzo po osnivanju „Ošišani jež” je doživeo izuzetnu čitanost. Poseban kvalitet lista ogledao se, između ostalog, u duhovitim, jezgrovitim i aluzivnim karikaturama. To nije bila puka slučajnost, imajući u vidu da je među osnivačima lista bio i doajen jugoslovenske karikature Pjer Križanić.
Iz broja u broj nizale su se originalne i duhovite karikature, tako da su čitaoci s nestrplјenjem čekali svako naredno izdanje. Podstaknuto više nego dobrim prijemom kod čitalaca, uredništvo lista je odlučilo da priredi prvu izložbu karikatura „Ošišanog ježa”. Ona se održala po završenoj prvoj godini izlaženja lista, otvorena je 14. januara 1936. godine u Umetničkom pavilјonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu. Čast da otvori izložbu pripala je našem najvećem komediografu Branislavu Nušiću. Zbog velikog interesovanja publike produžena je nekoliko dana, a cena ulaznice smanjena na dva dinara.
Na udaru cenzure
Kontrola i cenzura nikada nisu nestajale, samo su bile prikrivenije i ponekad tolerantnije prema slobodi izražavanja i interpretiranja. Uvek je to bio nekakav „lov na veštice“, iako se ponekad činilo da je sama vlast ignorisala takve sadržaje. Samo dobri autori su uspevali da od svojih karikatura ne prave javni proglas i demonstraciju individualnih stavova.
Pjer Križanić, rodonačelnik političke karikature između dva rata, levičar po opredeljenju, obračunavao se i sa liberalima, i sa radikalima, i sa demokratama, reagovao je na sve socijalne i političke paradokse bespoštedno i bez predrasuda. Uporno je nastojao da se duhovito-kritički, ali uvek sa građanskim ukusom i etikom obračuna i sa eksploatatorima, i sa fašizmom, i sa diktaturom i korupcijom, ministrima i drugim državnim funkcionerima… Zahvaljujući samo svojoj mudrosti i toleranciji prema stalnim osudama, uspevao da se sačuva od oštrih režimskih cenzura. Stekao je veliku popularnost, a od 1967. Večernje novosti jednom godišnje u njegovu čast dodeljuju nagradu koja nosi njegovo ime za doprinos savremenoj angažovanoj karikaturi.
Mnogi su, međutim, “platil”‘ smelost. Godine 1937: državni cenzor je sklonio strip “Miki i njegov dvojnik” iz Politike, jer ga je mnogo podsećao na likove s dvora, a dopisnik koji je o tome izvestio “Njujork Tajms” proteran je iz Beograda. Godine 1958: list “Mladost” povučen je iz prodaje zbog karikature Dragana Rumenčića o pobuni studenata zbog hrane u menzi (u kojoj, na crtežu, uživaju svinje). Godine 1972: spaljen je ceo tiraž “Stradije” zbog crteža Nikole Rudića na kojima je, između ostalog, preko očiju Boginje pravde uvezana hrvatska zastava. Duško Radović, glavni urednik “Poletarca” bio je 1974. pozvan na informativni razgovor zbog karikature na kojoj ima mnogo levaka pored Tita kao kapitena (Parlov, Džajić i Slavnić). Tito je, naime, već tada imao problema sa levom nogom.
Dramatične sudbine
Na žalost, bilo je i krajnje dramatičnih sudbina nekih pojedinaca. Slovenačkog karikaturistu Hinka Smrekara su, na primer, streljali italijanski fašisti, pretpostavlja se upravo zbog njegovih karikatura. Poznati ilustrator, novinar i karikaturista Vremena Dragoslav Stojanović koji je u nemačkom zarobljeništvu crtao karikature za zidne novine, streljan je samo zbog pretpostavke da je radio crteže i plakate sa antisovjetskim sadržajem. Zvanično je sudski rehabilitovan tek 2007. godine.
Karikatura danas
Karikaturista Dušan Petričić kaže da je ovo zlatno doba za karikaturiste u Srbiji, a da karikatura budućim generacijama ostavlja najprecizniju sliku vremena u kojem živimo. Kao politički karikaturista zadužen za naslovnu stranu sarađivao je sa listom Politika od 2009. do 30. septembra 2016, kad je „sklonjen“ zato što je u njegovim karikaturama bilo „previše“ tadašnjeg premijera Srbije Aleksandra Vučića. Pre toga bio je jedan od glavnih junaka putujuće izložbe Vučićeve SNS „Necenzurisane laži“, zbog čega je zajedno s kolegama Predragom Koraksićem Koraksom i Markom Somborcem najavio tužbu protiv SNS, od koje se potom odustalo. Dušan Petričić smatra da „ne postoji previše oštra karikatura – da je mera oštrine uvek adekvatna i mora biti adekvatna meri nepočinstva koje jedna vlast čini“.
Dodaj komentar